Među poznatim glumcima na domaćoj sceni, retki su oni koji su u komunikaciji sa sedmom silom srdačni i predusretljivi poput Nikole Đurička koga popularnost nije navela da postane gord, nego da stazama slave korača spontano, kao i svi veliki umetnici. Za njegove poslovne uspehe, zaslužna je i emotivna stabilnost koju ima u skladnoj petogodišnjoj bračnoj zajednici sa filmskom producentkinjom Ljiljanom, ali i snaga koju mu pružaju osmesi četvoroipogodišnje ćerkice Nađe i petomesečnog sinčića Đorđa koji je u njihov dom stigao ovog proleća. O tome kakav je kao suprug i otac voljenoj izabranici i svojim naslednicima, Nikola govori samo za Story, ali i presrećno otkriva čari svakodnevice sa najmilijim bićima s kojima se ekskluzivno fotografisao prvi put u karijeri.
Story: Vašu prošlu radnu sezonu obeležile su pozorišne premijere, a ovu, osim pozorišnih, započinjete i jednom filmskom. Da li radije igrate na daskama koje život znače nego na filmskom platnu?
- Moram da priznam kako nemam jasnu strategiju, a to je i nemoguće, pošto ja kao glumac nemam inicijativu da li će se nešto raditi ili ne. Uglavnom imam dve do tri ponude i sve ih prihvatim. Stalno sam zaposlen u JDP-u pa predstave koje tamo radim doživljavam kao prioritet.
Story: Po čemu pamtite snimanje filma Kao rani mraz?
- Imao sam priliku da se upoznam sa Đorđem Balaševićem i potrebu da ga pitam hiljadu pitanja: na koji način pravi pesme, kako je postao ambasador dobre volje Ujedinjenih nacija, ko je smislio rif za pesmu Tom Sojer, kakve utiske nosi posle rada sa Čolom... Pamtiću zauvek te razgovore. Đoleta sam na snimanju doživljavao kao člana porodice, a njegove pesme obeležile su određene periode našeg života. Bio sam izuzetno ponosan kada me je pozvao da glumim u filmu i mislim da će se to ostvarenje dopasti svima koji vole Balaševića i njegovu poeziju.
Story: Po kojim kriterijumima birate filmske uloge?
- Nemam toliko ponuda da bih morao da ih filtriram kroz nekakve kriterijume. Uglavnom mi je važnije s kim radim, nego kakva je ili kolika uloga. Trudim se da paralelno ne radim više poslova jer to u potpunosti ubija radost snimanja.
Story: A pozorišne?
- Trenutno igram samo u JDP-u i to mi, na neki način, odgovara. Ranije sam igrao oko dvadesetak i više predstava mesečno i to je kod mene proizvelo izvestan zamor materijala. Mislim da ova profesija mora da sadrži radost igre, a ne rutinu obavljanja posla. Teško je igrati iz večeri u veče, a da se to ne odrazi na kvalitet same igre.
Story: Kako reagujete kada zaboravite tekst na sceni?
- Srećom, nisam imao mnogo takvih situacija, ali često me ljudi baš to pitaju jer im je valjda zanimljivo. Sećam se samo užasne praznine u glavi - sekunde kao minuti, pogled kolega pun očekivanja i početna slova rečenice koju pokušavaju da mi došapnu. U autostoperskom vodiču kroz galaksiju na naslovnoj strani piše: Bez panike i to je pravilo broj jedan.
Story: Jeste li skloni improvizacijama?
- U pozorištu to retko praktikujem jer moram zaista da dobro ovladam materijalom i da se steknu određeni uslovi kako bih se usudio da improvizujem. Na filmu i televiziji ponekad sebi dam malo oduška, ali jedino ako sam potpuno siguran u lik koji igram i mislim da će improvizacija obogatiti scenu, a ne poremetiti kolege.
Story: Da li vam je žao što se prema aktuelnim nagoveštajima producenata, emisija Karaoke obračun neće emitovati u predstojećoj sezoni?
- Trenutno ne, snimili smo 100 emisija u tri sezone i na tri različite televizije, otpevali više od 1.500 pesama, sa mnom je pevalo oko 300 gostiju, samo da odgledate sve epizode potrebna su vam četiri dana neprekidnog gledanja. Karaoke su obavile svoju funkciju, imali smo svoju publiku i mislim da bi svako produžavanje bilo na silu. To su nepogrešivo osetili ljudi iz producentske kuće Adrenalin, s kojima sam imao savršenu saradnju. Moguće je da će mi posle izvesnog vremena nedostajati sav taj kalambur.
