Da život ponekad najsurovije ume da ispiše najveće drame, 27. juna 2008. godine uverio se i slavni vaterpolo reprezentativac Danilo – Dača Ikodinović. Tridesetčetvorogodišnji sportista, čijim se golovima dičila cela Srbije umesto da svoju divovsku snagu upotrebi u bazenu na Evropskom prvenstvu u Malagi u julu prošle godine, koristio je poslednje atome snage da se izbori za sopstveni život u KBC Vojvodina u koji je donešen kao mrtav čovek. Posle tri reanimacije i divovske borbe lekarskog osoblja za njegovu budućnost, mesec dana neizvesnosti i kome tokom kojih je imao preko 200 hirurških intervencija, ali ljubavi, vere i nade njegove supruge Nataše Bekvalac, porodice i prijatelja, Danilo je uspeo da pobedi u najvažnijoj utakmici svoje sudbine i odnese pobedu nad smrću. Dugo nem za medije, godinu dana nakon nesreće, Ikodinović je odlučio da u svom prvom i poslednjem intervjuu o svemu što se dogodilo progovori za Story.
Story: Uskoro će tačno godinu dana od teške saobraćajne nesreće koja vam je u potpunosti promenila život. Hoćete li obeležiti Vidovdan kao vaš drugi rođendan?
- Neću kao drugi rođendan, nego kao datum na koji sam napravio najveću životnu glupost - nešto što apsolutno nije smelo da mi se dogodi.
Story: Ali, tada ste dobili i novu šansu za život.
- Jesam. I život mi se, da budem malo patetičan, zbog strahovite muke kroz koju sam prošao i gluposti koju sam samom sebi napravio, posle svega okrenuo za 180 stepeni. Veoma sam svestan svoje greške. Dobro u svemu tome jeste to što su mi se promenili prioriteti, što je, istina, trebalo mnogo ranije da se desi.
Story: Da možete da se vratite vreme unazad, kako biste proveli taj kobni dan, petak 27. jun?
- Otišao bih sa drugovima na isto mesto, ali bih popio dve litre kisele vode i vratio se kući.
Story: Kojom brzinom?
- Poštovao bih propise, pošto sam se uverio najbolje na sebi da ne treba nikud žuriti jer ko juri, ne stiže nikada na vreme. Došao bih kući i legao da spavam, kasnije otišao na Evropsko prvenstvo, Olimpijske igre...
Story: Kako ste sada?
- Veoma sam dobro. Ruka se lagano vraća u život. Ja to osećam, a nešto i vidim.
Story: Čak je malo i pomerate.
- To je zasad samo iz ramena. Ali, kreće nešto da se dešava. Duboko sam uveren da će sve doći na svoje. Verovatno više nikad neću igrati vaterpolo, ali dovešću je u stanje da ću moći da je koristim u svakodnevnom životu.
Story: Ko zna, možda ćete se nekada i rekreativno baviti vaterpolom.
- Voleo bih, recimo, da pomazim dete tom rukom, da je dignem, vrtim... i radim sve te normalne stvari koje sada nisam u mogućnosti. Ali, takođe bih voleo da mogu da uskočim u bazen i otplivam kao što sam nekada plivao lagano 50 metara. To mi je neprestano u glavi.
Story: Verujete da ćete ponovo biti u prilici da to učinite?
- Da. Svaki dan idem na bazen i plivam po 2 kilometra u velnes centru Sanus u novosadskom hotelu Park gde su mi izašli u susret i stavili mi sve na raspolaganje. Levom rukom plivam, ovu drugu vežbam, mrdam koliko mi ona zasad dozvoljava. Veoma se dobro osećam u vodi. Ranije sam govorio: E, kad završim sa vaterpolom, neću više da vidim vodu. Međutim, nakon svega, jedva sam dočekao ponovo da zaplivam. Imao sam prilično otvorene rane i povreda mi to dugo nije dozvoljavala, ali kada sam ušao prvi put u bazen izašao sam kao potpuno drugi čovek.
Story: Zbog čega ste toliko dugo ostajali nemi za medije i zašto ste odlučili da intervju za Story bude vaš prvi i poslednji? Dosad smo dosta vaših izjava mogli pročitati u novinama, jesu li one autentične?
- Dosad sam možda dao samo dve kratke izjave. Uopšte nisam opisivao svoje psihofizičko stanje, niti stanje u porodici... Ni o čemu nisam pričao. Samo jednom kada su me pitali za to da li su Nataša i Novak u vezi, odgovorio sam: Super, ako su u vezi. Baš mi je drago da je moja supruga u vezi sa trećim teniserom sveta. Sve ostalo bile su novinarske spekulacije. Smatram da ni Nataša ni ja nismo zaslužili da se na tako loš način proteklih godinu dana piše o nama.
Story: Vas uglavnom žestoko kritikuju jer ste vozili motor sa 1.73 promila alkohola u krvi brzinom 173 km na sat i ugrozili život vozača juga Pajice Dejanovića.
- Ovo što sam uradio, opet ponavljam, strahovita je glupost! Ugrozio sam život tom momku i sebe sam obeležio za ceo život... A moglo je svašta da bude, da prođem tu motorom i nađem kofer sa milion evra? Mogao sam, ali nisam. Činjenično stanje jeste da sam ugrozio život tog momka, veoma mi je žao i izvinjavam mu se i kroz ovaj intervju jer to zaista mislim. Ko me iole poznaje zna da se nikada nisam folirao i da nikada nisam bio glumac. Nikada nisam govorio neistine i izvrtao činjenice.
