Jedan od naših najboljih košarkaša, kapiten srpske reprezentacije i igrač kluba Oklahoma, Nenad Krstić, kroz život se trudio da nauči kako ljudima uvek ne treba verovati i da podršku može isključivo da nađe u porodici i supruzi Tatjani. Iako je imao bezbroj uspona i padova u karijeri, ovog leta dogodile su mu se stvari koje je priželjkivao još kao dečak. Osim što je sa nacionalnim timom osvojio srebrnu medalju na Evropskom prvenstvu, rođeni Kraljevčanin je 12. jula brakom krunisao svoju trogodišnju ljubav sa Tatjanom, ženom pored koje bi želeo da dočeka starost. Daleko od svoje rodne zemlje, ovaj dvadesetšestogodišnjak živi ostvarenje američkog sna, ali priznaje da mu ipak svakog sekunda nedostaje Srbija. Iako za sebe tvrdi da nije romantičan muškarac, apsolutno veruje u muško- žensku ravnopravnost i nikada ne bi dopustio svojoj supruzi da zbog njega zanemari karijeru. Budući da se potpuno ostvario u poslovnom smislu, Nenad u intervjuu za Story otkriva kako nestrpljivo iščekuje da postane roditelj i tako ispuni svoju najveću životnu želju.
Story: Kako ste se osećali kada ste sa reprezentacijom pobedili Sloveniju i plasirali se u finale Evropskog prvenstva?
- Bilo je neverovatno. Iako smatram da iza sebe imam uspešnu karijeru, uvek mi je nedostajao neki uspeh sa reprezentacijom. Tom pobedom osvojili smo medalju i tada su se ostvarili moji dečački snovi.
Story: Da li vam je to što ste bili kapiten reprezentacije, predstavljalo dodatni pritisak?
- Prvi put u životu bio sam kapiten bilo kog tima, tako da sam u prvim utakmicama osećao pritisak, ali to je vrlo brzo nestalo. Ta titula dala mi je motiv više da pružim svoj maksimum na terenu.
Story: Koje savete ste davali svojim saigračima tokom odlučujućih i teških momenata na utakmicama?
- Kako na terenu, tako i van njega, više sam se trudio da ih bodrim nego da ih savetujem. Pokušavao sam da im ulijem snagu i pozitivnu energiju, a ako sam u tome uspeo, vrlo sam zadovoljan.
Story: Ovaj tim porede s onim iz 1995. godine, a vas sa čuvenim Vladom Divcem. Koliko vam to imponuje?
- Čuo sam da nas porede, ali nije isto. To je bila neka druga država i drugi vrhunski igrači, ali naravno da nam to poređenje svima jako prija. Veliki deo ovog tima sada je na početku karijere i koliko god da smo ponosni, to obavezuje i predstavlja veliki pritisak.
Story: Zbog priprema za prvenstvo i samog takmičenja, niste otputovali na medeni mesec sa suprugom Tatjanom. Da li vam je žao zbog toga?
- Nas dvoje smo se venčali 12. jula, a samo nekoliko dana kasnije, morao sam da otputujem na pripreme i sve mi je to vrlo teško palo. Ne mogu da kažem da mi je žao što nisam otputovao na medeni mesec pošto smo osvojili srebro, ali pomalo sam i tužan zbog toga što nisam bio na bračnom odmoru.
Story: Planirate li možda da sada otputujete na svadbeno putovanje?
- Za nekoliko dana moram da se vratim u Ameriku, pošto mi počinju pripreme za klupsko takmičenje, tako da ću tek sledećeg leta imati priliku da zajedno sa suprugom otputujem na pravi medeni mesec. Žao mi je što to nije bilo odmah posle svadbe, ali takav je život.
Story: Šta je u vašem srcu prevagnulo da posle tri godine zaprosite svoju suprugu?
- Ne znam, to je nešto neobjašnjivo. Osetio sam da je to baš taj trenutak kada moramo da napravimo veći korak u našoj vezi. Potrudio sam se da čin prosidbe bude što romantičniji, budući da nisam od onih muškaraca koji iznenađuju svoje izabranice. Pristala je bez razmišljanja i učinila me najsrećnijim muškarcem na planeti.
