Nakon što je pre tačno godinu dana doživela najveću životu tragediju, pošto joj je preminuo četrnaestogodišnji sin Andreja, kojeg je dobila u braku sa nekadašnjom fudbalskom zvezdom Predragom Mijatovićem, tridesetosmogodišnja dizajnerka nameštaja Elena Karić tugu i bol lečila je u porodici, uz podršku tridesetjednogodišnjeg supruga Jugoslava Karića, daleko od očiju javnosti. Život je podredila najmilijima, a svoju pažnju sve više poklanjala i poslu u kojem je svakim danom gradila sve veći uspeh. Njena karijera dizajnera enterijera u Londonu napredovala je rapidnom brzinom, a onda je ova lepotica odlučila da pokrene biznis i u Beogradu. Pored kreativnosti u poslu, svoju pozitivnu energiju usmerava i ka svojim sinovima, osamnaestogodišnjem Luki koji ove jeseni počinje studije glume u Njujorku, kao i jedanaestogodišnjem Simonu i četvorogodišnjem Mateji koji pohađaju škole u Srbiji.
Story: Luka je, od četiristo kandidata, primljen na fakultet za glumu u Njujorku na prestižnom univerzitetu (NYU). Jeste li odobravali tu njegovu odluku?
- Za svoju decu ne pravim planove. Moja je obaveza da ih usmerim i dam im mogućnost izbora, kao i da ih vaspitam tako da snose posledice u životu za te izbore - i dobre i loše. Ali i da osete da je njihova porodica tu, da ih podrži u svakom trenutku. Što se tiče njegovog izbora fakulteta nisam odmah bila oduševljena, ali i deca nas ponešto nauče, podstaknu na razmišljanje svojim argumentima, te danas mislim da umetnost, u ovom ludom svetu biznisa I ekonomije nije izbor za potcenjivanje. Naprotiv, treba imati hrabrosti.
Story: Nedavno ste bili na njegovoj maturskoj proslavi. Jeste li pomislili: Vidi ga, kako je porastao ili Vidi, koliko sam ostarila?
- Ne znam da li bi bilo koja majka mogla u tom trenutku da se bavi time da li je ostarila. Roditelj živi za takve trenutke. Bila sam neizmerno ponosna i setna u isti mah. Žao mi je što se ne ušuškava više u moje krilo, a sa druge strane uživam u tome koliko on uživa u svojim godinama.
Story: Kada biste opisivali sebe nekome ko vas ne zna, rekli biste: Elena Karić je brižna majka, uzorna supruga, divna ćerka, pažljiva sestra ili uspešna poslovna žena?
- Majčinstvo je neuporedivo sa bilo čim. Ali morate najpre pripadati sebi da biste mogli da pripadate nekom drugom, makar to bila i deca. Od svih tih komplimenata najviše bi mi prijao onaj da sam neprikosnoveni oslonac i podrška svojoj deci i poslovna žena koja pokušava da ostavi neki trag.
Story: Kako izgleda jedan vaš prosečan dan?
- Ustajem pre sedam ujutro i vežbam pre nego što deca ustanu. Onda Matija bira odeću za taj dan, a kada ga ispratim u školu imam sat vremena da pregledam elektronsku poštu, popijem jutarnju kafu i spremam se za dvadeset minuta. Potom Simon ide u školicu, a ja u kancelariju. Radni dan između gradilišta, sastanaka i proizvodnje traje mi najčešće do pola pet. Popodne je posvećeno isključivo klincima, a kada oni legnu, imam moju svakodnevnu anticelulit masažu - ne kažu džabe da lepota posle tridesete nije slučajna, a potom Jugoslav i ja imamo dva sata za nas.
Story: Jeste li hedonista?
- Vrhunac mog uživanja svodi se na jedan slobodan dan u kome nemam baš nikakve obaveze, koji ću provesti sa mojom porodicom, a ne bi marilo da se u tom istom danu dogodi neka od mojih omiljenih predstava u Zvezdara teatru. E, to je čist hedonizam.
Story: Smatrate li sebe krhkom i nežnom ili snažnom i jakom ženom?