Story: Je l’ vas ta iskrenost koštala u životu?
- Pa, koštala me je. Debeli direktor jednih dnevnih novina, koje prednjače u diskreditaciji Nataše i mene, inicijator je svih tih odvratnih tekstova. To je kompleksaš koji je voleo da bude u vaterpolo krugovima i pokušavao je da se druži sa nama vaterpolistima, iako nismo džet-set društvo, ali nije mu uspelo. Imao je sa mnom konflikt gde čak nisu ni pale neprimerene reči, kao što sam to znao da uradim u životu, nego sam prestao da mu se javljam i stavio mu direktno do znanja gde mu je mesto. U poslednjih godinu dana, otkako mi se desila ova nesreća, njegova povređena sujeta progovorila je na stranicama tog dnevnog lista. Čovek jednostavno ima potrebu da mi se sveti.
Story: Kako to mislite?
- Ne kažem da je trebalo da prikriva da je Danilo bio pijan i da je imao 1.73 promila alkohola u krvi: to je istina! Ne znam da li sam vozio 173 km na sat, jer ne mogu da se setim ni jednog detalja u vezi sa udesom, verovatno je i to takođe istina. I to su nepobitne činjenice koje treba da se kažu i iznesu! Ali, ne mogu tek tako da se prave razne insinuacije u vezi sa mojom porodicom i mojom ženom... Pričaju o mojoj ženi i meni svakojake laži. Ne mogu da kažem da me to ne pogađa. To mu je bio cilj i ostvario ga je. Taj direktor je jedan mali i iskompleksirani čovek i koga god pitate iz vaterpola o njemu reći će isto što i ja.
Story: Poznato je da vi baš niste preterano voleli ni ostale novinare.
- Dok Nataša nije ušla u moj život, novinari su me gledali isključivo kao sportistu. Onda su posle toga počeli da me posmatraju kao estradnog džet-setera. Nit sam deo estrade, niti džet-seta. Uvek sam bio i ostaću sportista, a to što imam prelepu ženu, pevačicu koja je strahovito harizmatična i vrlo popularna, valjda je moj greh? Ne razumem. Malo sam počeo tada da zazirem od novinara, dao sam onoliko intervjua koliko sam mislio da bi javnost trebalo da bude upoznata. I možda sam i pogrešio kada sam izneo i jednu jedinu stvar iz našeg ličnog života.
Story: Ali, vi ste uvek bili interesantni medijima. Bili ste kao najseksepilniji Srbin i pre Nataše na meti žena.
- Možda, ali nisam pričao ni o čemu. Tabloidi jesu pisali, ali nikada nisam komentarisao takve stvari. Mislio sam da će ono što sam rekao za novine u vezi sa Natašom ljudi shvatiti kao jednu zdravu i lepu priču o dvoje mladih, zdravih, lepih i uspešnih ljudi, što i jesmo bili. Duboko sam se pokajao. Odlučio sam se da pričam za Story jer znam da će sve biti preneseno baš onako kako sam izrekao.
Story: A bilo je dosta neistina o vama?
- Apsolutno. Kada sam prvi put išao da operišem humerus u Parizu, čekao me je na aerodromu dopisnik Novosti. Ljudski sam mu rekao: Pusti me na miru, idem da se operišem, nije mi lako. Razumi me. Odgovorio mi je OK. Posle te prve operacije Novosti su objavile da za moju ruku nema spasa i da će biti odsečena. Ja to nisam znao, nego me je majka zvala drugi dan posle operacije, sva usplahirena. Pita me: kako si sine, šta je sa tobom, a nikako konkretno da kaže šta je posredi. Zovu me drugari, prijatelji... Pozeleneo sam kada sam saznao šta je objavljeno. A tek ova hajka na mene i Natašu, ničim izazvana, tera me da se pitam šta smo to mi nekome loše uradili.
Story: Kažu da okolina ne prašta uspeh.
- Cenim vaše mišljenje, ali znam i one koji smatraju da mi ni po čemu nismo uspešni. Ovo je moj prvi i poslednji intervju nakon udesa i poslednji intervju što se tiče mog privatnog života jer ću ubuduće davati samo sportske intervjue za koje će, nadam se, biti razloga. Od sto posto stvari koje se napišu osamdeset se konstruiše, pretpostavlja, nadograđuje. Toliko je ljudi koji se trpaju na sve moguće partije jer su gladni medijske pažnje, a Nataša i ja se gotovo nikud ne pojavljujemo i opet nas razvlače po novinama. I posle kažu: E, ovaj Dača i Nataša iskaču iz frižidera, ali to zaista nije našom krivicom. Ne znam čime to provociramo? Nekad mi se čini da mnogi ljudi ne vole da vide sreću i blagostanje jer ni oni sami nisu srećni. Da se razumemo, nisam ni ja ceo život bio srećan. Imao sam i ja nesrećnih trenutaka.
Story: Kakvih?
- Najdrastičnija je ova nesreća. Ali nisam mrzeo ceo svet i nikoga. Ja sam mrzeo sebe. Samo sam na sebe bio ljut.
Story: Vas vaša nesreća nikad nije podstakla da budete maliciozni?
- Naprotiv. Treba da budem realan i svestan stanja stvari kakve jesu. A ne da zbog svoje nesreće budem zao, optužujem druge i hranim se tuđom nesrećom. Takvi ljudi su loši, užasni... nadam se da ih je malo, ali bojim se da nije. I znam da to nije samo njihov trenutak slabosti.
