Predstavljamo vam deset dobrih, ali nažalost skrajnutih filmova novije srpske kinematografije, koji uprkos svom kvalitetu, nisu bili dovoljno gledani.
Priča o srpskom filmu u novom milenijumu u dobroj meri jeste i priča o skrajnutosti. U to ime, nikada nije zgoreg, kad god i gde god se za to ukaže prilika, podsetiti na skrajnute i nedovoljno vrednovane (ili naprosto, nedovoljno gledane) a valjane srpske filmove, nastale u ovo, kako se počesto čini, neprolazno nevreme.
Travelator (Dušan Milić)
Velika je nepravda učinjena ovom, definitivno najboljem filmu scenariste i reditelja Dušana Milića, autoru filmova Jagoda u supermarketu i Guča; Milić je u Travelatoru ponudio sve – svežinu, tezu, estetizaciju, emociju, promišljen flert sa žanrovskim postulatima, mnoštvo filmofilmskih a veštih refrenci..., ali kanda su začudan naziv, loše odabran datum za početak bioskopske distrubicije (decembar) i traljava promotivna kampanja ovde uzele danak.
Otvorena (Momir Milošević)
Ako ćemo iskreno, Otvorena je već u startu imala slabe šanse za opipljiviji uspeh u bioskopima, budući da je reč o mladom ostvarenju i primeru zahtevnog i visokoestezivanog arthouse filma, pritom urađenom u crno-beloj tehnici i sa praktično samo dva značajna lika, koje su tumačile izvrsne ali neafirmisane glumice. Ipak, kao i Travelatora, i Otvorenu su na kraju pogledali oni koji su želeli i dalje je isključivo samo po dobru pominju.
Flashback (Aleksandar Janković)
Nešto slično se može ustvrditi i u slučaju ove izrazito zanimljive srpske varijacije na postavke neo-noir podžanra. Istini za volju, tu su Vladica Milosavljević i Branko Vidaković u važnim ulogama. S druge strane, priličan teret predstavlja odabir glavnog glumca (a ujedno i scenariaste ovog ostvarenja). Povrh svega, ovaj film nije ni imao redovnu bioskopsku distribuciju.
Technotise: Edit i ja (Aleksa Gajić)
Sa današnje tačke gledište, Edit i ja je ostvario sasvim soolidan rezultat na bioskopskim blagajnama, ali šteta je što ovo nije bio masivan kino-hit, imajući u vidu da se tu radi o istinski uspeloj erkstravaganci i filmu koji skladno spaja maštovitu futurističku priču, uspelu i oku ugodnu animaciju i jedak i zabavan prikaz ovdašnjih dominantnih naravi.
Inkarnacija (Filip Kovačević)
Naravno, pitanje je da li bi ovaj film sa atraktivnijom glumačkom podelom postigao više u srpskim bioskopima, ali ovako žanrovski izbalansiran i artikulisan pokušaj na temu intelektualističkih, paranoidnih trilera u prvom filmu zbilja mladog reditelja Filipa Kovačevića svakako je trebalo da pogleda znatno više gledalaca.
Miloš Branković (Nebojša Radosavljević)
Radosavljevićev Miloš Branković je razsrdio mnoge, i teško da će ovaj film i u godina koje nam tek slede ikoga ostaviti ravnodušnim, ali ovako kinestetski uspela provakacija retko nailazi; stoga je i u ovom slučaju šteta što ovaj film tokom prvobitne distribucije nije postigao više.
Afterparti (Luka Bursać)
I Afterparti mladoga Luke Bursaća je naišao na dosta srditih i bučnih neodobravanja ponajpre ostrašćenih neistomišljenika (ideoloških i drugih vrsta) koji su propustili da primete Bursaćevu rediteljsku i autorsku osobenost i lakoću sa kojom je spojio izbrušenu estetizaciju i ipak sasvim komunikativan narativ.
Praktičan vodič kroz Beograd sa pevanjem i plakanjem (Bojan Vuletić)
Ovaj film je imao uspešan i živopisan festivalski život ali je u bioskopima ipak mogao i morao više. Vuletić je u ovom omnibusu u četiri varijacije pokazao vešto baratanje izabranom tezom, istovremeno pruživši upečatljiv uvid u vlastite nemale autorske potencijale. A što je, uostalom, nekoliko godina i jasno potvrdio svojim Rekvijemom za gospođu J.
Dnevnik mašinovođe (Miloš Radović)
Sudbina nije imalo previše milosti prema ovom Radovićevom vrlo dobrom i neosporno dovoljno razaznatljivim i osobenim filmom; Radović je ovde podsetio kako treba da izgleda dobar, zauman film repertoarskih pretenzija koji je, s druge strane, i kinestetski zahtevano i efektno ostvarenje. Ipak, možda je i ovde je bio reč o o lošem datumu bioskopskog starta. U sadejstvu sa nenaklonjenom sudbinom.
svi filmovi Želimira Žilnika u ovom periodu
Ne smetnemo li s uma prirodu njegovog stila i izraza, kao i osobenost tema koje tako mudro i poletno i dalje pokreće ovaj autor, moramo priznati da nema te kote na mapi sveta gde su filmovi poput Žilnikovih bioskopski hitovi. Ipak, za opšte dobro je golema šteta što ih nije pogledao veći broj gledalaca, i mimo filmofilskih i posvećeničkih krugova.
Zoran Janković, autor ovog teksta, jedan je od autora „Kritičkog vodiča kroz srpski film, 2000-2017“, jedinstvene knjige u našoj kulturi koja sadrži kritičke tekstove o svim srpskim dugometražnim igranim filmovima prikazanim u redovnoj bioskopskoj distribuciji ili na festivalima u periodu od 2000. do 2017. godine. Ovo kapitalno izdanje napisao je zajedno sa Đorđem Bajićem i Ivanom Velisavljevićem.