Story: Imate li utisak da ste se previše predali poslu, naročito tokom prošle sezone kada ste bili prisutni na televiziji, u pozorištu, snimali reklame, komentarisali golf mečeve?
- Tako je ispalo jer, kao što sam već rekao, nemam jasnu strategiju. Snimio sam Rode, Karaoke, jednu reklamu i imao premijeru predstave Kandid ili optimizam, ali tek pošto sam završio snimanja. Komentarisao sam jedan golf meč kao pomoć mojim prijateljima sa TV Sport kluba i golf kluba. Čini se da je mnogo, ali i nije kada sve to rasporedite na godinu dana.
Story: Počeli ste sa probama predstave Kako vam drago koja će prvi put biti izvedena u novembru. U kojim vas još komadima pozorišna publika može videti u novoj sezoni?
- Predstavu režira Slobodan Unkovski i uživanje mi je kada s njim radim. U Jugoslovenskom dramskom pozorištu igram u predstavama Kandida ili optimizam, Šuma, Šine, Pseći valcer i Barbelo.
Story: Da li vam više leže komedije ili drame?
- Glumac mora da bude vešt u svim žanrovima, a ja težim ka tome da budem kompletan. Sva je sreća da nema više tako oštre podele, uglavnom su to tragikomedije. Ali, ako baš moram da biram, izabrao bih komediju jer volim da vedro gledam na život i stvari ne doživljavam suviše ozbiljno.
Story: Odražava li se vaša okupiranost poslom i na privatni život?
- Mislim da su porodica i prijatelji navikli na moje povremene talase velike zauzetosti, ali uspevam sve više da otkrivam mala ostrva slobodnog vremena i na njima se odvija moj privatni život.
Story: Mnogi za glumce misle da su ekscentrici, ali vi delujete prijemčivo i srdačno. Jeste li i inače pristupačni u kontaktu s ljudima?
- Jesam, na prvom mestu zato što svoj posao doživljavam kao normalan. Ljudi imaju potrebu da prokomentarišu nešto što su gledali, da se slikaju, pitaju kakav je neki drugi glumac ili zatraže telefon svoje omiljene glumice. Uglavnom su osobe koje mi prilaze srdačne pa sam i ja takav prema njima.
Story: Zbog čega ste odlučili da kroz video-poruku podržite kampanju organizacionog odbora gej parade pod nazivom Povorka ponosa, koja je trebalo da se održi 20. septembra u Beogradu?
- Iskreno, zbog grafita sa pretnjama koje su im bile upućene jer ne razumem i ne opravdavam nijedan oblik nasilja. Kao klinac, prezirao sam tipove koji maltretiraju nekoga zato što nosi minđušu, maramu ili ima dugu kosu. Smatrao sam da je u redu ako budem na strani slabijih. Znam da sama parada nema nikakve veze sa mnom, ali to je jedan vid solidarnosti s ljudima čija su osnovna ljudska prava ugrožena. Kao što vidimo, sledeći na redu su stranci koji posećuju Beograd i to je strašno za ovaj grad. Moramo da naučimo da živimo jedni s drugima i pored svih razlika koje postoje. Pretnje koje su posle toga usledile meni i mojoj porodici, govore o tome koliko je mržnje, frustracija i predrasuda prisutno u našem društvu.
Story: Čini se da vam i pozajmljivanje glasa animiranim junacima iz crtanih filmova predstavlja zadovoljstvo. Jeste li sebe u detinjstvu poistovećivali s nekim likom iz dečjih serijala?
- Najviše sam voleo Duška Dugouška, njegova brzina i veština da izađe iz svih problema jeste nešto što sam i ja želeo da posedujem. Crtani filmovi pružaju veliku slobodu, radost i veliko mi je zadovoljstvo dok to radim. Uskoro će i premijera prvog domaćeg crtanog filma Technotise Edit i ja u kome igram jednog od junaka.
Story: Ponašate li se detinjasto u određenim situacijama?
- Već sam rekao kako ne volim da sebe i svet koji me okružuje doživljavam suviše ozbiljno. Kad god mogu, pokušavam da se zabavljam i uživam. Sada kada imam decu, oni me podučavaju kako treba doživljavati ovaj svet.
Story: U kojoj meri vas je očinstvo promenilo?
- U velikoj meri, a na neki način deca vaspitavaju mene. Trudim se da ne psujem, izbegavam nervozu i za njih uvek moram da imam dovoljno energije i strpljenja. Uče me ljubavi jer sada je neko važniji od mene i mojih želja i za njih uvek moram da odvojim vreme i pažnju.