Story: Da li ste pre svega ovoga razmišljali o tome da su ljudi zli?
- Nisam, dok to nisam osetio na svojoj koži. Ja kad nekog volim, volim do beskraja. Isto je kao i kada ne volim. Mržnja kao osećanje nije mi svojstveno. Dok sam bio na vrhuncu slave i popularnosti, ljudi nisu imali za šta da se uhvate kod mene, pa su mi oni maliciozni svašta pričali o mojoj ženi. Ali sada, nakon nesreće, koju sam, ponavljam, ja izazvao i moja je krivica, bio sam u stanju u kakvom sam bio i mislio sam da će neki ljudi imati bar malo ljudskosti.
Story: Bilo je valjda i onih koji su vas bodrili?
- Ne kažem. Mnogo njih me na ulici hrabri, pita za zdravlje, rukuje se sa mnom i prenosi mi pozitivnu energiju. Duboko verujem, jer mi je Nataša prenela sve ono što se dešavalo dok sam bio u komi, da me je upravo i ta pozitivna energija vratila odozdo, spasila me i vratila u ovaj život.
Story: Bili ste ateista. Da li sada verujete u Svevišnjeg?
- Ne mogu odjednom da počnem fanatično da verujem u Boga, ali Nataša mi je pričala da sam otvorivši prvi put oči nakon kome i saznavši šta mi se desilo odmah pitao da li je neko povređen. Kada sam čuo da nije, odgovorio sam: Hvala Bogu, što znači da sam bio lažovčić koji je u stvari sve vreme verovao. I posle ovoga, verujem da me je osim lekara, koji su se lavovski borili, ta neka božanska sila vratila na zemlju, ali isto tako da me je sačuvala ta ljudska pozitivna energija.
Story: Sve je vezano za datume na koje su sveci. Lekari su vas oživeli na Vidovdan, na Gospojinu ste izašli iz bolnice, na prvu operaciju u Pariz na Svetu Petku... Mislite li da u svemu tome ima neke simbolike?
- Hvala mu (smeh).
Story: Poštujete li sada te neke male verske rituale? Odlazite li u crkvu, manastire?
- Da. Ne tako često, ali kad god imam priliku, zapalim sveću, pomolim se Bogu. Zahvalim Bogu što sam u ovom stanju u kom jesam, što sam nastavio da živim jer je falilo pola milimetra da oštetim kičmenu moždinu i ostanem kvadriplegičar i da mogu samo oči da pomeram. Zahvalio sam Bogu što me je ostavio ovakvog i znam da će me vratiti u normalu. Ali ja ne mogu da budem žrtva, ja sam samo najgore prošao. Jedina žrtva u tom incidentu bio je Pajica i po sto puta želim da se izvinim njemu i njegovoj porodici.
Story: Kako mislite da je on jedina žrtva?
- Tako što sam ja naleteo motorom na njega. Doživeo je strahovitu neprijatnost, imao je lakše telesne povrede, naneo sam mu strah i stres. Da sam poginuo, verovatno bi ga taj osećaj nelagode, ni krivog ni dužnog, pratio kroz život.
Story: Grize li vas sada savest posle svega?
- Užasno se kajem. Neko će reći: Trebalo je o tome da misliš ranije. I istina je da je trebalo. Ali kad se već desilo tako kako jeste, imao sam užasan osećaj griže savesti prema tom momku i njegovoj familiji koji su prolazili kroz teške trenutke, prema mom ocu, mojoj majci, sestri, mojoj supruzi, deci...
Story: U februaru ste odlukom ministarke omladine i sporta Snežane Samardžić-Marković proglašeni promoterom sporta među decom i nacionalnog stratega za mlade, što je opet izazvalo negodovanje jednog dela srpske javnosti.
- Ponudu sam u startu prihvatio. Smatram da sam mogao da im kažem ko sam i šta bio u životu, koliko medalja sam osvojio, dao bitnih golova, koliko sam ih promašio... S druge strane, da im ukažem i na onu lošu stranu i kažem: Deco, ovo što se meni dogodilo nikada ne smete sebi da dozvolite! Naravno da ćete nekada popiti pivo ili vino, ali sve to treba da bude umereno. Ovo što sam ja uradio, najveća je glupost na svetu! Pogledajte mene - nekad vrhunskog sportistu, oca dvoje dece, nečijeg muža, sina i brata, ujaka... Sve sam imao u životu i zahvaljujući sopstvenoj gluposti iskompromitovao sam se i zamalo nisam sve to izgubio. E, to je trebalo da bude primer deci, ali dočekan sam na nož. E, onda je jedna glumica jevtinih privatnih porno filmova koja sedi u Skupštini, našla za shodno da u novinama priča o mom moralu - kako jedan alkoholičar može da bude primer deci.
Story: Šta se sada dešava sa tim?
- U načelu sam prihvatio, potpisali smo ugovor u Ministarstvu i to je trebalo da bude jedna poučna priča. Onda je krenula osuda javnosti kako ja nekome mogu da budem primer, ne gledajući to onako kako je trebalo, kroz prizmu o vrhunskom sportisti i istovremeno vrhunskoj budali koja je sve prokockala. Međutim, pre dve nedelje zvao sam generalnog sekretara Vaterpolo saveza i mog velikog prijatelja Dragana Solomuna i rekao mu da saopšti ministarki kako bespogovorno podnosim ostavku pre i nego što sam počeo sa radom.
