Poznati televizijski filmski urednik i muzičar Robert Nemeček uvrstio je u program Moj izbor, od 25. do 27. maja, neme i filmove iz 30-ih i 40-ih godina 20. veka, želeći da predstavi neka zaboravljena remek dela koja je, kako je izjavio u intervjuu za Kinoteku, još kao dete gledao u Muzeju u Kosovskoj širom otvorenih očiju.
Sastavljajući ovu listu otišli ste čak u period nemog filma, a najnovija su ostvarenja iz 40-ih godina prošlog veka. Sa kojim ste ciljem zaronili u tako daleku prošlost pokretnih slika?
Upravo ono „čak“ iz pitanja potvrđuje moje uverenje da o nemom filmu postoje potpuno iskrivljene predrasude, a uvreženo mišljenje među onima koji nisu ni pokušali da urone u svet nemog filma je da su u pitanju isključivo manje vredna ostvarenja u poređenju sa kasnijim filmovima. Moja osnovna ideja je bila da predstavim neka davno zaboravljena remek dela, koja sam kao dete gledao u Kinoteci širom otvorenih očiju, a za koja i danas verujem da ih nije progutalo vreme. Bez obzira što me je otac sa 5-6 godina vodio da u „20. oktobru“ gledam tada popularne avanturističke filmove i vesterne (od „Crvenog gusara“ do „Poslednjeg iz plemena Komanča“), ništa od toga nije na mene ostavilo utisak kao kada sam se prvi put, jednog ponedeljka uveče kada su se prikazivali isključivo nemi filmovi, ušunjao bez karte u salu Kinoteke u Kosovskoj i video, ni manje ni više nego „Vavilonsku kulu“ Grifita. Ne znam kako je moje malo srce to izdržalo. Dotle sam pročitao verovatno sve omladinske romane koji su postojali, a sada sam ono što sam imao u mašti video na ekranu! U Kinoteku sam išao svaki dan, bar na jedan film, a često i na dva. Stanovao sam u ulici Majke Jevrosime, iza ugla od Kinoteke i srećom sam bio odličan đak, pa su mi roditelji dozvoljavali da šmugnem u mrak Kinoteke umesto da šutiram loptu sa vršnjacima.
Inače, i tada, sredinom pedesetih godina, na projekcijama nemih filmova je bilo vrlo malo ljudi u sali, ali je postojao čvrst uređivački koncept da nemi film mora da bude redovno zastupljen u programu. U to vreme ciklusi su bili vrlo posećeni i red za karte je u uvek izlazio na ulicu. Zapamtio sam ciklus Eriha fon Štrohajma, koji je zbog velikog interesovanja morao da bude ponovljen mesec dana kasnije. Tada sam prvi put video jedan od meni najdražih filmova „Pet grobova do Kaira“, kao i „Leteći torpedo“, za koji mi danas u svetu niko ne veruje da sam gledao jer se taj film vodi kao izgubljen, ali ja se dobro sećam da je Kinoteka imala taj film, čak i pamtim neke scene iz filma.
Gledano u celini vaša lista nosi romantični prizvuk, ne samo zbog toga što su neki od filmova žanrovski određeni i kao romanse. Šta je to što za vas karakteriše prve decenije filmske umetnosti?
Ovu listu prvenstveno doživljavam kao skup vizuelno snažnih filmova, koje bi svako kome film nije samo puka zabava morao da pogleda jer u ovom izboru ne postoji ništa što je prosečno ili zanemarljivo. „Inferno“, kao ekranizacija Danteovog „Pakla“, snimljen pre više od 100 godina sa najprimitivnijom tehnikom i dalje izgleda impresivno i totalno verno literarnom predlošku. „Genuine“ Roberta Vinea, snimljen iste godine kada i „Kabinet doktora Kaligarija“ nosi fascinantni nadrealni pečat koji su imali nemački filmovi nastali u doba renesanse Vajmarske republike. Nažalost, postoji još dosta podjednako fascinantnih filmova iz tog toba koji još uvek čekaju da budu otkriveni.