- Ja sam kao Palčica sa srcem diva. Prilično sam neustrašiva, ali i osetljiva, pre svega na ljudsku tugu, nemoć i nepravdu.
Story: Vide li vas drugi kao mangupa ili damu?
- Ne znam kako me vide drugi i nikada tome nisam pridavala previše pažnje, ali sebe doživljavam kao Alisu u zemlji čuda sa karakterom Pipi Duge Čarape. Spremna sam na mangupluk u svakom trenutku, sposobna da pomerim svet i granice za one koji su mi važni, a da mi se pri tom ne izgužva haljina i ne pokvari konjski repić.
Story: Čini se da ste bili fatalna žena i mogli da osvojite svakog muškarca kojeg ste poželeli? Jeste li češće osvajali ili bili osvojeni. U čemu je hipnotička tajna?
- Beskrajno mi je simpatično to kako ljudi vide u meni neku femme fatal. Ja sam vrlo pragmatična žena, puna inicijative kada je reč o poslovno-tehničkim stvarima. A kada pričamo o muško-ženskim odnosima, tu sam više igrač poslednje linije terena. Retko kad on stigne do protivničkog gola, ako ćete u okršaj sa njim morate u napad na njegovu polovinu, pred njegov gol. E, ja sam od onih što uleću klizećim startom (smeh), panično braneći svoj gol! A ono sve neki sami mazohisti, ne mare za pokidane ligamente, slomljene noge... Doduše, poslednjih deset godina imam istog golgetera u vidu mog muža čija mi taktika s vremena na vreme zadaje silne glavobolje, ali završi i on po koji meč potkačen po člancima (smeh).
Story: Kako ste u martu obeležili petogodišnjicu braka sa suprugom Jugoslavom?
- Radno. Imala sam gomilu poslovnih obaveza u Veneciji gde se na ostrvu Burano nalazi nekoliko firmi koje zastupam. Na tom malom ribarskom ostrvcetu gde se proizvode najfinije čipke, gde između ostalog mala porodična manufaktura koja radi za engleski kraljevski dvor, sultana od Bruneja i Filipa Starka proizvodi deo kolekcije posteljine. Delim strast koju Stark oseća prema Buranu, živopisnom koloritnom ostrvu nadomak Venecije u kome i sam ima dve kuće. U lokalnom restoranu, vlasništvu naših poslovnih partnera, klopali smo fantastičnu ribu, popili vino i otrčali da zaplićući jezikom završavamo preostale poslovne obaveze.
Story: Da li je vaša ljubav od početka zabavljanja pa dosad promenila oblik i na koji način?
- Kako da ne. Sada često dođemo u iskušenje da primenimo veštinu kako najlakše zadaviti sopstvenog partnera. (Smeh) Čudno neko iskušenje za koje ranije nismo znali, ali smo čuli, da je vrlo poznato svima onima sa stažom od preko deset godina braka. I pored toga, ne bih mogla da zamislim svakodnevicu bez njega.
Story: Kako osvežavate vaš odnos kada upadne u kolotečinu?
- To se izuzetno retko dešava. Nemamo vremena za kolotečinu. Jugoslav je doduše više statičan, ali ga ja očas posla ubacim u centrifugu.
Story: Godinama se pisalo kako od njega dobijate skupe i originalne poklone. Da li vas i čime osvaja i zavodi?
- Ja sam kao veoma mlada, sa samo dvadeset dve godine, spoznala da novcem ne možete kupiti ono što vam je najvažnije i do čega vam je najviše stalo. Ne možete ga trampiti za malo zdravlja i koju suzu manje, ne možete ga se, u ime nečega, čak ni odreći. Skup poklon ne mora a priori da znači dobar poklon. Lepo je kada vas neko osluškuje, prati vaša nastojanja i u skladu sa tim odvoji deo svoga vremena da vas obraduje. Nema te stvari koja može da me obraduje kao bilo koji cvetni aranžman Đorđa Varde. Zato što to nije samo cvet, to je Vardin cvet, a to je umetnost.
Story: Da li Jugoslav i vi razmenjujete poslovna iskustva i jedno drugo savetujete?