Story: Kako izgleda vaš život u Americi i da li ste ponekad nostalgični za rodnom zemljom?
- Uvek sam nostalgičan. Ne mogu da zamislim svoj život bez Srbije, Beograda i Kraljeva. Svakog dana nedostaju mi porodica, prijatelji i ulice na kojima sam odrastao.
Story: Kako se vaša voljena navikla na život u inostranstvu?
- Nas dvoje smo vrlo slične osobe i u nekim situacijama identično razmišljamo pa ni njoj nije tako divno u Americi. Ali, pošto ima priliku da češće dolazi u Srbiju, lakše joj je nego meni.
Story: Vaša supruga je diplomirani molekularni biolog. Planira li time da se bavi u Sjedinjenim Američkim Državama?
- Ona ima mogućnost da se bavi poslom u svojoj struci, ali trenutno za tim nema potrebe. Ako bi se zaposlila, to bi značilo da ne može da dolazi u Srbiju tokom leta i zime, a njoj su sada ti dolasci potrebni, tako da smo njeno zaposlenje ostavili za kasnije.
Story: Verujete li u muško-žensku ravnopravnost?
- Naravno da verujem, nikada ne bih zabranio supruzi da bude uspešna i gradi svoje ime i karijeru.
Story: Koliko je vama bitna njena podrška u poslu kojim se bavite?
- Sama pomisao da je ona uz mene, uvek mi daje snagu da krenem dalje. Uz roditelje, ona je moja najveća podrška. Najviše vremena provodi pored mene, tako da zna kada mi je teško.
Story: Čime vas je Tatjana osvojila?
- Pre svega time što je normalna osoba, a takvu je vrlo teško upoznati u današnje vreme. Skromna je i jednom rečju - kvalitetan čovek. Ima ona i svojih mana, ali ja ih sve obožavam i zbog njih je još više volim. Tatjana je za mene idealna ženska osoba sa izgrađenim karakterom i stavom.
Story: Da li ste ljubomorni u braku?
- Ne preterano jer verujem svojoj supruzi, a kada je tako, nema mesta ljubomori.
Story: Ko u vašem odnosu vodi glavnu reč?
- Trudimo se da se oko svega dogovaramo. Međutim, mislim da ipak ona ima malu prednost u donošenju odluka.
Story: Koji vam postupak vaše drage uvek vrati osmeh na lice?
- Ona se stalno trudi da me oraspoloži sitnim iznenađenjima i to joj uvek polazi za rukom. I kada sam raspoložen i kada nisam, meni je s njom uvek lepo pa stalno imam osmeh na licu. Njeno prisustvo čini me veselijim i boljim čovekom.
Story: Planirate li da se uskoro ostvarite i u ulozi roditelja?
- Naravno da planiramo. Trudimo se oko toga svakog slobodnog trenutka. (smeh) Voleo bih da imam što više dece.
Story: Ako vam se deca budu rodila u Americi, da li ćete ih odgajati po srpskim tradicionalnim običajima ili njihovim načelima?
- Mi smo Srbi i tako ćemo ih vaspitavati.
Story: Na šta ste u životu najponosniji?
- Na svoju karijeru. Jedino moji roditelji, Tatjana i najbliži prijatelji znaju koliko sam krvi i znoja uložio u posao. Bilo je dosta uspona i padova, posle kojih sam uvek ustajao jači i odlučniji da uspem. Ponosan sam i na svoju porodicu jer je izdržala sve moje probleme, kao i na Tatjanu što je uvek uz mene, čak i kada sam nervozan.
Story: Šta smatrate najvećom životnom greškom?
- To što sam, dok sam bio mlađi, dosta verovao ljudima koji to nisu zaslužili pa su uspeli da me prevare. Mada, uvek se trudim da pamtim samo lepe stvari u životu.
Story: Verujete li u Boga?
- Da. Kad god dođem u Srbiju posetim manastir Žiču gde se pomolim Bogu za sve ljude koje poznajem.
Aleksandra Dimitrijević