Story: Kako provodite vreme sa svojim mališanima?
- Nađa i ja imamo svoje male rituale - idemo na Adu Ciganliju, vozimo bicikl, takmičimo se u đuskanju, slušamo muziku. Sa Đorđem, pošto je još mali, praktikujem samo kupanje, hranjenje, maženje i pevanje pesmica.
Story: Jesu li devojčice zaista tatine princeze?
- Nađa ne voli mnogo princeze u ovoj fazi, a trenutno obožava Bitlse pa je sada je ona Pol Makartni, a ja Džon Lenon. Ipak, činjenica je da ćerke imaju poseban status kod očeva.
Story: Da li je vaš sinčić plačljiva ili nasmejana beba?
- Nasmejan je veći deo dana, osim kad je gladan, što je i normalno, a takav sam i ja.
Story: Pomažete li supruzi oko dece, umete li da promenite bebi pelenu?
- Svakako! Mislim da pripadam novoj generaciji očeva koji sasvim ravnopravno učestvuju u svakodnevnim poslovima oko dece. Naravno da zbog mojih obaveza supruga snosi veći deo obaveza i hvala joj na tome.
Story: Koliko je Đorđev dolazak na svet promenio prioritete u vašoj radnoj svakodnevici?
- Tempirao sam da sada u početku imam manje obaveza kako bih više bio kod kuće.
Story: Nastavili ste porodičnu tradiciju po kojoj se svi muškarci u porodici Đuričko zovu Nikola ili Đorđe. Koliko je poštovanje ovog običaja bitno za porodicu Đuričko?
- Nisam sklon da robujem bilo čemu, ali mi smo mala porodica i imamo nekakvu tradiciju, a pomalo smo i sujeverni. Bio je tu i izvesni Stevan, zatim Pavle, ali oni nisu imali dece i samo je moj čukundeda Đorđe imao sina Nikolu, mog pradedu, a ovaj Đorđa, mog dedu, koji je imao Nikolu, mog oca, a on mog brata Đorđa, mene i moju sestru. Moj otac je odlučio da meni da ime Nikola po svom dedi, tako da smo odlučili da nastavimo porodičnu tradiciju i moj Đorđe je dobio ime po mom dedi.
Story: Da li je tačno da je prezime koje nosite nastalo od imena Đorđe?
- Tako kaže izvesna knjiga o plemićkim porodicama iz Vojvodine, tadašnje Austrougarske. U njoj se objašnjava odakle su došli porodica i rodoslov.
Story: Na koga liči maleni Đorđe Đuričko?
- Ja mislim da liči na mene, ali ne dele svi to mišljenje.
Story: Kako je Nađa prihvatila brata?
- Odlično. Inače, devojčice u njenom uzrastu imaju razvijeniju socijalnu inteligenciju, tako da tu nema problema. Vrlo je pažljiva, a on joj se stalno osmehuje.
Story: Ima li u njenim postupcima ljubomore prema mlađem bratu?
- Povremeno izjavi ponešto, trudimo se da je saslušamo i dozvolimo joj da ima i negativna mišljenja. Mislim da se sve kreće u granicama normalnog i više je pozitivna nego negativna prema njemu.
Story: Kako vaspitavate ćerkicu i u kom smeru ćete upućivati sina kroz život?
- Što se tiče vaspitanja, iz iskustva znam da je najbolji lični primer. Ako ja držim noge na stolu, ne mogu ih vaspitavati da oni to ne rade. Deca vrlo pažljivo posmatraju, upijaju i podražavaju sve što mi radimo. Zato i mislim da, na neki način, deca nas vaspitavaju. Bez mnogo priče, oni shvataju da postoje stvari koje voliš da radiš, ali i da postoje one koje ne voliš, ali ipak moraju da se urade. Radne navike, uredna soba, ljubav, razumevanje, sve to mora postojati u porodici, a ne kao deklarativna pravila koja važe samo za njih. Ne bih voleo da im se mnogo mešam u život. Roditelji su tu da vole, hrabre, pokažu razne mogućnosti u životu, a u kom pravcu će da vode svoj život, moraće sami da odluče.
Story: Koje biste vaše osobine voleli da prepoznate kod svojih mališana?
- Genetika je vrlo interesantna nauka. Već kao mali pokazuju neke nasleđene osobine, kako dobre, tako i one loše, ali imaju i nešto lično, osobeno, a to je ono što svakog čoveka čini posebnim. Te posebne osobine uočljive su već sada.