Ja nijedan od ovih filmova ne doživljavam kao romansu ili melodramu, pre svega zbog snažne naracije koja pleni gledaoca, brišući redovne klasifikacije, tako da ni Marlenu Ditrih, večito zapostavljanu kao glumicu, u „Šangajskom ekspresu“ ne mogu da svedem na vamp svog vremena, slično kao ni Liju De Puti u „Varijeteu“. Žao mi je što sam morao da odustanem od nekog od filmove Aste Nilzen, koja je bila prva velika zvezda početkom dvadesetog veka, ili Pole Negri, koja je u svakom filmu, bez obzira na žanr, blistala punim sjajem.
Postoji li nešto zajedničko u odabranim filmovima, nešto što bi ste stavili kao podnaslov ovog ciklusa?
Ako bi trebalo da se opredelim za podnaslov ovog predstavljanja, jedino bi bilo pošteno da se nazove „Kinoteka mog detinjstva“, jer sve ove filmove sam prvi put gledao u Kinoteci sredinom pedesetih godina, dok sam išao u prve razrede osnovne škole, a oni odavno više ne dolaze na ekrane jer su kopije u vrlo lošem stanju, što ovde neće biti slučaj. Sasvim namerno sam odabrao baš te filmove, a ne neke za koje verujem da bi bili pravi neotkriveni biseri, jer ovo je ipak, pre svega, omaž Kinoteci u Kosovskoj ulici, koja je promenila moj život, na čemu ću uvek biti zahvalan, jer život bi mi bio mnogo prazniji bez svih filmova koje sam gledao i koji su na mene utucali u svakom pogledu.
Uvrstili ste čak tri filma Jozefa fon Šternberga. Po čemu je za vas taj reditelj poseban?
Bez obzira što je fon Šternberg najpoznatiji po filmu „Plavi anđeo“, taj film najmanje nosi karakteristični pečat filmova koji su ga pretvorili u Spilberga svog doba. Raskošne scenografije i potpuno nova vizuelna rešenja, naročito u „Shanghai Gesture“, teško da ikoga mogu da ostave ravnodušnim. Bez obzira što su Fric Lang, Murnau i Drejer bili najveći režiseri tog doba, fon Šternberg je bio i ostao kategorija za sebe. Bez obzira što je njegovo ime palo u zaborav, svako gledanje bilo kog njegovog filma izaziva istinsko uzbuđenje, što se teško može reći za današnje konfekcijske produkte iz Holivuda.
Da li je za nekoga ko je kao vi bio profesionalni gledalac, kao urednik filmskih programa na više televizija, a istovremeno je filmofil sa velikom privatnom kolekcijom - lako ili teško da se odluči za svega desetak naslova?
To je nemoguć zadatak i može da se reši jedino onako kako sam ja ovde uradio: treba se posvetiti samo jednom periodu i odabrati zaboravljene, a u isto vreme najbolje iz tog vremena. Na primer, ja sam pasionirani ljubitelj film noara i samo odatle bi bilo nemoguće odabrati 10 više-manje zaboravljenih naslova vrhunskog kvaliteta koje odavno nismo imali priliku da vidimo, dok sa druge strane ne može da se zaboravi ono što mu je prethodilo. Zbog toga treba zažmuriti i ponadati se da će jednom biti prilika da se radi na nekoj ozbiljnoj retrospektivi, možda koristeći odličan feljton Ksenije Zelenović iz časopisa „Kinoteka“ kao osnovicu, pa uz to pridodati više francuskih trilera iz zlatnog doba francuskog filma 1931-1948.