Story: Zbog čega ste to uradili kada ste znali koliko može vaše iskustvo biti korisno?
- Samo zbog svog mira. Neću da me nijedna mama ili tata osuđuju zbog tog angažmana. Da me neko ne bi shvatao pogrešno, dao sam neopozivu ostavku. Novac mi ne treba i neću nešto da radim samo zbog para. Finansijski sam se lepo obezbedio tokom karijere.
Story: Dakle, imate dovoljno novca za lečenje?
- Prvenstveno treba da zahvalim ljudima iz Vaterpolo saveza koji su mi finansijski pomagali prilikom lečenja. U toj organizaciji sam ipak radio dvadeset godina kao što ću verovatno i u sledećih dvadeset. Ne bih im ništa rekao niti smeo da im zamerim sve i da mi ne pomažu u lečenju i da su rekli: Uradio si to što si uradio, na način na koji si uradio, izvini. Ipak, tamo sede veoma dobri ljudi i imaju puno razumevanja.
Story: Spominjalo se u dnevnim novinama da država plaća vaše lečenje zbog čega su vas takođe osuđivali.
- Država ne plaća ni jedan dinar. Kako će Vaterpolo savez da troši novac to je njihova stvar. Jedina pomoć bila je pri nabavci leka koji je hitno morao da stigne dok sam ležao mrtav prvih deset dana. Ništa meni država ne plaća, nego moja porodica i Vaterpolo savez.
Story: A od čega sada živite?
- Od onoga što sam ja zaradio u životu, onoga što je Nataša zaradila i što još zarađuje. Nažalost, sada je sve na njoj što mi kao muškarčini teško pada jer je Nataša bila prvo mamina i tatina pa onda i Danilova princeza. Mogla je da živi veoma lepo i radi tri do četiri puta godišnje, a ja više nemam te prihode i ona mora da zarađuje. S druge strane, ovo ju je motivisalo da se pokrene i tek sada zapravo pokaže ono što može. Smatram da je dosad davala samo trideset odsto svog potencijala.
Story: Mnogo je ružnih reči izgovoreno na vaš račun. Boli li vas što ste, kao donedavno nacionalni heroj, bili razapeti na stubu srama?
- Ne želim da me kroz ovaj intervju ljudi pamte kao neskromnog jer sam uvek po prirodi bio skroman. Međutim, vole ljudi kada veliki padnu na zemlju, jer to jače boli, i dalje se i više čuje. I onda kažu: Koji je on heroj? Ne gledam sebe kao heroja. Ja sam samo bio predstavnik ove države u svetu, predstavnik samog sebe, moje porodice, prezimena, mojih klubova. Predstavljao sam kao reprezentativac državu SR Jugoslaviju, Srbiju i Crnu Goru, a potom i Srbiju. U mlađim kategorijama čak i SFRJ u pionirskim selekcijama. Nadam se samo da sam nekim svojim potezima i igrama činio ljude srećnim da na momenat zaborave ružne trenutke. Ovo nije patetika, to je zaista tako jer znam kako ljudi teško žive i vidim to svuda oko sebe.
Story: I vi potičete iz porodice srednje klase?
- Potičem iz jedne poštene porodice. U prezime Ikodinović niko ne može prstom da upre i na to sam veoma ponosan. Otac me je vaspitao da ne kradem, ne varam i ne ubijam. Uvek mi je govorio: Sine, najvažnije u životu je spavati mirno. Najveća ljaga u našoj porodici je ova što se meni desila.
Story: Jeste li posle svega popili koju čašicu alkohola?
- Za Novu godinu popio sam deci belog vina i prevrnuo mi se želudac. Doktori mi kažu da je to zbog silnih infuzija i lekova koje sam primao dva meseca u bolnici i tokom dve teške operacije u Parizu i da je psihička reakcija. Inače, moram da zahvalim svim ljudima u KBC Vojvodina kojima stvarno ne znam kako da se odužim jer su se lavovski borili i uspeli da spasu umrlog čoveka. U bolnicu sam donesen mrtav i na hirurškom stolu sam umirao još dva puta.
Story: Doduše, bilo je i komentara kako su se lekari ekstremno trudili oko vas samo zato što ste Danilo Ikodinović.
- Sram ih bilo. Užasno me boli i pogađa nepravda. To mogu samo kreteni da izjave jer se svi ti doktori i sestre bore za svačiji život kao što su se borili i za moj. Čitam u novinama da je naš mikrohirurg u Beogradu dečka kojem je drobilica iščupala ruku vratio u život, prišio mu ruku. A, eto, on je običan radnik. To nema veze da li si poznat ili ne. Oni se trude, daju sve od sebe, a ti ili pretekneš ili ne. Ja sam hvala Bogu pretekao. Svi doktori su mi rekli: Za ovo ne treba da zahvaljuješ nama nego Bogu. Ali ja kažem: Hvala, prvo vama.
Story: Zamerali su i što je predsednik Boris Tadić obišao baš vas, a ne sve pacijente.
- Ja Borisa Tadića znam još dok je bio ministar telekomunikacija. Nismo bliski prijatelji, ali smo drugari koji vole, cene i poštuju jedan drugog. On je u bolnicu došao kao moj i Natašin drugar jer nas zna deset godina unazad. Došao je privatno da Nataši kaže koju reč utehe i hvala mu jer znam koliko joj je značilo u tom momentu, hvala i svim ljudima koji su Natašu tešili i pokušavali da joj skrenu misli sa toga.