-Da. Moj muž je vrlo racionalan, a ja emotivna. Tako da činimo prilično zgodan tim.
Story: Je l’ vam žao što nemate i ćerkicu?
-Ne. Apsolutno. Ja sam muška majka, a i prija mi što kao jedino žensko u kući imam privilegije kad igramo Čoveče, ne ljuti se.
Story: Zbog čega ste skromni i nikada niste isticali svoje profesionalne rezultate, čak ni kada su vas u medijima nazivali nečijom suprugom, ćerkom ili trendseterkom bez zanimanja?
- Ne možete vi svoj rad i talenat nikome nametati. Ako je vredan pomena, doći će na red kad-tad.
Story: Nakon uspešne karijere u Londonu, uskoro ćete otvoriti show room sa nameštajem u Beogradu. Šta on podrazumeva?
- Zamišljen je kao minjon show room koji će pored mog, Lorca Design nameštaja, predstaviti i ponuditi firme koje zastupamo, a koje su neophodne u opremanju enterijera. To su moji dugogodišnji poslovni partneri sa kojima sarađujem na britanskom tržištu, dekorativna rasveta Porta Romana, čiji smo generalni distributeri za region, a bez koje gotovo da ne može da se zamisli luksuzno opremanje prostora. U show roomu će biti i Zanetti ručno rađene murano skulpture, srpskom tržištu predstavićemo i Fortuny tekstil čije je sedište u jednoj prelepoj venecijanskoj palati, a proizvodnja i način tkanja strogo čuvana tajna. Ove tkanine krase domove Lenija Kravica, Sindi Kraford, belgijske kraljevske palate... Imam čast i da sarađujem i zastupam jednog od najznačajnijih dizajnera asesoara za dom, Marčela Lučinija, i njegov brend Aire del Sur bez koga teško da može da se zamisli bilo koje izdanje Vogue Case. Predstavićemo i Kravet tkanine, kuću koja je vodeća u svetu i za koju rade vrhunski dizajneri poput Ralfa Lorena, Barbare Beri, Kelvina Klajna. Tu su i ćebad od kašmira, posteljina koja se pod mojim imenom i dizajnom proizvodi u Italiji, ogledala Christopher Guy, vodeće figure na sceni dizajna enterijera, a radio je za Harrods, Bellagio, Hyatt, Hilton, Dorchester, Queen Mary 2, filmove Ocean 13, Devil Wears Prada, Casino Royal...
Story: Zanimljivo je da volite da kombinujete antikvitete i moderan dizajn. Gde pronalazite inspiraciju?
- Za mene je prostor, sam po sebi neiscrpan izvor inspiracije. A nje ima svuda, od dečjeg crteža, preko kante za đubre na Kališu, do prirode koja je sama po sebi inspirativna. Volim antikvitete. To sam, valjda, ponela iz svoje primarne porodice. Moja mama nas je svakodnevno bombardovala nekim novim servanom, tabernaklom ili pak starim becom ili sevr porcelanom. Pravo umeće bilo je proći kroz salon, a ne potkačiti neku od tih rka, kako smo ih mi tad zvali. Na posletku smo se izveštili u vožnji slaloma na suvom. Danas smatram da malo kulture nije na odmet u svačijoj kući.
Story: Malo je poznato da ste diplomirali na Akademiji za dizajn u Španiji i da se već deset godina bavite uređenjem enterijera. Zašto ste se opredelili za nekretnine i nameštaj, a ne, na primer, za garderobu ili industrijski dizajn?
- Zato što otkad znam za sebe želela sam istu stvar, da radim upravo ovo što radim. Meni je moda nešto kao dnevna higijena, kao pranje zuba - radnja koju ponavljate svakodnevno nekoliko puta, koja je obavezna, ali kojoj ne pridajete baš previše značaja.
Story: Uspešno radite i u Britaniji, Rusiji, Italiji. Ko su uglavnom vaši klijenti? Jesu li srednje ili visoke klase?
- Uglavnom visoke klase jer intelektualci na zapadu i u Britaniji, konkretno, imaju tu sreću da mogu sebi da priušte mnogo toga, za razliku od Srbije, na žalost.
