Kad se u julu prošle godine pronela vest da je glumac, prvak drame i nekadašnji upravnik Narodnog pozorišta Ljubivoje Tadić (56) umalo izgoreo u požaru u svom stanu jer nije imao novca da plati račun za struju, priča je izgledala potpuno nadrealno. Kao da je život najednom počeo da piše Anton Pavlovič Čehov. I to je bio tek prvi čin Tadićeve lične drame. Njegova sestra Maja, koja je zbog bolesti čitavog života bila nepokretna, izgubila je život u požaru. Njegova majka Mirjana preživela je, ali sa opekotinama i oštećenjima pluća. Sreća u nesreći bila je ta što ostatak Tadićeve porodice, supruga Anđelka, ćerka Ružica i sin Rastko, nisu bili u stanu. Narednih godinu dana uopšte nisu predstavljali olakšanje. Tokom lečenja pluća i opekotina po licu i glavi glumac je prolazio kroz brojne krize. Njegova dotad nezaustavljiva stvaralačka energija umela je u trenu da se pretvori u beznađe. Naposletku, kao da mu je baš ona pružila ruku da ustane i počne da piše knjigu Lična dokumenta.
Nakon priče o tome kako je, do poslednje sekunde pokušavajući da spase sestru, Tadić po čitavom licu i glavi imao opekotine, svašta možete da očekujete, ali sigurno ne čoveka koji se pojavio na intervjuu za Story: koža i kosa su mu u savršeno normalnom stanju, a jedino što je u toj situaciji pomalo iznenađujuće jesu šarm i duh koje je, nakon brojnih patnji, ovaj umetnik uspeo da povrati.
Story: Izgledate odlično za nekog kome su čitavo lice i glava bili u opekotinama...
- Kad sam izašao iz bolnice, nisam se pogledao u ogledalo jedno dve ili tri nedelje. Za svaki slučaj.
Story: Kada ste, zapravo, nakon požara došli svesti i shvatili šta se dešava?
- Kad sam došao sebi u Klinici za opekotine, prvo nisam znao gde sam. Onda sam video da je to verovatno neka bolnica. Bio sam vezan, to sam prvo primetio. Nisam još bio svestan da mi je lice u zavojima, da imam aparat sa kiseonikom, ali primetio sam da mi je nekoliko igli zabodeno u venu. Uglavnom, vidim da se tu neki svet muva i da je to bolnica. Kroz prozor se videla šuma. Pre toga već sam imao halucinacije, to su strašni događaji. Moja doktorka Biljana kaže da većina pacijenata vrišti, jer to su jaki bolovi. Niste pri sebi. I kad sam se osvestio, prva namera bila mi je da upoznam svoju lekarku. To se brzo desilo i upitao sam je: Da se nisam nedolično ponašao? Na sreću, nisam ni završio rečenicu, ona je rekla: Ne, ne, ne, bili ste vrlo raspoloženi, na sve ste klimali glavom, a pogotovo ste bili simpatični kad smo vas vodili na kupanje. To se obavlja u velikoj kadi koja je više kao bazen. Bolesnicima daju ili lokalnu ili totalnu anesteziju, ja sam dobijao lokalnu, jer su te izgorele površine bile manje nego kod onih kojima je čitavo telo zahvaćeno. I kaže ona: Smejali ste se, toliko ste se radovali i brčkali u toj vodi da niste hteli da izađete. A kako ste me to kupali, pitam. Pa skinemo vas skroz, kaže ona. Aha, pa u tome je stvar! Ja sam pozorišni čovek, egzibicionista, zato sam bio srećan. Posle, kad smo se bolje upoznali, pričao sam joj kako se muškarci i žene presvlače zajedno kad idemo negde na gostovanje, nema kod nas te vrste odnosa ili osećanja.
Story: Kako je tekao vaš oporavak?
- U proteklih godinu dana imao sam nekoliko baš kritičnih trenutaka. Zamislite kad sam na jednom lekarskom uputu, pošto mi je odjednom bilo vrlo loše dok sam išao kod doktora, napisao ćerki i sinu, ako se desi ono što ne želimo da se desi, da ne tuguju, već se jave kome treba, Narodnom pozorištu. U Vrnjačkoj banji je takav svet da je masa ljudi prišla da me pita jesam dobro. Išao sam na pregled kod pulmologa, tad sam disao malim delom pluća. Taj nalaz bio je jeziv. Sad se sve to popravilo, ostala je jedna mala posledica na desnom plućnom krilu. Bivalo je takvih situacija i posle toga. Mislio sam: gotovo je, ne vredi više, ne mogu da dišem. U tim trenucima dobro je što nisam dobijao napade panike, jer bi oni dodatno pogoršali ionako loše disanje. Samo sam mirno konstatovao: sad ako bude kraj, šta ćemo.
