Glumac Gordan Kičić (39) bio je uvek među onima kojima ne manjka posla. Iako je čak i u vremenima kad je ovdašnja kinematografija bila poprilično tanka igrao veliki broj uloga, otvorio je producentsku kuću koja radi punom parom. Poslovne obaveze nisu ga sprečile da se ostvari i na porodičnom planu: sa suprugom Zoranom ima dve ćerke, Sofiju (8) i Leu koja će uskoro napuniti dve godine.
Poslednjih meseci, uz sve pozorišne uloge, Kičića šira publika prati u veoma popularnoj seriji Ubice moga oca, u kojoj igra advokata s vezama u podzemlju, a trenutno je u fazi postprodukcije serija Dragana Bjelogrlića Senke nad Balkanom, u kojoj ovaj glumac ima značajnu ulogu.
Gordan Kičić: Sloboda nema cenu
Uprkos brojnim obavezama, Gordan praznike planira da provede u potpunom miru i harmoniji uz svoju porodicu.
Story: U poslednje vreme sarađivali ste na ogromnom broju serija, predstava, pa čak i u muzičkom spotu, da li je tu reč o preporodu dramske umetnosti kod nas ili je pak posredi neki lični preporod?
- Ova godina bolja je nego prošla i imao sam priliku da radim mnogo. To nisu bili obimni poslovi po broju snimajućih dana, ali mi je veoma prijalo da igram toliko žanrovski različitih uloga. Srećan sam i zbog toga što se pokazalo da publika sve to gleda i voli, a i lično sam zadovoljan. Sad radim četvrtu stvar u cugu, a to je serija Dragana Bjelogrlića Senke nad Balkanom. Ova godina bila mi je prilično radna. Za sve to vreme, naravno, tu su i predstave u kojima igram, a i porodične obaveze.
Story: Koliko vam vremena uopšte ostaje za porodicu?
- Gledam da što više budem kod kuće, sa decom i suprugom. Već smo se i svikli. Zato možda i nemam vremena da nešto preterano izlazim i provodim se, jer kad završim s poslom, idem kući. Pored dece najbolje se vidi kako vreme prolazi i ako čovek već uđe u tu priču, treba u njoj da učestvuje svim svojim bićem.
Story: Šta doživljavate kao najvažnije u ulozi oca?
- Vremena se menjaju, čitav svet neumitno se pomera s jedne na drugu stranu i mislim da je uloga oba roditelja podjednako važna. Majka i otac treba da imaju paralelno učešće u odrastanju dece i sa svoje strane trudim se da u mojoj porodici bude tako. Oca ništa ne treba da omete da bude prisutan koliko i majka, osim ako sam sebe spreči u tome.
Nastavak pročitajte na sledećoj strani
Story: A postoji li kod vas podela dužnosti oko dece: tata vodi u park, mama pomaže oko domaćeg?
- Kad imate više dece i kad postoje poslovne obaveze roditelja, te stvari prepliću se same po sebi. Tu smo za decu i radimo zajedno. Podela dužnosti sasvim je blesava. Kad odem da snimam nešto na terenu, mene nema. I šta onda? Deca neće ići u park? Naravno da supruga tada preuzima sve na sebe. Kad sam tu, onda sam stvarno tu i želim da dam maksimalno sebe, da provedem što više vremena sa ćerkama.
Gordan Kičić: Divno je biti otac ćerki
Drugim rečima, može jedino onako kako mora. Moj posao je takav da sam u kontraritmu. Supruga dođe s posla, recimo, oko pola šest ili šest, ja krećem već oko sedam na predstavu, kad se vratim, oni svi spavaju... To je sastavni deo života. Uostalom, deca se mnogo lakše uklapaju u zadate okolnosti nego odrasli. A kad smo zajedno, trudimo se da to vreme provedemo što lepše. Nastojim da što više budem s njima.
Story: Starija ćerka Sofija već je u trećem razredu, da li je zanima pozorište?
