Njen izvorni autorsko-izvođački nerv nije publicistički nego umetnički: koliko god bila zajedljiva i kritična, ona je zapravo i empatična, introspektivna, neretko upravo lirska.
Dinja je samonikli internetski fenomen... Njen izvorni autorsko-izvođački nerv nije publicistički nego umetnički: koliko god bila zajedljiva i kritična, ona je zapravo i empatična, introspektivna, neretko upravo lirska. Iza ljudskih fasada razotkriva sve i svašta, ali nad „lošim“ otkrićima ne trijumfuje...
Kako, međutim, preneti Dinjin rad među korice knjige, u sasvim drugačiji medijum, a da se on uglavnom ne izgubi u tom prevodu? To teško da bi išlo bez briljantnog, duhovitog, minucioznog ilustratora Dušana Stokića, koji je utoliko ne tek prateći glas, nego ravnopravan koautor knjige.
Dominiraju radovi na temu žensko-muških odnosa, ljudskih samozavaravanja, tripovanja i ego-bildovanja iza kojih stoje pustoši samoće ili pustinje neutemeljene sujete, potom paraerotski odnos sa savremenim tehnologijama i beskrajnim mogućnostima narcističkog samoemitovanja koje one nude, pa generacijske i kulturološke razlike, život u zemlji divljeg kapitalizma dodatno oplemenjenog lokalnim običajima i predrasudama. Naravno, i malograđanski strah od svake forme drugačijosti (koja u agresivnom modu lako konstituiše onaj ekovski „svakodnevni fašizam“) u Dinjinom je fokusu, ali bogme i hipsteraj koji na šminkerskom koketiranju sa „drugostima“ parazitira. Tu stajem sa nabrajanjem, jer ni još ovoliko prostora ne bi bilo dovoljno; bitno je reći da je Sandra Silađev Dinja pronašla svoju kreativnu nišu i u njoj se sjajno realizovala, a sve to po strani od bilo kakvih institucija – uključujući i one medijske – i bez razloga, a kamoli potrebe za kompromisima. Dušan Stokić se u to savršeno uklopio i vispreno nadogradio njen rad bezbrojnim urnebesno duhovitim i subverzivnim detaljima, pa preporučujem vrlo pažljivo čitanje/gledanje, da ne propustite najbolje!