Kada sam počeo da radim na televizijama, ja sam sebi dao zadatak da koristim svaku priliku za plasman što više vrednih klasičnih filmova, kako bi televizijski gledaoci imali priliku da formiraju svoje mišljenje o njima. To se pokazalo kao vrlo uspešno, a TV Politika, koja je bila lokalna televizija sa svojim terminom „Filma u 4“ je došla u sam vrh gledanosti na teritoriji Beograda, a Hamfri Bogart i Merilin Monro su doživeli pravu renesansu popularnosti. U jeku telenovela, ja sam na ekran stavio: „Praznik u Rimu“, „Tri novčića u fontani“, „Gradić Pejton“ i druge, koji je trebalo da pokažu da postoje i drugačije, manje glupave i uvredljive melodrame. Na „Pinku“ sam od prvog dana imao isti termin za klasični film, pre svega film noar, i ma koliko se nije uklapalo u ostatak programa te televizije, to je imalo vrlo pristojnu gledanost, za današnje pojmove možda i izvanrednu gledanost. Kada sam došao na RTS, situacija sa klasičnim filmom je bila katastrofalna, isti filmovi su se vrteli u krug - Felini, Antonioni, Godar, Robert Altman. Srećom, za razliku od današnje papazjanije, koja je u stilu „jedno remek-delo, pa dva đubreta“, tada su bilo isključivo dobri, mada do zla boga izeksploatisani filmovi. I naravno, na ovaj način nisu mogli da se regrutuju novi poklonici za klasični film. Čak su i domaći filmovi bili u takvom stanju da su bili za izbegavanje. Razgovarao sam sa strancima i rekao im da hoću da na srpskoj televiziji rehabilitujem njihove klasike, ali da moraju da mi izađu u susret sa najnižim mogućim cenama jer je veliki rizik da to bude neisplativo. Znao sam da su u doba JRT-a i stare Jugoslavije te cene bile visoke, a veliki klasični hitovi, kao „Kazablanka“ ili „Prohujalo sa vihorom“ plaćani su astronomskim ciframa, što više nije bilo moguće. Za uzvrat, ponudio sam im da uzimam nekoliko stotina klasičnih filmova godišnje, koje ionako niko odavno nije ni pokušavao da obezbedi za neku našu televiziju. Warner me je odbio nerazumnim cenama koje su išle do 5.000 dolara po filmu, ali mi je 20th Century Fox dao ceo njihov klasični katalog u stilu „uzmi šta hoćeš, plati koliko misliš da treba“ i sve je krenulo. Siguran sam da je presudno bilo što su oni videli da ja imam strast prema tim filmovima i da ću se boriti da ih rehabilitujem, da im regrutujem nove gledaoce i tako filmovima poklonim novi život. Ipak, presudnu pomoć mi je dao potpredsednik Fox-a Joni Koen, koji je, kao i ja, bio fanatik za filmove Frica Langa i Eriha fon Štrohajma i sa kim sam provodio sate pričajući o klasičnom filmu.
S obzirom na vašu muzičku karijeru, koliko pažnje obraćate na tretman muzike na filmu?
Naravno da obraćam, ali uvek delim na kompletan saundtrek nekog filma, pošto on daje generalnu atmosferu i može mnogo da utiče na opšti utisak – „Istrebljivač“ Vangelisa ili „Pariz Teksas“ su takvi filmovi, i na pesme koje mogu da nose ceo film, kao „Knocking On Heavens Door“ iz Pata Gareta i Bilija Kida ili „Golden earings“ iz istoimenog filma. Isto tako, postoje saundtrekovi koji su, nezavisno od filma, muzički impresivni, ali bi mogli i da ne budu u filmu, a da film ne bi to osetio. To je slučaj sa Filipom Glasom, čija je ambijentalna muzika uvek celina za sebe, izvanredna ali ne i neraskidiva sa filmom, jer bi filmovi živeli i bez nje, i obrnuto. Nedavno je bio prikazan film „Ulice Palerma“, gde muzika Fratelli Mancusso uznosi i zaokružuje ceo film, istovremeno predstavljajući najimpresivniju sliku, koja je prakrično frizirani kadar jedne ulice.
Koju vrstu publike biste želeli za ovaj ciklus? Koliko današnja publika ima strpljenja za filmsku baštinu?
Potpuno svejedno, jedino je važno pružiti šansu filmovima. Oni koji su u kontaktu sa klasičnim filmom biće oduševljeni ovim izborom, za one kojima je to nešto novo nadam se da će se zapitati da li su živeli sa nekim iskrivljenim predrasudama. A strpljenje za bilo koju baštinu je uvek isto i svodi se na lično određivanje prema prošlosti. Ako danas oni koji aktivno prate muziku nikad nisu čuli Litl Ričarda ili Badi Holija, ne znači da za to nisu imali strpljenja već da su muzički nekulturni. Litl Ričard će ostati najveći pevač rokenrola sa njima i bez njih. Što je jedan eminentni radijski čovek jednom rekao: šta očekivati u muzici od nekoga koji ne zna ni za šta pre pojave panka i „Seks pistolsa“?