Story: Da li ste ikada posle svega poželeli da vozite motor?
- Daaa.
Story: Zbog čega?
- Poginuo sam 27. juna, a probudio sam se iz kome 28. jula 2008. u šok- sobi okrenutoj ka prometnoj Futoškoj ulici u Novom Sadu. Motori su zujali, a meni se želudac prevrtao. Međutim, kada sam izašao na ulicu i video motor... poželeo sam odmah da ga ponovo vozim. Isključivo iz ljubavi prema mojoj supruzi, deci, roditeljima, sestri, prijateljima apsolutno nemam pravo da pomislim da to ikada više u životu uradim. Ali, da sam sam na ovom svetu, vozio bih ga ponovo, sasvim sigurno.
Story: Zašto? Zbog osećaja nesputanosti, vetra u kosi, adrenalina, benzina u krvi...
- Zato što ga volim! Ne znam kako da opišem tu ljubav i to osećanje.
Story: Doneseni ste u bolnicu, kao što ste i sami rekli, kao mrtav čovek koji je potpuno iskrvario. Šta mislite da vam je spasilo život?
- Lekari, pozitivna energija svih ljudi i Bog.
Story: Kakvo je vaše iskustvo kliničke smrti? Oni koji su je doživeli, imaju razna viđenja - od putovanja kroz mračni tunel, do neopisivog mira i sjaja?
- Nema ničega. Ako sam ikada imao nelagodnost, imao sam od smrti. Sada mi je, verujte, sasvim svejedno. Umira sam tri puta i video da posle smrti nema ničeg. Nema svetlosti na kraju tunela, nema cveća, mirisa... Ničeg. Samo praznina i mrak. I ništa ne boli.
Story: Kažu i da oni koji su doživeli klinički smrt postaju hipersenzibilni i kako mogu da predosećaju neke stvari.
- Meni je intuicija uvek bila razvijena. Kad god sam je poslušao, prosperirao sam od toga. Kada nisam, gubio sam. I to nema veze sa smrću i oživljavanjem.
Story: Kakvo je vaše sećanje na taj dan? Vozili ste 173 km na čas. Koji je poslednji kadar koji pamtite pre nesreće?
- Bio sam sa društvom Zrenjaninu, svirala je neka muzika, mi smo se veselili i tu je došlo do prekida filma. Prvi lekari, koji ne veruju u nadzemaljsko, kažu da Bog udesi tako da se najstrašnijih stvari ne sećamo.
Story: Šta ste prvo videli kada ste po izlasku iz kome otvorili oči i postali svesni okoline?
- Natašu koja mi polako govori: Da li ti znaš ko sam ja tebi? I ja presrećan što vidim moju Natašu, a ne mogu da govorim jer sam intubiran, vezan, krvav, ranjen... samo sam promrmljao: Jedi govna.
Story: Duhovitost vas ni tada nije napustila?
- Pitala je lekarku šta sam joj to rekao, a doktorka je potvrdila. Tada je Nataša rekla: E, to je Danilo, jer su joj rekli da postoji mogućnost totalne amnezije, neraspoznavanja spoljnog sveta... Odmah sam bio svestan u kakvom sam stanju i da je jedino moglo da se desi da sam pao sa motora kada sam video zavoje od dva metra na desnoj, levu ruku u gipsu, iskasapljene noge, milion cevi oko mene...
Story: Lekari su se veoma dvoumili da li da vam amputiraju ruku, a Nataša je morala da donese tu tešku odluku. Da li biste mogli da živite sa amputiranom zlatnom desnicom?
- Veoma je to teško pitanje. Tvrdim da je to bila najteža odluka njenog života. Ne znam kako bih se poneo, da je do toga, ne daj Bože, došlo. Ne znam šta bih rekao. To je bila odluka gde je Nataša odigrala fantastičnu ulogu. Sigurno bih mogao da živim bez ruke, ali sve bi bilo drugačije. Moja ruka sada raducka, sve i da samo visi i služi za ukras, tu je. Kompletan sam. Ali da sam ostao bez ruke, naravno da bih nastavio da živim. Ako sam nešto u životu imao to je bila strahovito jaka psiha koja me u celoj ovoj situaciji vadi i vuče nabolje.
Story: Kako ste reagovali kada ste sebe videli u ogledalu prvi put?
- Uplašio sam se (smeh). Stao sam na vagu tek posle dva meseca. Pred smrt sam imao 96 kilograma na 187 centimetara visine, i nikada nisam bio u boljoj fizičkoj formi nego tada. Spreman sam bio kao zver i to mi je pomoglo da preživim. Uplašio sam se kada sam se video jer sam imao 20 kilograma manje. Bio sam kostur, živi leš.
Story: Da li vas je takav fizički izgled opterećivao? Pre nesreće važili ste za najseksepilnijeg Srbina?
- Ma kakvi, kakav seksepil, samo da sam živ. Ukratko, kada sam se probudio u šok-sobi bio sam u užasnom psihičkom stanju. Nesrećni ljudi su oko mene umirali i to je bila grozota. Onako intubiran kumio sam i molio da me prebace na odeljenje. Tek kad se stanje stabilizovalo, bio sam prebačen na abdominalnu hirurgiju gde nisam imao apartman kako se pisalo, nego sam bio sam u sobi zbog hajke paparaca i novinara. Ako je to greh, grešan sam.