- Ide u pozorište, ali ja ne insistiram ni na čemu. Mislim da je uloga roditelja da podrži dete, a ne da ga sputava nametanjem svojih ideja i ambicija.
Story: Ipak, gluma je deci uvek vrlo atraktivan poziv...
- Menjaju se vremena. Kad sam se upisivao na Akademiju, na glumu je konkurisalo 870 kandidata. Sada ih bude oko 250-300. Umetnost više nema takav uticaj na mlade ljude kao što je to bilo u naše vreme. Sad su važni jezici, savremene tehnologije, povezivanje ljudi, komunikacije... Oni su se rodili s tim. Pre par godina dete me pitalo čemu služi telefonska govornica. Probao sam da joj objasnim kako se tu uđe pa se pozove neko, a ona pita zašto kad svako ima svoj telefon.
Story: Reklo bi se da ste prilično kratki s vremenom, šta propuštate?
- Verovatno postoji dosta toga što propuštam. Često sam pričao o tome s mnogima, ritam života sada je takav da ljudi stalno pate od manjka vremena. Upravo to mi najviše smeta: sve je isprogramirano. Ne govorim samo o svom životu, obavezama i ritmu, isto je i kod drugih. Svi su pod nekim permanentno uskim rasporedima, posebno kad su tu uključena i deca. Kad bih sada poželeo da se vidim s nekim, morao bih danima unapred da se dogovaram. Uz rizik da zvučim kao neki starac, moram da kažem kako ranije nije bilo tako. Ljudi su bili opušteniji po pitanju vremena. A posledica ovoga sada jeste to što, gde god da si, stalno imaš osećaj da nešto na nekom drugom mestu propuštaš, da hitno moraš negde. Moj posao nema radno vreme, što je s jedne strane dobro, ali s druge nije. Kad nemam predstavu ili snimanje, moram sam da organizujem svoje radno vreme, a da se to ne kosi s rasporedom koji imaju ukućani. Eto, taj osećaj proganja me poslednjih meseci. Nisam se video s drugarima, ne pamtim. Ljudi, naprosto, imaju posla, decu, obaveze...
Nastavak pročitajte na sledećoj strani
Story: Uspevate li još da pronađete vremena za gitaru?
- Dešava se. Evo, na primer, taj muzički šou koji sam prošle godine radio na RTS-u bio je jedna od boljih stvari koje su mi se desile. Na svako snimanje dolazio sam sat vremena ranije i džemovao sa tim bendovima. To su fenomenalni muzičari i bilo je fantastično. Neki od njih već su znali da sviram, neki pojma nisu imali. Svirali bismo sat vremena i to je nezamenjiv osećaj. Nadam se da ću za nekih desetak godina, možda i malo ranije, imati više vremena da se posvetim muzici koja je moja velika ljubav.
Story: Poslednjih meseci televizijska publika pomno prati Ubice moga oca, a šta vi pratite od serija?
- Teško je izdvojiti pošto su sad serije mnogo bolje i kvalitetnije od filmova. Ozbiljnije su priče i likovi zato što su se svi ti sjajni pisci po Americi, a bogami i po Evropi, okrenuli serijama jer im daju više prostora. Evo šta je Sorentino napravio, ovaj Mladi papa je spektakularan!
Mnogi ga nisu prepoznali: Gordan Kičić se prerušio u ženu i osvojio društvene mreže (FOTO)
Story: Vaša glumačka karijera počela je vrlo rano; kad se osvrnete, šta biste rekli da se promenilo kod vas od trenutka kad ste prvi put zaigrali?