Story: Tada, u Vrnjačkoj banji, kad vam je pozlilo, praktično ste napisali skraćenu verziju testamenta?
- Imao sam samo to parče papira na kom je bio uput za doktora. Pomislio sam, ako mi je ostalo još malo vremena, hoću da ga iskoristim da nešto napišem deci. Imao sam olovku, pošto su nas profesori sa Akademije, Predrag Bajčetić i profesor dikcije Brana Đorđević, učili da glumac uvek mora da ima olovku kod sebe. I tada sam napisao pismo ćerki i sinu. Uputio sam ih šta treba da urade i spakovao ga. Sedeo sam pored Vrnjačke reke i onda sam razdaljinu do bolnice, koju sam inače prelazio za pet ili šest minuta, tog dana prešao za dvadeset. Jedva sam stigao do kreveta. Imao sam nekoliko takvih situacija i to je potpuno drugačije nego kad ste u bolničkom krevetu. Tada kao da niste svesni svega. Ovako se javlja pitanje: Šta sad da radim? U bolnici u Beogradu nisam to imao pošto nisam znao gde sam. Postoji ili ništa, praznina, ili je to ispunjeno nekim čudnim prizorima za koje sam posle saznao da su halucinacije. Na kraju, pisanje tog oproštajnog pisma koje, na sreću, nije bilo oproštajno, možda mi je i spaslo život, pomoglo mi je da dođem ponovo do vazduha i pređem taj put do kreveta. Eto, Bajčetić je bio u pravu. Spasla me olovka.
Story: Kad konačno dođe do izlečenja, period oporavka praktično se svede na par reči, ali čini se da je to jedno ozbiljno poglavlje u životu svakog ko je prošao kroz tako nešto?
- Prošlog leta, a i ranijih godina, bio sam nekoliko puta u bolnicama gde se leče veoma teški pacijenti. Lečio sam profesionalne povrede, jednom sam polomio četiri rebra i bio sam na grudnoj hirurgiji, a imao sam i neurološko zapaljenje koje je nastupilo nakon naivne upale sinusa, pa sam oba puta bio sa ozbiljnim bolesnicima. Ali, ova klinika za opekotine stvarno je nešto najteže. Ne znam koliko je ljudi preminulo dok sam tamo boravio. Ima nekih kategorija koje potpuno promene značenje, o kojima često i ne mislimo. Razmišljajući o svojoj sestri Maji, koja je izgubila život u požaru, prisećao sam se kako mi je nedostajalo svega trideset ili četrdeset sekundi da je povučem prema terasi, ali ja ih nisam imao u tom trenutku. Vreme me je tad potpuno izneverilo. A često nam tih trideset sekundi prođe u trenu, pogledamo u par pravaca i gotovo. Ko bi rekao da nekad mogu da znače čitav život.
Story: Bili ste veoma vezani za svoju sestru koja je, zbog bolesti, bila nepokretna ceo život.
- Bila je bolesna od trećeg meseca svog života. Bebe koje tako obole obično ne žive dugo, međutim, ona je imala takvu pažnju mame i tate, a kasnije i moju. Od svoje osamnaeste godine išao sam po lekove, vodio je na preglede i sve što treba. Nije bila radno sposobna, ali mnogo je volela da čita. Obožavala je Momu Kapora. Volela je Ivu Andrića, Pavla Ugrinova, koji je prilično težak pisac, i Aleksandra Tišmu. Poslednje što je pročitala bila je knjiga Emira Kusturice Smrt je neprovjerena glasina. Bila je ogromna inteligencija, ali zbog te svoje bolesti... Da se bavila nekim pozivom, ona bi bila najuspešnija. Ali eto, tako se desilo. Ja je nikad nisam video zdravu.
Story: Sećate li se jasno tih trenutaka požara?
