Ako se raskoš karaktera meri dubinom u očima, nije čudo što je Nataša Ninković (44) jedna od najpopularnijih glumica na ovdašnjoj sceni. Njen pogled jednako pleni s pozorišne scene, filmskog platna i televizijskog ekrana, a spektar uloga koje često igra uverljivije nego što su napisane, bilo da je reč o komediji, tragediji, drami ili trileru, redovno, uz aplauze, odnosi i nagrade na brojnim festivalima.
Zasenjujuća glumačka karijera, ipak, nije uskratila Nataši ni bogat, lep i harmoničan porodični život. Dva sina koje ima sa suprugom Nenadom Šarencem, blizanci Luka i Matija, već su momci od petnaestak godina.
Iako pažnja široke javnosti ni inače nije nešto što joj manjka, Nataša je poslednjih dana ponovo u žiži interesovanja publike, što zbog uloge u filmu Stado Nikole Koja, što zbog toga što se u seriji Ubice moga oca ispostavilo da je upravo lik koji ona igra počinio zločin.
Story: Iako ste se na sceni i pred kamerama jednako dobro snalazili s različitim žanrovima od komedije do tragedije, publika vas je najviše zavolela u teškim dramskim ulogama. U kom ste fundusu iskustava pronašli materijal za ulogu ubice?
- Kada je reč o filmu i televiziji, moje dramske uloge bile su najupečatljivije, tako da sam i ja primetila da me ljudi koji ne idu u pozorište, gde igram dosta komedija, poistovećuju sa dramskim, karakternim ulogama i misle da sam dosta ozbiljnija nego što ja zaista jesam. Ubicu sam igrala u pozorištu nekoliko puta, istina u žanru komedije i tragikomedije, u predstavama Transilvanija, Čudo u Šarganu, Pop corn. Te žene počinile su zločine iz različitih pobuda: jedna iz strasti i ljubavne povređenosti, druga iz pohlepe i interesa, treća iz povodljivosti i nemanja sopstvenog mišljenja. To su velike role sa dosta prostora. Uloga Natalije bila je nešto drugo. Na malo prostora, širokim potezima morala sam da donesem i iznesem lik jedne jake, očajne i tužne žene, pune različitih poroka. Bio je to pravi izazov i na kraju mogu reći, zadovoljstvo! Nije bilo fundusa iskustava, priprema se nije razlikovala od bilo koje druge uloge, sem što je zahtevala veći materijal u smislu stručnih saveta, nešto knjiga, filmova i, najbitnije, rada s rediteljem. Već desetak dana pre početka snimanja serije, Gaga i ja imali smo sliku u glavi kako bismo želeli da to izgleda, kojim sredstvima to da postignemo i, koliko vidim po reakcijama, a i mom sopstvenom sudu, to bi bilo to.
Nataša Ninković: Manimo se bajki i lepih kostima... (FOTO)
Story: Koliko vam leži triler kao žanr? Nekako se čini da bi svaki normalan čovek voleo da igra u krimi-seriji...
- Triler je pravo osveženje u našoj domaćoj televizijskoj produkciji. Za njega su potrebni malo bolji produkcijski uslovi i s obzirom na ovdašnje skromne okolnosti, mislim da se nismo obrukali. A što se tiče voljenja, volela bih da igram u svakom žanru, samo da je pismen i da pruža prostor za igru.
Story: Koliko je zahtevno, s profesionalne i porodične strane, baviti se javnim poslom a imati sinove tinejdžere? Imaju li oni neke komentare na ovu vašu ulogu ili možda neke druge?
- Bavljenje javnim poslom, bilo kojim u ovoj našoj zemlji, nije lako, s obzirom na našu nezaštićenost u medijskom smislu. O vama može svako da napiše šta god hoće, bez ikakve zakonske posledice, o moralnoj neću ni da pričam. Moji sinovi prate moj rad u pozorištu, na filmu donekle, a televizijski slabo. Uvek znaju šta radim, pričamo za vreme procesa stvaranja neke uloge u meri u kojoj njih to zanima, zavisno od teme, ekipe i drugih stvari. Sigurna sam da im nije uvek lako da budu svedoci ljubitelja ili neljubitelja mog rada, ali za sada se oni dobro bore s tim. Trudim se da im objasnim da i kad neko kritikuje pozitivno ili negativno, on ne komentariše mene lično, već moj rad. Kad je reč o porodici, najvažnije je šta mi zaista znamo izeđu četiri zida, na kojim stubovima je postavljamo, a slika u javnosti nešto je sasvim drugo.
