Ako pričamo o asesoarima, ultimativni trend u Srbiji ovog leta su medalje oko vrata. Pedeset i četvoro sportista vratilo se okićeno odličjem sa svojih borilišta, a posebnu pažnju među njima privukao je Andrija Prlainović (29), jedan od najboljih vaterpolista u istoriji ovog sporta. Osim svog majstorstva u bazenu, ovaj atleta pokazao je da je heroj čija je sveta dužnost da svakim svojim podvigom svet učini boljim mestom za život. Sjaj zlata koje je sa ostalim delfinima izneo iz bazena u Riju nakon meča protiv Hrvatske, iskoristio je da osvetli probleme klupskog sporta u svojoj zemlji, prvenstveno one finansijske. Ovaj njegov akt naišao je na jednako vatrene salve podrške i osude, ali to nije uspelo da baci senku na činjenicu da je ova ekipa selektora Dejana Savića osvojila bukvalno sve što se u vaterpolu može osvojiti: evropsko, svetsko i olimpijsko zlato. Jer, Prlainović nije samo vrhunski vaterpolista, već i vitez koji je osvetlao obraz naciji.
Plavokosi vaterpolista rođen je 28. aprila 1987. godine u Dubrovniku, ali je odrastao u Herceg Novom. Iz matičnog Jadrana prešao je u beogradski Partizan, potom u njegovog najvećeg rivala Crvenu zvezdu, čiji je vatreni navijač bio celog života. Odatle se uputio na Apenine, u italijanski Pro reko. Kad mu je ove godine istekao drugi mandat u tom klubu, potpisao je ugovor sa mađarskim šampionom Solnokom, gde igraju Živko Gocić i Milan Aleksić.
Odlukom Olimpijskog komiteta Srbije bio je najbolji sportista naše zemlje 2012. godine, a ostvaren je i van bazena. Oženio se svojom ljubavlju iz srednjoškolskih dana, dve godine mlađom manekenkom Ivanom Čuljak, s kojom ima dve ćerke. Vlasnik je modne linije kupaćih kostima i jednog beogradskog kafića, obožava fudbal i košarku, ljubitelj je nacionalne kuhinje i veliki filmofil.
U gradu gde je proveo detinjstvo postoji duhovita opaska da dete, čim se rodi, Novljani bace u more da igra vaterpolo.
- Istina je da svi probaju da se bave ovim sportom, jer je svima bar neko u porodici, otac, brat ili stric, u prošlosti igrao vaterpolo. Svaki klinac ode bar na jedan trening – objasnio je svojevremeno Prlainović.
- Imao sam jedan košarkaški trening, ali svi su bili brži od mene, nisam mogao da ih pratim i stignem. Znaš kakvi su košarkaši, svi mršavi, a ja sam u tim godinama bio deblji. Tu sam negde i odustao – priznao je slavni vaterpolista.
Nastavak teksta i fotografije pogledajte na sledećoj strani...
A o razdoblju u svom životu u kom je shvatio da je vaterpolo njegovo konačno opredeljenje, kaže:
- To se desilo otprilike kada sam krenuo u srednju školu i počeo dva puta dnevno da treniram sa prvim timom. Onda mi se dešavalo da pobegnem na trening posle četvrtog časa. Doduše, nekad pitaš profesore da te puste, nekad dobiješ dva ili tri neopravdana namerno, onda razredna nešto opravda, a nešto ne... Kad sam počeo da to radim, znao sam da nema nazad. A i tada sam se, u prvom srednje, približio prvom timu i igrao neke utakmice. Eto, to je period u kojem sam shvatio da mogu nešto ozbiljnije da uradim u vaterpolu.
Prlainović je vrlo brzo počeo da ostvaruje neverovatne rezultate. Kad je prešao u beogradski Partizan, crno-beli su 2011. osvojili pet duplih kruna i Ligu šampiona.
- Bile su to sjajne godine. Partizan mi je mnogo pružio, nikad nisam doživeo ništa ružno na Banjici. Kada sam stigao, u klubu sam zatekao Rađena, Duška Pjetlovića, Aleksića… Oni su bili klinci kao ja, pogotovo Filipović i Mitrović. Tu nam je počeo zajednički uspon, Evropa je čula za nas, a čim se ta ekipa okupila, plasirali smo se na Fajnal for. U Partizanu smo postali igrači, bilo je i teških i lepih trenutaka, ali uvek je vladala odlična atmosfera. I onda je stigla evropska titula, što nam je bila velika satisfakcija. Klub je postao prvak Starog kontinenta posle 36 godina. I kako možeš da se osećaš nego zadovoljno? Čoveče, ispisali smo istoriju! – pojasnio je Andrija jednom prilikom.
Ipak, čak i dok je sa Partizanom ispisivao istoriju, u duši je bio zvezdaš.
- Istina, uvek sam navijao za Zvezdu, mada je to druga priča. Cela moja porodica volela je crveno-bele. Ništa neobično, uvek je bilo dosta zvezdaša u Partizanu. Išao sam na Zvezdine utakmice, na fudbal, basket… Kada imaš klub za koji navijaš od malih nogu, uvek želiš da zaigraš za njega. To je jedan od motiva što sam došao u Zvezdu i s tolikom energijom predvodio ekipu. Jednostavno, s takvim emocijama i osećajem pripadnosti uvek daješ više nego što bi dao za neki drugi klub.
Nastavak teksta i fotografije pogledajte na sledećoj strani...
