Story: Za vas kažu da ste žena lafica i pravi hedonista. U čemu sve uživate, šta hrani vašu dušu?
- Smeh, grlen, glasan, iz stomaka. Samo mi takvi ljudi prijaju. Oni koji umeju da se smeju i da zasmeju. Bežim kao oparena od dosadnih, napornih, gušitelja, agresivnih ili od onih koji samo kukaju. Volim da mi dođu gosti i da idem u goste. Dakle, moji stari prijatelji, društvo iz gimnazije, neka mala svakodnevna radost, to je moj stil života.
Story: Imate ćerku Milu, jeste li ponosni u kakvu je devojku izrasla, čime ste se rukovodili kada je reč o njenom vaspitanju?
- Ne volim da pričam o njoj. Što bi rekla moja mama, neka svako govori za sebe. Mogu samo da kažem ovo, ponosna sam što sam napravila ćerku koja ni najmanje nije fascinirana mnome, a to samo znači da sam sebi obezbedila najpoštenijeg i najstrožeg kritičara. Kad ona kaže da nešto ne valja, ja to odmah brišem. A kad me pohvali, što je samo kad zaslužim, rastem kao kvasac. Drugim rečima, ćerka mi je najvažniji sagovornik.
Story: Koliko je danas teško biti samohrana majka, pa još u Srbiji?
- Teško je biti roditelj, a kamoli mama koja sama gaji dete. Palo mi je na pamet pre neki dan kako nas naše mame nikada nisu pitale: Kako si? i Da li si raspoložena? i da smo mi kao roditelji potpuno drugačiji. Drhtimo nad našom decom i verovatno ih zbog te naše brige gušimo i, na neki način, činimo ranjivijim. A što se tiče samohranih majki, uzor u svemu mi je moja mama, tipični predstavnik one generacije genijalnih, mudrih i strogih žena koje su umele sa životom, srećama, nesrećama i naročito sa svojom decom. Bilo je ili strogi titovski pogled ili varjača po dupetu.
Story: Odajete utisak žene koja ponosno nosi svoje godine. Opterećuju li vas poruke koje savremeno društvo stalno šalje preko medija, a odnose se na to da treba ostati mlad, izgledati zdravo, lepše, zategnutije, bez bora?
- Prvo da vam kažem, to moje godine zvuči kao da imam sto godina. Ponosno ili neponosno, nosim samu sebe kako znam i umem. Znate, kako god da izgledate i koliko god da se trudite, deca vas odaju, a ja imam odraslu ćerku. Nema tu nikakve laži. Ali ima istine u tome što kažete, svi se trude da budu mladi jer je sredovečnost kao neka smrtna presuda, šta li? E, pa ja ne padam na te fore. Dobro je, fantastično mi je u sopstvenoj koži jer drugu nemam i ne gajim nikakve iluzije u vezi s tim. Ne osećam se ni otpisano, ni ranjeno, ni manje vredno.
Story: U čemu je draž pedesetih godina?
- Sve bi bila draž da nam se neprestano ne uvaljuju te proklete poruke o tome da u stvari nema nikakvih draži u pedesetim. A znate šta? I kad sam imala trideset godina, isto sam izmišljala život. Uvek je postojala neka mala dorada kod mene. U tom smislu, ne osećam nikakvu razliku.
Story: Postoji li nešto za šta dosad niste imali hrabrosti, a sa iskustvom i godinama koje imate želite da uradite?
- Ne bih ni sad uradila ono što dosad nisam. Ne bih skakala iz aviona, ne bih plivala na otvorenom moru, ne bih ronila rekom. Ali sa ovim iskustvom koje sada imam, pada mi na pamet samo jedno – lepo je i ne raditi ama baš ništa, a ja sebi nisam davala mnogo takvih raspusta zato što sam morala da radim. Sada bih volela da sebi priuštim neku malu ludost, na primer, da celu sledeću zimu provedem u Indiji ili na Tajlandu. Tri meseca da gledam u plavo, jedem ananas i uključim internet jednom nedeljno.
Story: Na koji način ste izlazili na kraj sa životnim iskušenjima i udarcima i jesu li vas oni menjala i u kojoj meri?
- Teški trenuci uvek me prvo rasplaču. Ali, suze su OK. Posle me prepadnu. A onda, mora da se ustane. Padala sam i ustajala mnogo puta i nisam dobijala ono što sam želela, što sam mislila da mi pripada, ali moja sreća leži u jednoj stvari – zavoliš nekako i to nemanje. To je najveća mudrost do koje sam došla.
Story: Kako ste se ranije borili sa emotivnim razočaranjima, a kako to danas činite?
- Koliko god puta da sam bila očarana, toliko sam bila i razočarana, a ko nije patio, taj nije ni živeo. Samo emocionalni invalidi uvek izlaze iz veza kao pobednici. Bilo je patnje, naravno, ali ja sam to nekako uspevala da prebrodim lakše jer imam jaku žensku porodicu, mamu, sestre, ćerku, sestričinu i zaista odlične prijatelje, a imam i kuma Mila Jokanovića koji je psihijatar (smeh) i prvi komšija. Pa, kad mi je teško, ja samo pređem kod njih. Divno je kad postoji dobar muškarac pored vas, ali nije tragedija ako ga nema. Samoća ne može nikada da bude toliko toksična kao loša osoba koja živi s vama.
Story: Umeju li muškarci danas da se udvaraju?
- Uvek je bilo careva koji umeju da se udvaraju, kao što je uvek bilo fićfirića koji u ženi vide samo sopstveni bolji odraz.
Story: Donosi li zrelost određenu dozu racionalnosti u ljubavi ili kad srce vodi priču, racio tu nema šta da traži?
- Nema to veze s godinama, već sa onim od čega ste napravljeni. Neke ptice nikad ne polete, a neke nikada skroz ne slete. Racionalnost u ljubavi? Kad to čujem, pomislim samo na jedno – biranje novca umesto emocija.
Story: Kakav bi muškarac danas mogao da osvoji vaše srce?
- Nasmejan čovek. To znači onaj koji je shvatio šta je važno, a šta je nevažno i koji je zadovoljan u sopstvenoj koži.
Story: Jeste li vi nekada nekome bili anđeo čuvar? A ko je danas vaš?
- Velja Pavlović kaže da sam ja njegov anđeo čuvar. Mnogo smo dobri prijatelji nas dvoje. Mislim da jesam anđeo čuvar mojim prijateljima i neki od njih moji su anđeli čuvari, a da o tome pojma nemaju, što je najdivnije.
Story: Jesu li vam muškarci često davali obećanja koja kasnije nisu mogli da ispune?
- Muškarci koji su se ogrešili o mene, na kraju su se, kako se ispostavilo, uvek samo o sebe ogrešili.
Story: Da li ste trenutno emotivno ispunjeni?
- Ispunjena sam emotivno, potpuno. Ali to nema nikakve veze sa zaljubljenošću.
Story: Možete li sebe da zamislite u braku?
- Ne mogu, sigurno. Mislim da posle tragedije koju sam imala u 29. godini, kad je umro moj voljeni, plemeniti, divni muž, nikada nisam ni razmišljala ozbiljno o braku.
Story: Da li je i dalje vaš moto: Nije važno biti u pravu, važno je biti srećan. Da li biste mogli da kažete za sebe da ste srećna žena?
- Naravno da je još to moj moto i, verujte mi, ništa pametnije od toga nisam u životu smislila. Ne znam da li bih sebe mogla da nazovem srećnom ženom, ali nikada neću odustati od ideje da nema sreće nigde oko nas i da je nemoguće da ona postoji ako je sami ne umesimo.
