Story: A postoji li kod vas podela dužnosti oko dece: tata vodi u park, mama pomaže oko domaćeg?
- Kad imate više dece i kad postoje poslovne obaveze roditelja, te stvari prepliću se same po sebi. Tu smo za decu i radimo zajedno. Podela dužnosti sasvim je blesava. Kad odem da snimam nešto na terenu, mene nema. I šta onda? Deca neće ići u park? Naravno da supruga tada preuzima sve na sebe. Kad sam tu, onda sam stvarno tu i želim da dam maksimalno sebe, da provedem što više vremena sa ćerkama.
Gordan Kičić: Divno je biti otac ćerki
Drugim rečima, može jedino onako kako mora. Moj posao je takav da sam u kontraritmu. Supruga dođe s posla, recimo, oko pola šest ili šest, ja krećem već oko sedam na predstavu, kad se vratim, oni svi spavaju... To je sastavni deo života. Uostalom, deca se mnogo lakše uklapaju u zadate okolnosti nego odrasli. A kad smo zajedno, trudimo se da to vreme provedemo što lepše. Nastojim da što više budem s njima.
Story: Starija ćerka Sofija već je u trećem razredu, da li je zanima pozorište?
- Ide u pozorište, ali ja ne insistiram ni na čemu. Mislim da je uloga roditelja da podrži dete, a ne da ga sputava nametanjem svojih ideja i ambicija.
Story: Ipak, gluma je deci uvek vrlo atraktivan poziv...
- Menjaju se vremena. Kad sam se upisivao na Akademiju, na glumu je konkurisalo 870 kandidata. Sada ih bude oko 250-300. Umetnost više nema takav uticaj na mlade ljude kao što je to bilo u naše vreme. Sad su važni jezici, savremene tehnologije, povezivanje ljudi, komunikacije... Oni su se rodili s tim. Pre par godina dete me pitalo čemu služi telefonska govornica. Probao sam da joj objasnim kako se tu uđe pa se pozove neko, a ona pita zašto kad svako ima svoj telefon.
Story: Reklo bi se da ste prilično kratki s vremenom, šta propuštate?
- Verovatno postoji dosta toga što propuštam. Često sam pričao o tome s mnogima, ritam života sada je takav da ljudi stalno pate od manjka vremena. Upravo to mi najviše smeta: sve je isprogramirano. Ne govorim samo o svom životu, obavezama i ritmu, isto je i kod drugih. Svi su pod nekim permanentno uskim rasporedima, posebno kad su tu uključena i deca. Kad bih sada poželeo da se vidim s nekim, morao bih danima unapred da se dogovaram. Uz rizik da zvučim kao neki starac, moram da kažem kako ranije nije bilo tako. Ljudi su bili opušteniji po pitanju vremena. A posledica ovoga sada jeste to što, gde god da si, stalno imaš osećaj da nešto na nekom drugom mestu propuštaš, da hitno moraš negde. Moj posao nema radno vreme, što je s jedne strane dobro, ali s druge nije. Kad nemam predstavu ili snimanje, moram sam da organizujem svoje radno vreme, a da se to ne kosi s rasporedom koji imaju ukućani. Eto, taj osećaj proganja me poslednjih meseci. Nisam se video s drugarima, ne pamtim. Ljudi, naprosto, imaju posla, decu, obaveze...
Nastavak pročitajte na sledećoj strani