- Ne. Sećam se trenutka kad me mama pozvala, jer sam malo pre toga zadremao. Tamo je bilo hiljadu knjiga. Sećam se tog prvog trenutka i pokušaja da ih izvučem odande, a šta je posle bilo... Sećam se da su vatrogasci stigli brzo mada ne mogu da izmerim vreme. Tada sam bio ubeđen da su nas oni spasli. Čini mi se da sam odgovorio kad je jedan od njih, dok su razbijali prozore, viknuo: Koliko vas je? Posle toga ne sećam se više ničega. I ovo sam možda čuo od nekoga. Na sreću, sin je te večeri radio, spremao je neki film s jednim kolegom. Dok su se vraćali, prvi njihov komentar kad su izbili na početak ulice Koče Kapetana bio je: Otkad su ovi đubretari počeli da pale rotaciona svetla? Rekao mi je kasnije jednu istinu koja je meni bila dosta surova, jer sam preživeo sve te neverovatne krize, a potvrdio je i moj neurolog... Nije neka uteha, ali kažu da bi Maja kasnije preminula u najtežim mukama da je preživela taj događaj.
Story: Jeste li sad potpuno izlečeni?
- Šalim se s drugarima da ću se sad ponovo aktivirati 95 odsto, jer mi je tolika funkcija pluća, što je pristojno, pošto su moja energija i intenzitet drugačiji nego kod većine ljudi. Bude dana kad imam više miliona misli koje se vrte po glavi, a jesenas sam, u bolnici u Vrnjačkoj banji, pomislio: Bože, prošlo je toliko dana bez ijedne misli, ili se barem ne sećam nijedne, toliko dana bilo ih je svega jedna, dve ili tri. To mora da promeni čoveka. Kao da sam prešao neku liniju koju nije trebalo da pređem.
Sestra Ljubivoja Tadića preminula u požaru, glumac i majka povređeni
Story: Čini se kao da ste sad još više prionuli na posao: pišete, igrate, režirate... Da li vas je lična tragedija dovela do toga da se predate poslu još energičnije nego ranije?
- Kao što sam rekao, ja sam tu energiju izgubio s vremenom. Taj gubitak nije bio samo posledica nesreće već i nekih prethodnih događaja. Ne znam da li je to sreća ili opasnost, ali imam jednu od dijagnoza koja glasi: delimična amnezija. Ne sećam se tačno događaja poslednjih godina, sećam se ključnih trenutaka, ali našao sam se u jednoj specifičnoj situaciji: išao sam iz jedne teškoće u drugu, a pritom sam neprestano radio i tonuo. U građanskom i socijalnom smislu bankrotirate, pre svega materijalno. Onda vam se život odvija kao nekom davljeniku koji pokušava da se izvadi iz vode, a pošto sam čovek popriličnih energetskih potencijala, sve vreme sam mislio: Ma, ja ću to da rešim. Izvući ću se iz te vode. A, u stvari, nisam shvatao da me sve vreme nešto vuče dole. Naš pesnik Vasko Popa, jedan od najvećih u dvadesetom veku, ima pesmu Pre igre u kojoj kaže: Ko se ne razbije u paramparčad, ko ostane čitav i čitav ustane, taj igra. Mislio sam često na njega tokom ovog perioda.
Story: Osim što ponovo igrate u predstavama, sada pišete i roman?
- Zimus sam počeo Lična dokumenta i ispostavilo se da se, što dublje posežem u prošlost, sve više i bolje sećam. To je dobra posledica moje loše dijagnoze. Hteo sam da priredim rukopis za koji verujem da će postati roman. U njemu govorim o odrastanju koje je često bilo kao iz filmova i posle o životu običnog čoveka koji se bavi neobičnim poslovima, ide čudnim puteljcima pa nekad zaluta, a nekad nađe pravi put.
Story: Dokle ste stigli?
- Kad sam napisao nekih 600 ili 700 strana, seo sam proletos da to pročitam. Pravo da vam kažem, zgrozio sam se. U stvari, pisao sam to u okolnostima u kojima neko sa ovakvim senzibilitetom to nikako ne bi smeo da radi. Bio sam na putu da napravim gadnu knjigu. Ono što ne volim kao čitalac svakako ne bih potpisao ni kao autor. Taj rukopis bio je ispunjen bolom i beznađem, srdžbom koja se javlja prvenstveno prema sebi, pa onda i drugima. Zvali su me iz jednog časopisa da izaberem 12 stranica iz rukopisa da ih objave u aprilskom broju. Kad sam ga pročitao i izbrisao petsto i nešto stranica, javio sam im se i rekao da nemam 12 stranica, ali da ću ih sigurno imati ako mogu da me čekaju za neki naredni broj. Pišem u poglavljima koja imaju naslove, kao moj omiljeni reditelj Kventin Tarantino, i ima tu već dosta naslova.
Story: Postoji jedna, s današnjeg gledišta, veoma čudna priča o majčinoj strani vaše porodice koja je živela u Kovilju.