- Stariji sam dvadeset godina. Kad si mlad, o mnogim stvarima nemaš svest. Svejedno ti je kako se upuštaš u posao. Razne uloge napravio sam ovako ili onako, nemam običaj kasnije da gledam nešto što sam odigrao, ali vidim kako sad radim posao. Kad dobijem scenario, uglavnom mi je mnogo teže nego pre. Osećam više odgovornosti i prema ulozi, i prema projektu, i prema replikama, načinu kako ću igrati... To ide sa godinama. Što više znam, sve mi je teže. A kad sam bio mlad, bilo je: Super, daj, sad ću to da ošurim, idemo dalje. Sad mi je malo komplikovanije i teže, guram sebe u neke uloge i biram stvari koje ranije nisam imao prilike da radim. Pokušavam da to uradim do kraja. Nekako mi je izazovnije raditi potpuno različite stvari. Što sam stariji, sve sam više okrenut tome. Uvek je zanimljivo posmatrati kako te vidi javnost, a onda i reditelji: ovaj će igrati u komediji, ovaj u drami... A mene je uvek zanimalo da probam ono što mi nije projektovano u tom viđenju drugih. Na sreću, imao sam prilike da to radim i dosta je dobro prolazilo. To mi predstavlja motiv da se ovim poslom bavim i narednih 20 godina, a kako će biti posle toga, ne znam. Nadam se dobrom. Lepo je što ovaj posao nudi bogatstvo koje dolazi s različitim odigranim ulogama. Bitno je zadržati žar... Izazova ima i drago mi je zbog toga. Nadam se da prave uloge tek stižu. Gluma dosta eksplicitno i redovno podseća čoveka da vreme prolazi. Prosto, više ne mogu da igram neke uloge koje sam igrao. Ipak, s druge strane, to je i bogatstvo ovog posla, što možemo da živimo različite živote, da prođemo kroz različite situacije s kojima se u običnom životu ne suočavamo. Ali ni s tim ne treba preterivati. Ovaj posao je zanat, kao i svaki drugi.
Story: U današnje vreme većina vaših kolega odaje utisak da svojom odlukom vodi život u paralelnom svetu umetnosti koji, kako ste rekli, više nije toliko atraktivan, odbijajući sve što ima veze sa mejnstrimom, a vi pak izgledate kao neko ko apsolutno živi sada i ovde, kako to?
- Imao sam prilike da radim različite stvari, od eksperimentalnih umetničkih filmova do popularnih serija. Zapravo, od mnoštva uloga nisam imao ni prilike da se profilišem kao više umetnički ili više popularan. Imao sam sreću da to sve radim paralelno i zbog toga se nisam zatvorio u jedan krug. Nemam problem ni sa čim, sasvim mi je u redu i da vodim muzički šou. Ako je nešto dobro, ako se meni dopada, a ja ne mogu da imam tuđ ukus, hoću da učestvujem. Isto tako, nemam problem s tim da kažem kako mi se nešto ne dopada i da neću. Ali ne volim da pričam o tome šta sam sve odbio. Postoje i situacije kad osetim da nešto ne mogu i onda izađem iz toga. Uvek mi je krivo kad se to desi zbog vremena drugih ljudi koje sam potrošio, ali vremenom sam naučio da procenim na samom početku da li će nešto ići ili ću se smoriti.
Story: Šta biste voleli da promenite u svom životu u narednoj godini?
- Svi smo postali robovi svojih telefona. Mislim da je to jedna od gorih stvari koje su se desile ovoj civilizaciji. Osuđeni smo na to. Evo, ne ispuštam telefon iz ruke. Slomljen je, nervira me. Ne sedim više uopšte za kompjuterom, sve gledam na telefonu jer je dovoljno veliki. Filmove još nisam počeo, ali dokumentarce da. Zarobili smo se. Jedna od novogodišnjih želja mi je da u narednoj godini što manje držim mobilni telefon u ruci. Uhvatim sebe kako gledam Facebook, a jednom u godinu dana postavim nešto. Uz to, imam hiljade tih prijatelja koje uopšte ne poznajem. Šta ja to gledam? Šta je toliko važno da ne gledam u onog s kim sedim, nego u ekran? Eto, to bih voleo da promenim u sledećoj godini. Malo da se okrenem sebi i onome što mi prija. Kristofer Nolan, jedan od najvećih reditelja današnjice, uopšte ne koristi mobilni telefon niti mejl. Kaže da je to gubljenje vremena i rasipanje pažnje.
