Jedna od najznačajnijih pevačica sa prostora bivše SFRJ, ekscentrična hrvatska diva Josipa Lisac, još kao dete posedovala je izvanredan talenat i već u desetoj godini znala da će muzika biti njen životni poziv. Iako je odrastala uz Baha i Betovena, vrlo brzo je pokazala svoje zanimanje za rok, a kasnije i džez muziku. Četrdeset godina njenog rada obeležili su hitovi Oluja, Magla, Gde Dunav ljubi nebo i mnogi drugi, ali Josipa ih ne obeležava na poseban način, kao što kroz memorijalne koncerte slavi uspomenu na svog nevenčanog izabranika Karla Metikoša, koji je pre osamnaest godina preminuo od posledica infarkta. Poznanstvo, prijateljstvo i ljubav sa popularnim pevačem i kompozitorom, u potpunosti su preokrenuli njen muzički i životni put pa slavna umetnica i danas svaki minut na sceni posvećuje svom neprežaljenom izabraniku, s kojim uprkos ogromnoj ljubavi, nikada nije bila u braku. Jedan takav koncert održaće nakon trogodišnje pauze i u Beogradu, 28. oktobra u Sava centru, a samo nekoliko dana kasnije i u novosadskom Srpskom narodnom pozorištu.
Story: Jeste li uzbuđeni zbog ponovnog dolaska u srpsku prestonicu?
- Svaki koncert pruža mi novu vrstu uzbuđenja i pred nastup imam osećaj kao da ničega nije bilo pre toga. Uvek se iznova predajem publici i u svaki nastup unosim novu energiju. Lako se menjam na sceni, čak i kada godinama imam isti repertoar, jer umem da maštam i sanjarim pre i za vreme svakog koncerta. Sačuvala sam dete u sebi i ostala neposredna, iskrena i zaigrana.
Story: Jeste li dete samo na sceni ili i privatno?
- Često u razgovorima sa samom sobom tvrdim kako hoću neki drugi svet i drugačiju realnost u kojoj bih živela. Zato sam i stvorila svoj svet jer realnost ne prihvata čuda koja su i te kako moguća. Verujem u čuda i da nije tako, ne bih mogla da živim. Takođe, važno je da verujete u sebe i Boga. Kada mi neko kaže kako je nešto što sam zamislila nemoguće, to me tera da prestanem da se borim, maštam i razmišljam, ali i da osećam kao da me tera da prestanem da živim.
Story: Koliko često se osećate neshvaćenom?
- Sve vreme sam neshvaćena jer decenijama živim u svom svetu koji ljudi shvataju mnogo kasnije. Ne očekujem da me svi razumeju, ali do nekoga sigurno stižu moje poruke tokom četrdeset godina bavljenja muzikom.
Story: Retko govorite o stanju na hrvatskoj sceni, ali često ste isticali da vam je svojevremeno Dino Dvornik bio jedan od omiljenih kolega iz mlađe generacije?
- Bio je tako sladak, a kada se pojavio, moj Karlo je rekao da je on pravi umetnik. Žao mi je što se previše priča o drogi koja ga je uistinu razorila, a malo da je bio veoma inteligentno biće, talentovan i muzikalan.
Story: Da li ste uvek svesni svoje avangardnosti?
- Nije to avangarda, nego osećam da živim u nekom drugom vremenu koje nužno ne mora da bude ispred ili iza ovog u kome su svi ostali. To je često neko vreme koje teče paralelno s onim u kom žive svi koje poznajem. Mada, budući da me poslednjih godina mnogi kopiraju, mislim da sam masi sve razumnija.
Story: Jeste li oduvek sami pravili izbore?
- Mislim da mnoge stvari koje nam se dešavaju možemo unapred da izaberemo, osim onih s kojima smo samo suočeni, kao što su život i smrt. Mnogima od nas život je darovan bez ljubavi, a mnogi su rođeni iz ljubavi, što nije pitanje našeg izbora. Život je teško doba i trebalo bi ga živeti sa dignitetom, čak i ako nam nije darovan iz ljubavi. Ali, nije fer živeti bez ljubavi.
Story: Da li su vama roditelji darovali život u ljubavi?
- Jesu i to sam osetila kroz svoje odrastanje. Uvek je bilo mnogo ljubavi u našoj kući, a malo materije. Bila sam uzorna ćerka, ali i moja mama Ana, koja ima osamdeset tri godine, i dalje me gleda kao svoju devojčicu pa često ovako sa mnom razgovara: Dete, moje jesi li gladna, dođi sutra na ručak.
Story: Jeste li nekada bili buntovnica?
- Nisam od onih koje su bile nevaljale u svojim postupcima. Bunt pokazujem kroz svoja dela, a roditelji su mi uvek govorili da dobre i loše stvari radim samo sebi i da snosim odgovornost za svoje postupke. Uvek tražim ličnu krivicu za sve što se dešava i trudim se da popravim loše stanje. Ego je naš najveći neprijatelj, treba imati snage i reći: Kriva si za svoje postupke.
Story: Svojevremeno ste rekli kako ste, dok igrate golf, sami sebi jedini neprijatelj. Zašto?