Story: O čemu ste najčešće razmišljali u šok-sobi, dok ste bili priključeni na aparate?
- Užas. Bio sam strahovito besan na sebe - kako sam smeo to sebi da dozvolim, svojoj porodici i prijateljima. Proklinjao sam samog sebe.
Story: Jeste li imali neke psihičke krize?
- Jesam, kako nisam.
Story: Melanholije, depresije, pitanja o besmislu takvog života?
- Ne depresije jer nisam po prirodi takav tip, nego stravične nervoze. Depresija je najgore stanje. Ne volim ni takve ljude. Nikad se u životu nisam prepustio da me nosi voda, ja se borim i plivam nekad uz vodu, nekad niz.
Story: Jeste li kontrolisali tu nervozu kako vaši najbliži ne bi ispaštali?
- Pokušavao sam i veoma sam puno pričao sa Natašom. Definitivno smo jedno drugom najbolji prijatelji. Ranije smo to oboje znali teoretski, ali ne i u praksi, za razliku od sada. Kada je shvatila da je doteralo cara do Duvara, rekla je: Šta ti je budalo, živ si. Vidi ovo dete, imaš ono drugo dete, moraš da živiš zbog nas, zbog svih onih koji te vole. Nećeš sada da padaš u depresije i nervoze. I kroz te priče polako sam sve krize i prevazišao.
Story: Šta vas je najviše činilo nervoznim?
- A šta bi? Osećaj nemoći. To me je ubijalo. Bio sam suva energija i sad sam, Bogu hvala, samo bolje kanalisana. I odjednom iz te suve energije, ja se gasim. Kako sam jačao, borio se s tim i nosio sa time, kako bi se vraćala nada, vera i volja za životom, shvatio sam da ćemo tek vratiti sve onako kako treba da bude.
Story: Šta se zapravo dogodilo sa vašom desnom rukom?
- Bolje je pitanje šta se nije dogodilo. Pokidani su svi nervi, mišići su počeli da nekroziraju, dok sam bio u komi imao sam dvaput dnevno operacije. Doktori su otvarali sve to, čistili i odstranjivali tkivo... Sve sam pokidao i polomio u toj jadnoj ruci. I eto, ona sad tako visi, počinje lagano da funkcioniše. Trebalo bi da imam još dve operacije u Parizu kod jednog od najboljih svetskih stručnjaka za plexus brahialis, ortopeda koji je specijalizirao na neurologiji.
Story: Šta bi još trebalo da uradi, a da vam omogući potpunu funkcionalnost ruke?
- Ne znam. Da nije optimista, ne bi me ni operisao. Moram da zahvalim doktorki Zagorki Pejin koja radi u Parizu i njenoj porodici koji su bili sa mnom dva meseca. Prvi put sam tamo bio šest nedelja od kraja oktobra do početka decembra, a drugi put dve nedelje. Sada bi ponovo trebalo da odem u septembru na pregled.
Story: Verujete li da će sve biti kao što je bilo? Još ne možete da pomerate prste?
- Doktori su mi objasnili da su prsti poslednja stvar koja bi trebalo da odreaguje. Rame je odreagovalo, sada se očekuje lakat, potom zglob pa tek onda prsti.
Story: Osećate li tu ruku? Imate li bolove?
- Osećam konstantno trnjenje, strujanje koje se završava u prstima. Kažu: Dobro je jer je to znak da je živa. To su sve unutrašnji osećaji o kojima pričam. Spoljašnje još nemam osim u ramenu, koje pomeram, što donedavno nisam osećao. To je strahovito spor proces i Bog me sada osudio na ono što nikada nisam imao - strpljenje. Upornost mi ne manjka, još je samo ostalo da budem strpljiv.
Story: Kako ste uspeli da zadržite svoj vedar duh i optimizam i čak se i šalite na svoj račun?
- To su mi mama i tata dali po rođenju. To se ne uči. Optimizam me nikada nije napuštao jer sam se u životu veoma mučio, zapravo, za sve sam morao baš da se potrudim. U sportu - da ne pričam, zatim da bih osvojio svoju ženu, zadržao je pored sebe i zaštitio od raznoraznih napada velikih ljudi koji su najobičniji kreteni i kukavice... Optimizam i vedar duh nikada me nisu napuštali. Da sam bio pesimista verovatno bih još ležao u bolnici i vikao: Jao, kuku meni.
Story: Jeste li imali podršku roditelja?
- Veliku. Nekad je manjkalo, ali zahvalan sam im na svemu. Često sam bio nepravedan prema njima, kao što deca generalno to umeju da budu i kao što će verovatno nekada i moja biti prema meni. Hvala im, puno su mi pomogli i tu nema priče.
Story: Na suđenju 5. marta u Opštinskom sudu u Novom Sadu proglašeni ste krivcem za nezgodu. Kažnjeni ste sa 70.000 dinara i osam meseci zabrane vožnje motora.