- Da, ali događaj je stvaran. Moja baka Mara, s kojom sam odrastao, razbolela se s trinaest godina i bila je potpuno nepokretna, u nekoj vrsti kome. To se događalo 1926. godine. Njena majka, moja prabaka Stana, sanjala je jedne noći kako je vodi u manastir i da službu u kapeli Svete Petke drži tadašnji iguman. Sutradan ujutro krenula je s mojom nepokretnom bakom, koja je, nije preterano reći, bila na samrti, u manastir. Međutim, iguman je bio bolestan. Ali moja prabaka bila je veoma uporna, pa je on pristao, uz napor došao do kapele i održao službu. Kad je počeo, baka Mara, tada trinaestogodišnja devojčica, u jednom trenutku otvorila je oči. Bilo je to na Svetu Petku 1926, a ona je preminula posle 60 godina, na isti praznik. Na isti dan kad je otvorila oči, zatvorila ih je šest decenija kasnije.
Story: Reklo bi se da to što radite, sva ta sećanja i pisanje, zahtevaju ozbiljnu introspekciju i pronalaženje sopstvene svrhe, onoga što treba da budete; da li postoji i tamna strana te medalje? Razmišljate li gde ste sve pogrešili?
- Za ono što se desilo postoje dve vrste razloga. Jedni su unutrašnji, a drugi spoljni. Kod nas su se mogućnosti rada mnogo smanjile, posebno za glumce, a ja sam i ranije bio takav, znaju to moji drugari, da sam više uloga vratio nego što sam odigrao. Skoro sam razgovarao s Mišom Vukobratovićem i pitao ga da li je on režirao mjuzikl Soliter, u kom sam igrao polovinom osamdesetih, a on kaže: Nisam ja, nego Stanko Crnobrnja, mene si više puta odbio za Belu lađu. Nisam tu video sebe. Ne zameram nikom ko nešto prihvati, ali u istoriji Narodnog pozorišta ja sam najkažnjavaniji glumac. Zbog vraćenih uloga. Ostajali smo tad bez dela plate zbog toga, bila je to kao neka disciplinska kazna. Ali ja sam imao primedbe na tekst, ulogu, nikad nisam vratio nešto zato što sam imao nešto drugo da radim. Uvek sam poštovao Narodno pozorište u kom sam na neki način i odrastao, tako da su moji razlozi isključivo bili umetničke prirode. Sin me grdi, kaže: Ti baš i nećeš umreti od skromnosti. Neću, ali vi među aktuelnim glumcima ne možete baš lako da nađete nekog ko je toliko svojih uspešnih naslova odigrao po sto, dvesta i trista puta. Kad se nabroje samo tri ili četiri komada koje sad igram, to je već više od hiljadu izvođenja. Kad sam postao upravnik pozorišta, jedna od prvih stvari koje sam uradio bilo je ukidanje te kazne za vraćanje uloga, pogotovo kad to odbijanje obrazlože kako treba.
Story: Smatrate li da ste se zbog toga našli u situaciji davljenika?
- Kad su se smanjile mogućnosti, broj gostovanja, novih predstava, televizijska produkcija, u prvo vreme nisam to osećao. Osim toga, radeći po evropskim pozorištima, navikao sam da je ugovor formalnost koja se nekad završi i pred samu premijeru, jer sve bude onako kako je dogovoreno. A ovde je stiglo vreme da je ugovor jednako nebitan, ali iz drugih razloga, jer možete da ga potpišete i da se ništa od toga ne desi. Više puta bio sam u takvoj situaciji. To je drastično pogoršavalo moje stanje, ali i dalje sam radio misleći da će krenuti nabolje.
Story: Jeste li razmišljali o tome kako bi stvari krenule drugim tokom da ste ipak napravili neki kompromis i prihvatili nešto što vam nije po ukusu?
- Nisam mnogo razmišljao o tome, već o tome gde su sve moje greške. Čak sam i napisao da nikoga ne optužujem jer sebe samog ne mogu dovoljno da optužim. To mi je neko određenje. Jedino što imamo u ovim nestalnim poslovima jeste mogućnost izbora. To je nešto što je meni bilo značajno. Ne mislim kako bi stvari išle drugim tokom da sam se drugačije postavio jer su spoljne okolnosti bile vrlo neprijatne. Nameravam da saznam zašto se i kako to desilo, ali još uvek ne znam.
Story: Kako ste dospeli u taj stan u Koče Kapetana, gde je izbio požar?