Story: Šta je ključ vašeg skladnog odnosa sa suprugom Ljiljanom: tolerancija, iskrenost, poverenje, ljubav, vernost...
- Sve od gore navedenog. Nisam se bavio dubljom analizom našeg odnosa jer stvari naprosto funkcionišu. Kao i svi parovi, imamo svoje uspone i padove, ali uvek nađemo način da stvari dovedemo u red.
Story: Kakav ste kao otac i suprug?
- Savršen, nežan i pun razumevanja, ali neumesno je da ja o tome govorim. Svakoga dana u svakom pogledu sve više napredujem.
Story: Da li je i u vašem domu žena stub porodice?
- Veliki deo kućnih poslova obavlja moja supruga, ali imamo i našu Gocu koja nam čuva Nađu i u svemu pomaže. Tu su i roditelji, ali bez stida mogu da kažem kako sam ja umetnički, a Ljilja tehnički direktor naše kuće.
Story: Osim što imate veoma lepu suprugu, ona je i vrlo sposobna i uspešna u poslu kojim se bavi. Imponuje li vam to ili biste ipak voleli da kraj sebe imate samo ženu domaćicu?
- Naravno da mi imponuje. Mislim da je profesionalno ostvarenje važno za svakog čoveka. Sada nije u mogućnosti da radi, ali čim Đorđe malo stasa, ona se vraća poslu koji je ispunjava i, skromno mogu da kažem, odlično ga obavlja.
Story: Možete li za sebe da kažete kako ste potpuno ispunjen i srećan čovek?
- Ne bih smeo da se žalim. Imam porodicu, svi su zdravi, radim posao koji volim, živim sa ženom koju obožavam, ona radi posao koji je ispunjava, imam širok krug prijatelja i interesovanja. To je dovoljno za sreću.
Story: Jeste li tolerantna osoba ili lako planete?
- Mislim da sam fleksibilan, ali ponekad me ponese opštenametnuto besnilo. Pokušavam da budem svestan i primenjujem aikido tehniku za izbegavanje negativne energije.
Story: Kakvi ste kada se naljutite?
- Veoma prijatan i lep.
Story: Iako muškarci to nerado priznaju, jeste li ranjivi i čime vas je najlakše povrediti?
- Primitivizmom, oštrim predmetima, mecima. Mekano sam umešen i odmah krvarim.
Story: Šta od ljudskih kvaliteta treba da poseduje osoba koja želi da postane vaš prijatelj?
- Svako ko poseduje bilo kakve ljudske kvalitete, moj je prijatelj.
Story: Da li u emotivnim i prijateljskim odnosima više dajete ili uzimate?
- Trudim se da dajem više nego što uzimam, ali ostavljam mogućnost da mi prihodi budu veći nego rashodi, ako se odnosi ikako mogu svesti na račun.
Story: Imate li još neku izrazitu strast, osim onu prema golfu?
- Na Adi Ciganliji postoji klub američkog fudbala Vukovi Beograd i oni su prvaci države. U narednim mesecima igra se liga jugoistočne Evrope i te utakmice toplo preporučujem.
Story: Šta ljudima ne možete da oprostite?
- Glupost koja potiče iz neznanja, nacionalizam koji počiva na mržnji, zatvorenost koju mešaju sa tradicijom, tvrdoglavost koju mešaju sa istrajnošću. Ja im to sve opraštam jer ne znaju šta rade. O tome najbolje govore stihovi Milana Mladenovića: Vi što ne znate pljuskove boja i mirisa. Vi ljudi bez pameti.
Story: Jeste li u svakodnevnom životu jednako duhoviti, zabavni i šarmantni kao i pred kamerama?
- Ja sebe doživljavam tako, ali kao što znamo, život nije film.
Story: Opterećuje li vas kada privatno okruženje očekuje da ih animirate?
- Ne, a moji prijatelji često su mnogo zabavniji od mene. Po prirodi volim da se zabavljam, ali ne moram uvek da budem u centru pažnje.
Story: Imate li neke strahove i nelagodnosti?
- Kao što rekoh - bez panike! Prestao sam da se bojim. Imam poverenja u život i da će sve biti u redu. Strah je neprijatelj čoveka od znanja, a nelagodno mi je kada me neko mnogo hvali.
Story: A tajne? Ko je njihov čuvar?
- Pa ne mogu sad baš sve da vam kažem.
Nikola Rumenić