Samo četiri dana nakon što je na terasi Skupštine grada Beograda proslavio zlatnu medalju osvojenu na Evropskom prvenstvu u Budimpešti, Prlainović je imao još jedan značajan povod za slavlje. Odbrana titule i zlatno odličje ostali su već iza njega, a on je saznao da će sa svojom devojkom Ivanom Čuljković, s kojom je u vezi od srednjoškolskih dana, dobiti prinovu. Bez previše priprema sklopili su građanski brak u zgradi Opštine Voždovac, na čijoj su teritoriji živeli u tom trenutku, a gde je Andrija sa sestrom vodio kafić Bistro. Na dan Svetog Ilije, tačno u petnaest časova, stigli su pred matičara u pratnji najbližih prijatelja, rodbine i kumova. Mlada je blistala u beloj haljini, dok je mladoženja upotpunio svoj stajling jarkim detaljima, poput zelene kravate koja je istakla njegov istančani ukus za oblačenje, znatno različit od sportskog odevnog kodeksa kojeg se pridržava samo kada mu profesionalno bavljenje vaterpolom to nalaže.
Mladenci su se iz zgrade Opštine u Ustaničkoj ulici u Beogradu uputili na svečani ručak u svoj omiljeni restoran Franš na Autokomandi, gde su odabranim gostima otkrili da veliku svadbu planiraju na dan krštenja deteta. U to vreme već je potpisao ugovor sa najčuvenijim italijanskim vaterpolo klubom.
- Dogovorio sam se s Pro rekom i biću tamo naredne dve godine. Igrao sam već u tom klubu, tamo me poznaju i cene. Naravno, glavni razlog mog prelaska jeste to što je situacija u Crvenoj zvezdi neizvesna. Ne zna se šta će biti i s kakvim ambicijama ekipa ulazi u sledeću sezonu – objasnio je tada odlazak iz svog omiljenog kluba.
Ivana se porodila tri meseca nakon venčanja i supružnici su dobili ćerkicu Đurđu. U međuvremenu, Andrija nije gubio vreme ni kada je reč o drugim životnim izazovima. Iako je u detinjstvu bežao iz škole da bi igrao vaterpolo, kao jedan od najuspešnijih sportista na svetu uspeo je da stekne i fakultetsku diplomu.
- Završio sam menadžment u sportu na Alfa univerzitetu, a sada sam na FON-u na masteru. Priznajem da mi profesori malo gledaju kroz prste, ali mora nešto i da se uči, mada master nije težak. Redovno studiranje mnogo je zahtevnije – priznao je pre tri godine.
Osim uobičajenih muških interesovanja kao što su sport, filmovi i muzika, Andrija ima i jedan karakterni kuriozitet – strast prema modi.
- Najčešće treniram dva puta dnevno i ponekad nemam vremena da obratim pažnju na način odevanja tokom pauze, ali za razliku od drugih sportista, trenerke skoro i da ne nosim. Najviše volim džins i pantalone u raznim bojama, ali plava mi je omiljena u svim nijansama. Takođe, volim i crvenu i crnu koja mi najbolje stoji zbog boje kose. Imam dosta cipela i sportske patike ne nosim tako često. Obožavam da se oblačim elegantno, lepo i volim da kupujem stvari. Uvek mi fali mesta u ormaru, a supruga me često kritikuje da imam više stvari nego ona, što je atipično za muškarce – priznao je na snimanju modnog editorijala za naš magazin.
Kada se posmatra s te strane, nije iznenađujuće što je Prlainović pokrenuo i sopstveni modni brend kupaćih gaća, kostima i svega drugog za vaterpolo i bazen Keel.
Za velikog vaterpolistu ova godina predstavljala je po mnogo čemu prekretnicu: nakon što mu je istekao ugovor sa italijanskim Pro rekom, prešao je u najbolji mađarski klub Solnok. Sa suprugom Ivanom, koja se porodila u Meljinama, u Herceg Novom, u junu je dobio drugu ćerku. Nije imao mnogo vremena za slavlje, pošto se u tom trenutku spremao za polufinalnu utakmicu u Evroligi, a čekale su ga i pripreme sa reprezentacijom za Rio. A onda je stigla i zlatna olimpijska medalja, a s njom i burna reagovanja na izjavu koju je Andrija dao odmah nakon finalne utakmice:
- Ovih osam medalja ovde nisu proizvod sistemskog ulaganja. U Srbiji praktično više nema profesionalnih vaterpolo klubova, svi su pred stečajem. Nemam šta da dodam na to. Mi smo sa svoje strane uradili sve što smo mogli – rekao je u direktnom prenosu na RTS-u.
U ovoj izjavi mnogi su videli osudu aktuelne vlasti, a dobar deo političara, pa i samih sportista, pokušao je da u njegovim rečima pronađe drugo značenje, ali stiče se utisak da je malo ko zaista razumeo njegova pomešana osećanja. Dok su njegovi saborci iz bazena euforično pevali Osvojili smo sve, borbeni Novljanin se verovatno prisetio kako je sve to počelo, a onda shvatio da ti klubovi, koji su ga učinili nepobedivim borcem, grcaju u problemima. U njegovim očima, dok je narod ispred Skupštine slavio svoje pobednike i njihov trofejni povratak iz Brazila, tačno se videla ta senka sete, ali i optimizam i vedrina jer, kao i svaki vrhunski sportista, Andrija zna da bez poraza nema ni pobeda. Vreme će pokazati da li je, baš kao i njegova desnica, izjava koju je dao postigla pogodak u odlučujućem trenutku.