- Bila je to mamina ideja, ja sam želeo da bude drugačije. Porodica nije mogla da funkcioniše zajedno, bilo je tu više generacija, želeo sam, na neki način, da im svima omogućim da žive slobodno i da nemaju tu vrstu nervoze i međusobne netrpeljivosti, ali to nije uspelo. A imali smo i okolnosti na koje nisam mogao da utičem, ali to prvo sam moram da saznam, pa da vidim kako da sve ovo kvalifikujem. Zasad je nesrećan slučaj, ali moglo je da bude sprečeno. Moglo je da se izbegne.
Story: Jeste li previše svalili na svoja pleća kad ste hteli da zbrinete sve članove porodice i da svi budu srećni? Kako ste pre toga živeli? Odakle toliki dugovi?
- To sada nije bitno, već ova tačna slika koju ste izneli: preuzeo sam prevelik teret na sebe. Nisam ga podelio s drugima, iako sam bio u situaciji da obaveze stalno rastu, prava se stalno smanjuju, a ja sam o tome saznao tek kad je bilo prekasno da bilo šta uradim. Mislim u prvom planu na neregularne društvene uslove u kojima živimo. Tu postoji nešto sa čime nisam mogao da se izborim, nešto što nisam mogao da razumem i nikad neću razumeti. Drugo, što sam na neki način i promenio, to je porodično uređenje otkad se desila ta nesreća. Rekao sam svom sinu: Ti si sad glava porodice. Moj sin Rastko veoma je ozbiljan i odgovoran mlad čovek, mnogo bolji nego što sam ja bio u njegovim godinama. U tim godinama ja sam malo lebdeo, a on je čvrsto na zemlji, iako se bavi srodnim poslom, filmom i televizijom, studira to. Mislim da on neće ponoviti moju veliku grešku da se suviše emotivno i strastveno posvećuje svemu čime se bavi. Trenutak kad vam izmiče tlo pod nogama ne možete da prepoznate ako trčite. Mislio sam da ću sve probleme rešiti. Ne tražim oproštaj ni od koga niti koga optužujem, mogu samo da govorim o onome što sam ja uradio, a mislim da je možda najveći greh to što sam neke činjenice krio od porodice, težinu situacije. Sam sebe podsećam na junaka filma Zbogom, Lenjine, koji skriva od svoje majke da je pao Berlinski zid. Nisam mogao da verujem dok sam gledao taj film jer se meni u tom trenutku dešavala potpuno ista stvar: da bih zaštitio svoju porodicu, krio sam od njih da je pao Berlinski zid. To je taj sudbinski put, od mladića koji lebdi iznad zemlje, preko čoveka koji čvrsto stoji na nogama, do onog koji posrće jer mu se tlo izmiče.
Story: Baš kao feniks, vi se sada doslovce dižete iz pepela?
- Voleo bih da ustanem bolji, a ne gori.
Utabanim stazama oca i strica
Izbor životnog poziva Ljubivoja Tadića ne može se smatrati čudnim, s obzirom na to da su mu otac i stric praktično odživeli život na pozorišnim daskama. Ipak, glumac tvrdi da je njegova profesija u to vreme podrazumevala drugačije ljude nego danas:
- Kad je reč o generaciji glumaca kojoj su pripadali moj otac i stric, za njih je važilo da im je veoma važno da su u centru pažnje čak i kad nisu na sceni. Sa svojim stricem Ljubom često sam se šalio da retko ide na pozorišne predstave jer ne može toliko dugo da izdrži u mraku. Kad bi uperili neki reflektor u njega, onda bi mogao da gleda – seća se Ljubivoje.
Lepota je relativna stvar
Ako se uzme u obzir to da holivudski standardi diktiraju svetske trendove u lepoti, kao i to da su naše bake često umele da kažu da je neko lep kao glumac, Ljubivoje uopšte nije imao lak početak:
- Kad su me doneli majci na prvi podoj u životu, bio sam umotan u ćebe, iako je bilo prilično vrelo leto i sve druge bebe bile su samo prekrivene gazom. Moja majka se zabrinula i pitala sestru da li imam ruke, noge, da li je sve u redu... Sestra joj je odgovorila: Ima sve, sve je u redu, samo je mnogo ružan, jednom čoveku koji je došao po svoje dete malopre je pozlilo kad ga je video pa smo ga umotali. Imao sam šest kilograma i, valjda od te debljine, na toj vrućini, bio sav crven i modar. Verovatno iz estetskih razloga, moju majku i mene otpustili su iz bolnice istog dana kad sam rođen iako to nije bila praksa – priznaje Tadić.
