Jedan od najpopularnijih voditelja Javnog servisa Srbije objašnjava šta je za njega romantika, ističe čega se najviše plaši kada je reč o zrelom dobu u koji je zašao i otkriva zašto je odbio velikodušnu ponudu konkurentskih kuća
Imate dve ćerke, Ružicu i Katarinu, da li ste ponosni na njihove izbore?
- Naravno da jesam. Ružica radi na Medicinskom fakultetu kao ekonomista, a Katarina je pravnik. Meni je najvažnije da su njih dve dobri ljudi koji znaju da nema hleba bez motike. Naravno, ja se trudim da im dam savete kad god mogu, mada je u ovim mojim godinama opasno biti savetodavac. Potrebno je naći meru, kako ne biste došli u situaciju da vam kažu: Beži matori, šta ti znaš. Trudim se da budem jako obazriv kada je mlađi svet u pitanju i pažljivo ih slušam jer kada oni žele da s tobom porazgovaraju o ozbiljnoj temi, onda je to velika star.
Da li priželjkujete ulogu deke?
- Voleo bih da postanem deda, mada smatram da to treba uraditi na vreme, a moje ćerke su malo odocnile. Ružica ima 44 godine i udata je, dok Katarina ima već 38 i još se traži na tom planu.
Žika Nikolić: Ponekad mi prija da se lažno predstavljam
S vašom drugom suprugom Zoranom u braku ste skoro četiri decenije, na koji način uspevate da održite i sačuvate ljubav?
- Moja žena i ja upoznali smo se na jednoj tramvajskoj stanici i to je bio treći put tog dana smo se sreli. Bilo je jako simpatično, ona je meni prišla kao da me nešto pita, ali od tog momenta nijedan 24. u mesecu nisam preskočio a da joj ne izmamim osmeh na lice jednom belom ružom. Veoma sam romantičan i prijatelji mi se zbog toga smeju, ali strast s početka prođe, a ostaje vam zajednički život s nekim s kim možete da porazgovarate i ko vas poštuje.
Pomažete li u kućnim poslovima?
- Kako ne, čak i to ume da bude veoma romantično. (Smeh) Odrastao sam u porodici gde su se poštovale patrijarhalne vrednosti i naučio sam da jednako obavljam i muške i ženske poslove. Sećam se da mi je majka govorila: Možda ćeš se ti oženiti i imati najbolju ženu na svetu, ali nikada se na zna gde će te život odvesti, tako da znam i radim sve po kući.
Šta je vaša mirna luka, na koji način se relaksirate?
- S obzirom na to da živimo u prizemlju zgrade, Zorana i ja smo ispred našeg stana napravili mali kutak za nas dvoje, bašticu koju uređujemo i u kojoj uživamo. Doduše, ja više uživam, dok je moja supruga baš posvećena sređivanju. Isto tako, obožavamo da okupljamo društvo, bilo kod nas ili na nekom drugom mestu. Volim dobru kafanu, ona je moja opsesija i to uglavnom ona mirnija varijanta, bez muzike, sa dobrim tradicionalnim specijalitetima, ali ne ustručavam se da probam i nova fensi jela. Uživamo i u putovanjima, često menjamo destinacije i nikada ne žalimo novac koji dajemo za to jer smatramo da su to najbolje potrošene pare. Nedavno smo se vratili iz Lisabona gde smo malo radili, a mnogo više se odmarali.
Živorad Žika Nikolić: Žena mi sve zamera
Od dečaka sa sela kog otac nije želeo da pošalje u školu, postali ste prvo jedan od najboljih učenika osnovnog obrazovanja, potom i gimnazije, zatim profesor ruskog jezika i na kraju omiljeni voditelj, kako sada gledate na očevu odluku?
- Bio sam jedino muško dete u porodici koje je trebalo da ostane u kući kao njen stub i domaćin, pa se moj otac plašio da će se to promeniti ako krenem u školu. Dugo se opirao, ali na kraju ipak je popustio i uložio sve što ima ne bi li mene i sestru izveo na pravi put. I mada nije posedovao veliko imanje, obrađivao ga je, sadio šljive, pekao rakiju i prodavao je kako bi nama sve pružio. Iškolovao je mene i sestru, a kasnije je bio jako ponosan na sve moje uspehe. Moji roditelji podneli su jako veliku žrtvu i nikada ništa nisu tražili zauzvrat.
Da li je istina da ste prvo završili četvrti pa onda treći razred gimnazije?
- Jeste, s obzirom na to da sam krenuo s osam godina u školu, želeo sam da to nadoknadim. Čitavo školovanje bilo mi je čarobno, jedno pravo otkrovenje, tako da sam poželeo da položim ispite iz četvrte, što sam i uradio, ali kako bi mi to priznali, morao sam da završim i treću godinu.
Poezija je nešto u čemu uživate, kada ste počeli da pišete pesme?
- Moja najizražajnija stvaralačka crta javila se u srednjoj školi, gde su me zvali Homer, upravo zbog poezije koju sam pisao i književnih večeri koje sam držao. Uglavnom su to bile ljubavne pesme, na granici sa haiku poezijom po uzoru na Tagoru i Vaska Popu, koji su imali taj dar da uz malo reči dosta kažu.
Kako je došlo do toga da upišete ruski jezik na Filološkom fakultetu?
- Prvo sam upisao engleski jezik, međutim, nisam se snašao jer se tamo podrazumevalo da smo poneli određeno znanje iz srednje škole. Budući da kod mene to nije bio slučaj i nisam mogao da učestvujem na predavanjima koja su bila isključivo na engleskom, jednog dana prišla mi je profesorka i objasnila kako ću sigurno pasti godinu ako nastavim tako. Pre toga moja rođena sestra upisala je ruski na istom fakultetu, gde su na prvoj godini obrađivali jezik od početnog stadijuma, pa sam odlučio da se prebacim na tu grupu. Kada sam završio fakultet, čak sam bio profesor u kraljevačkoj gimnaziji.
Živorad Žika Nikolić: Romantični provod u Italiji
Zašto ste odustali od profesure?
- Taj posao postao mi je malo tesan, imao sam utisak da sam kao konjče koje trči po hipodromu, malo tamo, malo ovamo, ali uvek po jednoj te istoj utvrđenoj maršruti. Međutim, ubrzo sam našao posao novinara i odustao od profesorskog posla.
Imate li neostvarene želje?
- Kada bih bio cepidlaka, mogao bih da izmišljam koješta, ali u principu postigao sam sve što sam želeo.
Preuzeto iz 606. broja magazoina Story
