3. Živite u Dalmaciji, u čuvenom romantičnom Splitu. Kako izgleda jedan splitski dan Gorana Karana?
Nakon jutarnjih poseta kupatilu i malih rituala zahvalnosti, radni dan počinjem pisanjem i sviranjem. Jutarnji sam tip, a svežina je dobar saveznik ideje... Knjige, čitanje, učenje. Potom službeni deo, mejlovi, interjui i slično. Ako je lep dan, oko 11 odlazim na splitsku plažu Bačvice, picigin, fudbal, sat i po igre, bez obzira na godišnje doba.
Ručak, pa onda po potrebi... a dolazi u obzir i leći popodne, posebno tokom toplih vremena. Uveče šareno, kako kada. Deca, dobar film, često s njima. Dnevne aktivnosti završavaju se šetnjom, da se slegne dan i možda proseje stih. Kvaka, vrata, privatno, zabranjen ulaz, vau, vau!"
4. Vegetarijanac ste 25 godina. Zbog čega ste se odlučili za taj način, da li je to u duhu Dalmacije i koje su prednosti takve ishrane?
U mojoj naravi je tako. Pre više od 26 godina, imao sam priliku da budem dovoljno dugo sam da razaznam šta su mi potrebe a šta navike. Nakon tog vremena sam se odlučio za vegetarijanstvo, znajući da iza komforne ponude u prodavaonicama stoji lanac delatnosti koji sam ne bih uradio, da bih došao do bifteka. A nas Dalmatince ionako zovu - blitvari, zbog mediteranske ishrane, zelenilo i maslinovo ulje...
Goran Karan: Prijateljska večera
Isto tako, moje odabrano zanimanje, muzika, ima javni deo radnog vremena u sate kada se ljudi na sve načine opuštaju, koristeći pritom razna sredstva. Bilo je i nužno i dobrodošlo uneti u život i takve okolnosti nešto samodiscipline, pa sam se, hvala Bogu, odlučio za ljubav i odgovornost prema muzici, pomerivši sebi s puta nuspojave poput alkohola, cigareta i ostalih šarenih ponuda."
5. Autor mnogih Vaših pesama je čuveni Zdenko Runjić sa kojim ste imali odličnu saradnju. Kako se pronašla uzajamna emocija kod vas dvojice? Koliko je važno za celokupan rad da autor pronađe emociju kod pevača i pretvori je u stihove? Da li mislite da je to srž?
Pokojni Zdenko Runjić je u mom muzičkom životu bio od vitalnog značaja. Imao sam sreće i veliku čast sarađivati s tim neponovljivim autorom od 1998. do preranog kraja njegovog života, 2004. Barba Zdenko je imao sjajan stvaralački rad, njegove pesme su mi ušle u srce i pre zajedničkog rada. Mislim da sam oko njih dvadesetak svirao i pevao podstaknut sopstvenim izborom.
A kad smo započeli saradnju, upoznao sam ga kao idličnog čoveka. Moram reći sledeće: retko kada su te pesme stvarane prema potrebi. Emociju bi pesma imala i pre nego bi došla do pevača, a onda bi je pevač prepoznao i doneo svojim izražajnim sredstvima i harizmom. Hoću reći da je pesma najvažnija. Pevačko umeće je tumač srca pesme i uvek treba biti u službi osećaja koji pesma nosi i pobuđuje kod ljudi. Pevač treba da ima emocionalno razumevanje sadržaja.
Sve što se radi tokom stvaranja pesme je služba, u suprotnom prelazi u samoljublje. Jer, ako ste autor i pišete nešto intimno, nešto što je samo vama važno i možete se eventualno nadati da je važno osobi kojoj se pesma piše i obraća. Tu je naboj gust. Nakon toga dolazi konstrukcija, aranžman, odabir koji će instrumenti i kojim muzičkim linijama oslikati nameravanu poruku jezikom muzike. Tu vam treba stručnjak, aranžer, ali, ta osoba nije lično emotivno umešana u sadržaj, pa se snaga osećanja nakratko menja s arhitekturom pesme.
Onda dolaze muzičari, opet sjajni svirači ali distancirani od karakteristike vaše poruke. Svi ti ljudi mogu odlično poznavati svoj posao, ali, da bi se dogodio taj muzički telegram koji ste poslali, moraju biti spremni da uđu u svet svojih iskustava da se ne izgubi energetska iskrenost i sam razlog pesme. Pa onda dolaze pevači, kritičan deo kreacije, jer oni svojim karakteristikama donose stihove i jasno iskazuju reči autora. Tu je veliki sud, za publiku i pesmu, da ili ne.
Nakon toga - produkcija koja ističe ono najvažnije i najkvalitetnije u svim segmentima. A onda, kad je gotovo, opet si na početku. Da, pesma znači tebi, ali, dok se neko ne zavoli, poljubi, isprosi, venča ili rastane, uz tu tvoju pesmu, ona ne oživi. Publika daje značaj pesmi svojim životima, a ne obratno.
Sve to je Zdenko znao, tako da nikada nije bilo siljenja i naredbodavnih instrukcija. Ako, kao pevač voliš, pesma ima priliku sići iz uha u srce slušatelja. Moje razumevanje, iz pozicije autora koji piše pesme koje drugi ljudi pevaju je otprilike ovakvo - kad napišem pesmu, ona je kao dete. Ako je dajete nekom, kao što otac daje svoju ćerku, nećete je dati za ženu onome ko je ne voli..."
Nastavak intervjua čeka vas na idućoj strani teksta...