- Golf je fantastičan rendgen za razotkrivanje kakav je ko, koliko je neko agresivan i kako se ponaša jer se mnogi u javnosti predstavljaju lažno. Kada odem na teren, srećem ljude koji su ljuti na čitav svet i ispoljavaju svoje frustracije. Igram s ljudima koji imaju po dvadeset i pet godina manje od mene, ali zapravo sam ja mlađa od njih, budući da su oni već nervozni i isfrustrirani svojim navodnim problemima. Uprkos tome, volim da se družim sa dvadesetogodišnjacima jer me ne zanimaju frustracije mojih vršnjaka i njihove tužne priče. Ako sam imala nešto da kažem svom Karlu, to sam činila u četiri oka i nikada nisam intimu delila sa prijateljicama.
Story: Čini se da vaše prijateljice nisu najbolje razumele prirodu vašeg odnosa sa nevenčanim suprugom Karlom.
- Kada bih nekoj od njih pomenula da mi je Karlo očistio tašnu, pojedine su mi uzvraćale kako to svom mužu nikada ne bi dozvolile, dok je meni bilo strašno da one svoju intimnost u krevetu dele sa drugima, a ne dozvoljavaju da im partner zaviri u torbu. Smatram da je sloboda u glavi, a prizemni ljudi u glavama nemaju širinu i ispred sebe vide samo materijalno.
Story: Odakle crpete inspiraciju za ekscentrične modne kreacije i da li su one odraz vašeg karaktera?
- Sve što je novo i drugačije u konzervativnoj sredini kakva je naša, obično postane predmet izrugivanja pa je tako bilo i s nekim mojim vizuelnim predstavljanjima, dok su druga dočekivana sa divljenjem. Vode me ideje i zato nikada ne koristim usluge modnih stilista. Na početku karijere, časopisi Burda i Life osvežavali su na neki način moju kreativnost, mada sam većinu svari, kada je reč o izgledu, sama osmišljavala.
Story: Svakog 10. decembra tradicionalno održavate koncerte koje posvećujete svom sada pokojnom izabraniku. Hoćete li to učiniti i ove godine posle osamnaest godina samoće?
- Svi moji koncerti posvećeni su njemu, a na poseban način obeležiću dvadeset godina od njegove smrti. Svakog trenutka slavim njegov život, ali boli me pomisao da će se uskoro navršiti dvadeset godina otkako fizički nije kraj mene. U mislima sam stalno uz njega i to mi daje snagu, zbog toga sam srećna i nasmejana. Odbolovaću svoje kada se jednog dana konačno rastanemo.
Story: Zvuči pomalo čudno kada kažete da s voljenim čovekom živite i nakon njegove smrti?
- Kao što sam to nekada činila sa Karlom, i nakon njegovog nestanka odlazila sam na razna predavanja na temu života posle smrti. Iako je to tada bila samo teorija, njegov odlazak stavio me je, zapravo, u praktičnu situaciju, u kojoj je trebalo da primenim ono što sam slušala na predavanjima koja su više fascinirala Karla nego mene. Najpre sam imala osećaj da sam snažna. Ignorisala sam Karlovu smrt pa nisam zapadala u depresiju niti mi je bila potrebna psihijatrijska pomoć. Pre dve, tri godine napisala sam mu pismo koje sam iz ofa pročitala u Hrvatskom narodnom pozorištu, a u kojem sam ga pitala kako je i šta se promenilo otkako nije sa mnom. U jednom delu opisala sam smrt: Upoznala sam nju, ona je mlada i lepa. Nas dve smo u dobrim odnosima jer ona ima ključeve od mog stana. Pošto je doživeo infarkt u snu i nije se mučio, za njega je smrt bila lepa. A nazvala sam je mladom jer je umro u pedeset i prvoj godini.
Story: Da li se vi plašite smrti?
- Zašto bih!? Grozim se ljudi koji se zgražavaju kada im neko kupi ili upali sveću. Kada me pitaju zbog čega radim na Karlovoj smrti, odgovaram im da ja zapravo slavim njegov život.
Story: Mislite li da je svim velikim umetnicima suđena tragična smrt?
- Nikada se nisam pitala koliko će mi Bog dozvoliti da živim. Ne opterećujem se time, ali pripremljena sam da ću jednog dana umreti, iako mnogi misle da ću ih sve ispratiti na onaj svet. (smeh)
Story: Osećate li se usamljenom?
- Sama jesam, ali ne i usamljena. Imam mnogo ljubavi u sebi i oko sebe, a i umem sa sobom.
Story: Da li ste se svesno odrekli potomstva?
- Da, jer sam mislila da bih bila loša majka i ne bih mogla da uskladim karijeru i brigu o deci. Uvek se setim monstruoznih primera majki koje su decu ostavljale po kontejnerima, ulicama i pitala se kakvi su to ljudi. Oduvek sam bila svesna da ne bih mogla da se posvetim detetu i upravo sam zbog toga odustala od majčinstva.
Story: Zbog čega se nikada niste udali za Karla?
- Zato što se u braku gubi identitet, ne bih mogla da podnesem da me bilo ko nazove svojom ženom. Imam svoje ime, a sigurno bih ga izgubila da sam postala nečija supruga. Za Karla nikada nisam bila njegova žena, samo Josipa.
Story: Nikada posle njegove smrti niste ni pomislili na drugog muškarca?
- Nisam, jer mi je srce puno i u njega više ništa ne može da stane.
Nikola Rumenić