Šta ste vi nekada birali odlazeći u Kosovsku? Da li i dalje pratite programe Kinoteke?
Kao dete sam gledao bukvalno sve, osim vesterna i mjuzikla, koje nikada nisam voleo, mada sam i tu pravio izuzetke. Neke filmove, kao „Veliku iluziju“, bio sam suviše mali da shvatim, pa sam je otkrio tek pre dvadesetak godina, a veličinu Luja Žuvea, za koga iskreno verujem da je jedan od najboljih glumaca svih vremena, nisam shvatao vrlo dugo. Znači, moj odnos prema klasičnom filmu se oduvek svodio na stalno preispitivanje, u čemu mi je najviše pomogla moja privatna kolekcija kojoj se stalno vraćam i dan danas. Ovde leži i odgovor na drugi deo pitanja, jer ja sam uspeo da skupim skoro sve filmove koje bih ponovo gledao, pa program Kinoteke uglavnom samo letimično pregledam. Ipak, nedavno je bio prikazan film „Crvena svetiljka“, koji decenijama pokušavam da nabavim, tako da Kinoteka i dalje ima neke nepooznanice za mene, kao što je to bilo pre šezdesetak godina.
Petak, 25.5.
17:00 PAKAO (IT, 1911)
L'Inferno
ul. Salvatore Papa (Salvatore Papa), Arturo Pirovano (Arturo Pirovano)
r. Đuzepe de Likoro (Giuseppe de Liquoro), Frančesko Bertolini (Francesco Bertolini), Adolfo Padovan (Francesco Bertolini)
GENUINE, DIE TRAGÖDIE EINES SELTSAMEN HAUSES (NEM, 1920)
ul. Fern Andra (Fern Andra), Hans Hajnrih fon Tvardovski (Hans Heinrich von Twardowski)
r. Robert Vine (Robert Wiene)
19:00 RACIJA U SENT PAULIJU (NEM, 1932)
Razzia in St. Pauli
ul. Gina Falkenberg (Gina Falckenberg), Fridrih Gnas (Friedrich Gnaß)
r. Verner Hohbaum (Werner Hochbaum)
21:00 ŠANGAJ EKSPRES (SAD, 1932)
Shanghai Express
ul. Marlen Ditrih (Marlene Dietrich), Klajv Bruk (Clive Brook)
r. Jozef fon Šternberg (Josef von Sternberg)
Subota, 26.5.
17:00 VARIJETE (NEM, 1925)
Varieté
ul. Emil Janings (Emil Jannings), Mali Delšaft (Maly Delschaft)
r. Evald Andre Dipon (Ewald Andre Dupont)
19:00 VEČERNjI GOSTI (FR, 1942)
Les Visiteurs Du Soir
ul. Arleti (Arletty), Mari Dea (Marie Déa)
r. Marsel Karne (Marcel Carné)
21:00 PODZEMLjE ŠANGAJA / ŠANGAJSKI POTEZ (SAD, 1941)
The Shanghai Gesture
ul. Džin Tirni (Gene Tierney), Volter Hjuston (Walter Huston)
r. Jozef fon Šternberg (Josef von Sternberg)
Nedelja, 27.5.
17:00 POSLEDNjA KOMANDA (SAD, 1928)
The Last Command
ul. Emil Janings (Emil Jannings), Evelin Brent (Evelyn Brent)
r. Jozef fon Šternberg (Josef von Sternberg)
19:00 KO JE UBIO BGATAŠA (FR, 1947)
Quai des Orfèvres
ul. Liu Žuve (Louis Jouvet), Simon Renan (Simone Renant)
r. Anri-Žorž Kluzo (Henri-Georges Clouzot)
21:00 PET GROBOVA DO KAIRA (SAD, 1943)
Five Graves to Cairo
ul. Frenčot Ton (Franchot Tone), En Bakster (Anne Baxter)
r. Bili Vajlder (Billy Wilder)