Story: Godinama se o vama pričalo kao o domaćici bez zanimanja. Zbog čega ste uporno ćutali i niste isticali svoj profesionalni učinak?
- U biti sam kampanjac. Možda je u tome štos. Mrzi me da krenem, čak i u dokazivanje, da se uhvatim u koštac, ali kad zagrizem, ne popuštam. Šalu na stranu, danas nije previše popularno radovati se tuđim uspesima. A Srbija je zemlja koja pored toga što ne priznaje autoritete, retko kad nekome skida kapu za uspeh. Toga sam svesna, a čak mi je to i simpatično. Osim toga, u danu u kojem su majstori, kancelarije, fabrike, zaposleni od kojih svako traži svojih pet minuta, razni projekti, život i rad između Beograda i Londona, roditeljski sastanci, domaći zadaci i priče za laku noć, svakodnevica, prija, makar i fiktivno, biti domaćica bez zanimanja. Nemile istine znaju da zabole, a glupost kad-tad sama sebi jamu iskopa pa u nju fino sama skoči.
Story: Obožavate slikarstvo i u svom domu imate zavidnu kolekciju slika. Koje umetnike najviše cenite?
- Srpsko slikarstvo s početka 20. veka. Znate, nema loših slika i svaka umetnost je lepa. Sve što iznedri neki talenat za mene ima neprocenjivu vrednost, jer umetnost podstiče maštu, a ja volim da maštam. Ne znam za kog bih se slikara opredelila kao favorita - volim ekspresionizam, ali ako biste me pitali čiji mi se rad više sviđa Nadeždin ili Dobrovićev, to bi bilo kao Sofijin izbor. Kako da se opredelim između Konjovića i Bijelića, Milana Milovanovića ili Mališe Glišića, Save ili Paje, Peđe Milosavljevića ili Marka Čelebonovića. Bilo je to produktivno vreme i šteta što ne postoji neka zakonska regulativa da svako ko je zaradio iole veći novac mora da ulaže u kulturnu baštinu svoje zemlje.
Story: Osim dizajnom, bavili ste se i novinarstvom. Kakva sad sećanja nosite iz tog perioda?
- Davne 1997. godine Nenad Marjanović osmislio je neverovatan koncept za prvi urbani časopis na ovim prostorima. I dan-danas imam nekoliko primeraka Klika koji zauzima počasno mesto u mojoj biblioteci, između Jesenjina i Selenića. Magazin je bio mutant koji se bavio modom, pozorištem, slikarstvom i zabavom, književnošću i muzikom. Ali onom pravom, na kojoj je odrasla moja generacija, a koju su činili Ekatarina velika, Džoni Štulić, Haustor, Idoli... Maltene nismo imali remitendu, a bilo je inte resantno raditi intervjue sa Emirom Kusturicom, Paolom Koeljom, Đorđem Balaševićem, Lučanom Pavarotijem... Bila mi je velika čast da uređujem časopis za koji su pisali Svetislav Basara, Vesna Dedić, Tijana Mandić, doktor Jovo Toševski, Olja Bećković.
Story: Bližite se četrdesetim. Kažu da sve izuzetne lepotice imaju strah od bora i starenja. Imate li vi takvu vrstu nelagode?
- Prve bore nisu svakako nešto što bilo koja žena dočekuje raširenih ruku, ali meni je strah potpuno strana kategorija. Moguće da ne spadam u grupu tih izuzetnih lepotica. Ceo moj život je, uprkos svim poslovnom angažmanima i ostvarenjima, u funkciji moje dece. Oni su mi imperativ. U skladu s tim, svaka godina koja naiđe ne može biti meni na štetu, ako je njima u korist. Lepo je gledati decu kako odrastaju, menjaju se, formiraju stavove. Čini mi se da retko koja ostvarena i zadovoljna žena ima strah od starenja. U krajnjoj liniji, nismo se na ovu planetu smestili i bacili sidro zauvek.