- I opet je to pokrenulo polemike kako je mala kazna i da nije isti zakon za sve, da sam potegao veze... U ovom mom slučaju činjenično stanje je to koje jeste: pijan čovek je izazvao tešku saobraćajnu nesreću, ali je budala pijana, on najviše stradao. Da li je 70.000 malo ili mnogo, nije na meni da sudim. Nisam, kao što pričaju, potegao nikakve veze i nemam nikakve veze. Za ono što uradim sam snosim odgovornost. Okružni javni tužilac se žalio na presudu i verovatno će kazna biti povećana. Šta god da se dogodi, OK je. Tako sam vaspitan i kroz porodicu i kroz sport. Kažu: Da je običan čovek, oni bi ga oglobili... Ne razumem, pa ja sam običan čovek! Zar je to greh što sam bio vrhunski sportista? Prosto je logično da postoji hijerarhija u celom svetu. Ni ja nisam sličan čuvenim biznismenima sa milijardama, pa ne plačem zbog toga. Mene zaista ne zanima ko se od njih obogatio i na koji način jer sam ja zadovoljan svojim životom i srećan sam.
Story: Mislite li da su ti isti koji vas kritikuju oni koji bi vas sada slavili da ste još aktivni reprezentativac?
- Jedna moja veoma pametna poznanica izjavila je: Postoje tri kategorije ljudi - oni koji te vole šta god da uradiš i koji te neće kuditi, oni koji te mrze i koji će se ostrviti i kad uradiš nešto plemenito i lepo i oni koji su ravnodušni pa gledaju određene činjenice. Baš zbog tih koji nemaju nikakvo mišljenje o meni, rešio sam prvi put da kažem šta imam i da se gorko kajem.
Story: Sa Pajicom Dejanovićem, 26. maja, izvršili ste vansudsko poravnanje i isplatili mu 6.000 evra?
- Postojali su razlozi zbog kojih novac nisam isplatio ranije, odnosno, nisam bio u situaciji. Mi smo se vansudski poravnali, Pajici sam dao novac, ali nije tačno da je bilo u pitanju 6. 000 evra. Nije bitno koliko sam mu platio, važno je da smo se dogovorili. I dobro je što sam mogao novcem da kupim to što Pajici fali jer da je, ne daj Bože, izgubio život, to ne bi bilo moguće. Ono što smo se nas dvojica dogovorili korektno je i sa njegove i sa moje strane. Hvala mu ako mi je oprostio.
Story: Kakav je bio vaš prvi susret sa spoljnim svetom? Jeste li se malo plašili osuđivanja javnosti?
- Jesam, jer sve ovo što sam uradio bilo je za osudu, ali srećom sam nailazio na podršku, ohrabrivanje i pozitivnu energiju. Još nisam doživeo da neko priđe, pljune me i kaže: Pijanduro, sram te bilo.
Story: Često koristite Internet na kojem je na raznim forumima bilo dosta komentara na račun vaše nezgode.
- Forume sam puno čitao, ali kada sam shvatio šta pišu - odustao sam. Kao što Natašu najviše pogodi kad mene vređaju, tako mene najviše pogodi kada vređaju nju. Sram ih bilo. Neka pitaju svoje žene, majke i sestre da li su tako visokomoralne, kako oni misle, jer ako mogu da pišu i pričaju o promiskuitetu moje žene, verovatno za svoje misle da su fantastične.
Story: Da li si ste se nakon svega više plašili prezira ili sažaljenja?
- Jedino što nisam želeo jeste sažaljenje, jer sa moje tačke gledišta, mislim da nema razloga za to. Ja sam za jedne dobre batine. Nadam se da, posle svega ovoga što sam ispričao, nisam ni za neku osudu. Ali, da mi kažu: E, budalo, vidi šta si uradio i lupe mi dva šamara, za to sigurno jesam.
Story: Jeste li ikada nailazili na sažaljive poglede? Kako ste se osećali u tim trenucima?
- Nisam to nešto primetio.
Story: Hoćete li se ikada osloboditi osećaja krivice prema svojim najbližima?
- Ne verujem. Osećam strašnu grižu savesti prema Nataši jer sam joj to priredio, kao i prema roditeljima, sestri, prijateljima... Natašin sam dužnik. Pokušaću kroz neke druge stvari da joj se odužim, za lek se ne govori hvala, ali mogu samo da joj beskrajno i doživotno budem zahvalan.
Story: Kako komentarišete tračeve o vašem razvodu i njenu navodnu vezu sa Novakom Đokovićem? Kako je uopšte i došlo do takvih glasina?
- Pre nesreće nismo se poznavali lično sa porodicom Đoković, međutim kada se sve dogodilo, verovatno su se sažalili na nas. Našli su telefon i prvo je Natašu zvao Novakov otac i ponudio joj svu moguću pomoć. Verovatno se saosećao, jer je u meni možda, daleko bilo, video svog sina. Posle toga je i Nole zvao i ponudio pomoć. I to je preraslo u jedno vrlo lepo drugarstvo. Na sve te gluposti i insinuacije u tabloidima Nataši sam rekao: Vidi, Nataša, treba da budeš ponosna na prijateljstvo sa trećim teniserom sveta i što ti je njegova familija ponudila pomoć. Meni je uvek imponovalo da sedim sa svetskim facama, kao što je Novak Đoković, Dejan Stanković, Slaviša Jokanović... To su svi ljudi kojima se ja divim. Posle Natašinog i Novakovog njihovog slikanja za Story, gde sam je ja nagovarao da to uradi, krenule su varijacije na temu - Nole i Nataša u vezi. Potpuna budalaština.
Story: Pisalo se i o njihovim navodnim ručkovima na salašu bez vas?
