Mark Kolin frontmen grupe Nouvelle Vague, uoči nastupa u Atrijumu Muzeja Jugoslavije otkriva kojih trenutaka u životu se rado seća, a kojih se stidi, kada planira da se povuče iz muzike i koliko ga privlači rad na filmu koji snima.
Posle toliko godina karijere kojih se trenutaka najradije sećate, a koje bi ste najradije zaboravili?
- Nema puno stvari koje bih želeo da zaboravim, možda neke nastupe na privatnim zabavama. Najradije se sećam prvog koncerta u Srbiji, zatim prvog koncert u Riju, koncerti u Francuskoj u sali Olimpia, Rojal Albert Hol u Londonu bili su božanstveni. Svirali smo ispred grupe Dead Can Dance u Los Anđelesu. Uh! Imam puno uspomena u stvari...
Svesni ste činjenice da su poslednjih pet godina bossa nova obrade velikih hitova postale sve popularnije, pojavili su se razni bendovi, prepoznajete li u tome sopstveni doprinos?
- Naravno, bili smo prvi koji smo postavili ovakav koncept ali i prvi koji su to uradili na svoj, specifičan način. Sa sopstvenim, jedinstvenim aražmanima. To nisu klasične obrade. Ono što radi Nouvelle Vague je mnogo više od toga.
Da li ste nekada razmišljali da odustanete od Nouvelle Vague? Šta su bili razlozi za to?
- U stvari jesam razmišljao o tome i to između poslednja dva albuma, onog iz 2010. i ovog poslednjeg iz prošle godine. Pomislio sam da smo već dovoljno rekli na prva četiri objavljena albuma. Ali interesovanje javnosti za Nouvelle Vague me je demantovalo, pozivi za nastupe su konstantno pristizali. Stalno su nas pitali ima li nešto novo... Postao sam svestan da su naša prva dva albuma postali klasici. To potvrđuje i broj striminga na internetu od nekoliko miliona. U takvom trenutku čovek pomisli - zašto stati?
Mnogi kritičari o vama pricaju kao o "projektu", kako vi doživljavate Nouvelle Vague kao bend ili studijski projekat?
- To je studijski projekat kada je u pitanju snimanje albuma ali je u pitanju bend kada je reč o koncertima. To je to!
Vremenom ste prerasli sopstvenu ideju, šta će biti vaš sledeći korak?
- Ne zanam, zato što se svi bavimo i nekim drugim stavrima i projektima. Ja ću ,na primer, do kraja godine završiti film koji režiram. Istina je da sam veći zaljubljenik u film nego u muziku. Ali nikad se ne zna.
U čemu ste inicijalno pronašli zajedničku nit između panka i bossa nove?
- Mislim da je to melanholija.
Za razliku od studijskih albuma koji su umirujući i pitki, vaši koncerti dobrim delom poseduju upravo punk naboj. Ko je za to najzaslužniji?
- Na početku je to bila velika promena, gledate novi šou koji se bazira na panku a nije takav. Svi smo ludi pevači koji žele sa publikom da podele energiju koja je ponekad pankerska. Malo smo se više fokusirali na pank koji sviramo na akustičnim gitarama i to mi se dopada.
Za koju od obrada ste najviše vezani i zašto?
- Ima ih puno ali recimo da sam veoma ponosan na Let Me Go, zato što tu pesmu zaista volim. Sviđa mi se šta smo uradili sa pesmom Faid To Gray, Dance With Me, Dancing With My Self. Veoma mi se dopalo šta smo uradili sa pesmom Parade. Ima ih još...
Da ste danas osnovali bend čije pesme ili koji muzički pravac biste obrađivali?
- To je dobro pitanje... Ne znam, možda grandž, odlučili smo da se pozabavimo grandž bendovima, šugejz muzikom i sličnim stvarima iz devedesetih prošlog veka.
Koje su to pesme koje na koncertima poblika svuda u svetu obavezno očekuje?
- To su hitovi poput Love Will Tear Us Apart, Dance With Me, To Drunk To Fuck, to su te pesme.
Prostor na kom će te svirati je izuzetan, verujem da će vas inspirisati. Da li izbor koncertnog prostora može biti presudan za uspešan nastup?
- Da! Mislim da je koncertni prostor u Beogradu ovog puta fenomenalan. Izbor dobrog koncertnog prostora daje vam snagu da uradite nešto važno u datom trenutku.
Šta su vaŠi rituali pred koncert, čta obicno uradite i kako se pripremate pred izlazak na binu?
- Nema nikakvih posebnih rituala, zaista smo kul. Odsvirali smo preko hiljadu koncerata i stekli smo neophodno iskustvo. Popijemo neko pice, čaša ponekad jačeg vina, okružimo se ljubljavlju, družimo se, pričamo, to je dovoljno za dobar ambijent.