Story: U intervjuu za britanski magazin Fabric izjavili ste da ste iz umetničke porodice, da vam je sestra fotograf, majka modni dizajner. Kako je izgledalo vaše odrastanje protkano umetnošću?
- Bezbrižno i veoma interesantno. Kroz našu kuću defilovali su razni umetnici: slikari, vajari, glumci, reditelji... Moje detinjstvo je obeležilo igranje šugice u malom parkiću nadomak Knez-Mihailove ulice, tramvaj dvojka koji me je svakodnevno vozio od Kališa do škole Lujo Davičo na Dorćolu, Jugoslovensko dramsko pozorište i fenomenalni Branislav Lečić i Vladica Milosavljević koji su tako maestralno izvodili Ibzenovog Per Ginta.
Story: Koliko vam je bilo teško da se nosite sa teretom slave svoje majke Verice Rakočević? Jeste li se plašili da će vaša karijera biti u njenoj senci?
- Ponosna sam na svoju mamu i ne vidim nikakav teret u tome što je ona uspešna u poslu. Nisam nikada insistirala na sopstvenoj karijeri, niti je svesno pravila, ona se zapravo dogodila. Ono što mi je bilo važno jeste da uvek budem tu za moju decu. Baš kao što je i moja mama bila za mene.
Story: Da li vam je majka kao jaka, uspešna, poslovna žena bila uzor?
- Nas dve smo različite. Ona je impulsivna, otvorena, prijemčiva. Ja sam više nekako pozadinac, kao Vaga u horoskopu dobro odmerim pre nego što se aktiviram i mnogo sam više na distanci. Ona je naprosto moja mama. Sir sa Kalenić pijace ima drugačiji, nekako slađi, ukus kada ga ona donese.
Story: Iz njenih intervjua se nekako sticao utisak da ste joj vi mezimica?
- Ne bih rekla. Ja sam samo prvenče, a to je posebna kategorija u životu svake majke koja nikako ne podrazumeva veću ili manju naklonost ili ljubav.
Story: Pre dve godine izabrani ste za najstilizovaniju ženu javne scene. Koliko vam garderoba i moda znače?
- Moda mi znači samo do one granice dok me ne opterećuje. Ne spadam među one žene koje provode sate u garderoberu razmišljajući šta će da obuku, niti se panično tresem ispred izloga neke radnje. Šoping sve više doživljavam kao strahovito gubljenje vremena. Srećom pa danas postoje osobe koje ako znate šta hoćete, to vam iz radnje donesu na kućnu adresu.
Story: Da možete da krenete život ispočetka, šta bite zasigurno opet uradili isto, a šta nikako?
- Postoji nekoliko vrsta ljudi. Oni inteligentni, i malobrojni, takozvani ziheraši, koji se uče na tuđim greškama, potom oni koji se uče na sopstvenim i najzad oni koji se nekoliko puta sapliću o isti kamen. E, pošto sam jedna iz ove poslednje kategorije, da počinjem život ispočetka stavila bih dobre štitnike za kolena jer za našu sortu nema spasa. Bojim se da bi sve bilo isto, mada postoje segmenti i likovi koje bih vrlo rado zaobišla u širokom luku.
Story: Koliko vas pogađaju ružne priče zavidnih ljudi? Smetaju li vam tračevi koji se pletu o vama?
- Zapravo i ne znam kakvi se tračevi pletu o meni. Živim okružena svojom porodicom i prijateljima u jednom vrlo zatvorenom krugu izvan koga me malo šta zanima. Život između dve zemlje takođe doprinosi mojoj neobaveštenosti. Mada, istini za volju, da čovek ne bi imao neprijatelja mora vredeti tako malo, te nikome ne preporučujem da se time hvali.
Story: Vaš život su pratili lepi i bajkoviti, ali i tužni i bolni momenti. Jedan od onih koji razdiru dušu svakako je i prerana smrt vašeg četrnaestogodišnjeg sina Andreja koji je preminuo u junu prošle godine. Leči li vreme rane?
- Ne želim da pričam o toj bolnoj temi. Postoje neke tuge za koje vreme ne predstavlja baš nikakav faktor. Može proći milion godina... one odolevaju.
Ksenija Konić