Story: Glumački poziv, kažu, zahteva da čovek zauvek ostane mlad; pomažu li vam u tome Luka i Matija? Pratite li kroz njihove živote promene trendova u komunikaciji i svemu drugom?
- Naš duh je ono što karakteriše našu mladost, a ne godina rođenja. Da bi se bavio ovim poslom, moraš da se igraš, da sačuvaš radost. Da znaš da je pružiš i primiš, što podrazumeva da ceo život neguješ dete u sebi. Što se tiče trendova, u njih ne verujem. To su efemerne stvari na kojima ne može da se zasniva naš rad. Prave vrednosti su prave, od antike pa do danas, teme večne, a jedino je percepcija brža, pa se samim tim menjaju i sredstva. Recimo, kad je reč o filmu, veliku ulogu igraju montaža i kamera. Volim da čujem njihovo mišljenje, razmislim o tome, nekad se zamislim, a nekad slatko nasmejem.
Story: Koliko je, uopšte, u današnje vreme teško biti roditelj? Čini se da se čitav vrednosni sistem promenio...
- Teško je, sigurno. Informacije su svuda oko njih, što ih čini obaveštenijim nego što smo mi bili, ali i površnijim. Njihovi uzori vrlo su problematični, školstvo sumnjivo, ali mislim da se dosta toga može uraditi u kući.
Story: Jesu li vaši sinovi pronašli buduća opredeljenja u životu ili još tragaju? Koliko ste vi i Nenad uticali na njihove odluke?
- Još ne znamo. Primećujemo afinitete, ali još je rano. Nema potrebe da se opterećuju time. Zasad uspešno ispunjavaju svoje školske i sportske obaveze i to je u ovom trenutku više nego dovoljno.
Story: U nekoliko navrata bez dlake na jeziku komentarisali ste trendove među mladim devojkama koje izgledaju prilično uniformisano; kako vam to izgleda sada, kad se one nalaze i oko vaših sinova? Brinete li više ili manje od drugih roditelja?
- Verovatno sam bila pitana za preovlađujući stil, koji je, po meni, često – overdressed. Što se tiče ukusa mojih sinova, ne bih se mešala. Bitno je da budu s ljudima, bez obzira na stil. On dolazi poslednji. Mnogo kazuje, ali to je ipak forma.
Story: Vaš je posao takav da dajete širokoj publici kulturne sadržaje, a koje kulturne sadržaje sami najradije uzimate? I postoje li knjige, filmovi, muzika ili nešto drugo što sugerišete svojim ukućanima?
- Obožavam dobru literaturu, filmove, serije i muziku i nađem uvek vreme da nahranim svoju dušu. Predložim uvek i ukućanima, ali ne insistiram. Nađe se ponešto za svakog pojedinačno. Luka i Matija često me edukuju o novim muzičkim trendovima, nešto prihvatim sa oduševljenjem, nešto ne, ali sviđa mi se njihov ukus u toj oblasti. Razmenjujemo i serije. Filmove ređe, tu se oseti generacijski jaz, što je i normalno.
Story: Postoji li na svetskoj sceni neka koleginica koja vas oduševljava?
- Nisam po prirodi idolopoklonik, ali ima dosta kolega čiji rad izuzetno poštujem i volim da ih gledam, u našoj, a i u stranoj kinematografiji. Obično odlepljujem na rad glumica koje su potpuno različite od mene, na primer Kejt Blančet i Izabel Iper!
Story: Serija Ubica mog oca se nastavlja, ali pre toga valja se i nauživati – upravo ste se vratili iz Marakeša, kako ste se proveli? Jeste li se tamo pobrinuli za neke buduće uspomene?
- Seriju treba da nastavimo na proleće. Sad imam premijeru filma Stado u Hrvatskoj i Sloveniji, igram dosta predstava, ali uželela sam se stiha, tako da će moj sledeći posao biti stih u pozorištu. Imamo malo slobodnog vremena, tako da je odmor uvek dobrodošao. Marakeš je jedna od destinacija koje su mi uvek bile interesantne i prijao mi je sa svim svojim jarkim bojama, mirisima i ukusima.