- Naravno, trebalo je da idemo zajedno, ali ja nisam bio tu. Dečko dolazi u našu kuću kao naš prijatelj i ja ne vidim tu ništa sporno. Sve je kulminiralo Natašinim odlaskom u Rim sa kumom Dragijanom koju ja obožavam i smatram njenim najvećim prijateljem. Nole koji je trebalo da igra tamo pozvao ih je da dođu na meč. Rekao sam joj da ode obavezno i da se prijateljstva neguju. Unapred sam znao da će je neka televizija uhvatiti jer nisam ni mislio da će joj ostaviti mesta negde na vrhu, nego među svojim prijateljima.
Story: Priča se da ju je tamo zapazio i Rafael Nadal.
- Tako lepu ženu nemoguće je ne primetiti. Veoma mi imponuje ako je Nadal pitao za nju i drago mi je što sam pored takve lepotice i uspešne žene. Presrećan sam! Moje sunce izlazi i zalazi sa Natašom. Ona je meni sve na svetu. Neka shvati ko kako hoće. Pet godina mi ljudi pričaju svašta o njoj i otvaraju mi oči. Život jeste nepredvidiv i ne mogu ništa da garantujem sto posto, ali da li će biti pomračenja sunca, moja žena i ja ne razmišljamo o tome.
Story: Javnost se malo ućutala kada ste se Nataša i vi pojavili zajedno na Serbia Openu.
- Nole nas je pozvao, došli smo i bilo je super. A to je ujedno poslužilo i kao prilika da poručimo ljudima: Ostavite nas više na miru. Na vašu žalost, ne razvodimo se.
Story: A da li biste oprostili svojoj supruzi prevaru ili preljubu?
- Teško mi je da zamislim sebe u takvoj situaciji, ali nikad ne reci nikad. Ne znam kako bih reagovao i ne želim uopšte da ulazim u tu tematiku.
Story: Nedavno je GayEcho Web Portal organizovao glasanje za najbolji par za naslovnicu prvog broja fiktivnog gej magazina 2deset. Jedan od predloženih parova bili ste vi i Novak Đoković.
- Ne znam šta da kažem na to. Malo je i bezobrazno ali i duhovito. Inače, nisam homofobičan, smatram sebe osobom širokih shvatanja. Protiv sam njihovog ugrožavanja, ako ih recimo otpuštaju sa posla ili ih maltretiraju zbog seksualnog opredeljenja, ali nisam ni za eksplicitna paradiranja, ljubljenja na ulici u usta i držanja za ruke.
Story: Govorilo se i kako nakon ženidbe uopšte niste viđali svoju ćerku Andreu iz prvog braka?
- U svom haosu koji sam živeo - utakmice, jurcanje, klub, reprezentacije.. nisam pažljivo razmišljao o nekim stvarima. Ali nakon ove nesreće imao sam puno slobodnog vremena i dosta sam mislio o svemu. Shvatio sam da mi je Hana bila ispred Andree i da to nije pošteno. Ljudi neka shvate kako to hoće, Andrea živi sa njenom mamom sa kojom sam ja živeo oko godinu dana, nismo se slagali i razišli smo se. Oženio sam se drugi put sa Natašom sa kojom imam dete i sa kojima se svako jutro budim i ležem i prosto sam fizički više bio sa Hanom. Ali, Andrea, prema kojoj takođe imam grižu savesti uvek je prisutna u mojim mislima.
Story: Družite li se sada češće?
- Ranije, dok sam igrao u inostranstvu, nisam je toliko često viđao, što je istina, jer sam bio skot. Ona je imala moju ljubav, ali ne i prisustvo i to joj jeste falilo. Trudim se da to maksimalno ispravim, da svakog vikenda odem u Beograd i da se vidimo. Uvek je bila finansijski zbrinuta, što znam da je manje bitna stvar... Najbitnije od svega je to što sam ja rešio da promenim taj svoj glupi i odvratni odnos. Ne znam koliko ljudi bi ovo ovako priznalo, pa neka posle kažu da sam skot i ološ. Rešio sam to da promenim, Andrea je sjajna osmogodišnja devojčica koja je veoma vezana za mene. Koliko je milina sa Hanom jer je mala i slatka, tako je milina sa Andreom koja je samostalna, zrela devojčica sa kojom može pametno da se priča. Veoma sam ponosan i na Hanu i na Andreu.
Story: Da li vam nekad stavi do znanja koliko ste joj nedostajali sve ove godine?
- Ja to vidim. Nema šta da se kaže. Pre svega sam čovek i ne mogu da to ne vidim. Naravno da sam rekao samom sebi da sam skot, ali radiću sve sada da to pokušam da nadomestim i da ona izraste u srećnu i zadovoljnu osobu koliko je to moguće od razvedenih roditelja.
Story: U kakvim ste odnosima sa bivšom suprugom?
- Sa njom me vezuje samo ćerka i korektan odnos zbog Andree. Najbitnije je da to dete izvedemo na pravi put. Ne mogu da shvatim ljude koji se razvedu i onda su kao jako dobri prijatelji.
Story: Da li biste želeli da imate još dece? Možda naslednika?
- Voleo bih da imamo još dece. I u prirodi svakog muškarca jeste da ima dečaka naslednika. Ali kada vidim Andreu i Hanu, kažem: Hvala ti Bože što si mi dao dva anđela, dve zdrave, lepe i pametne devojčice. Daj mi i treću i četvrtu. Voleo bih da imam dece više od dvoje. Voleo bih da Nataša i ja imamo bar još dvoje.
Story: Imate li neke poslovne planove? Postoji li šansa da se jednog dana nađete na mestu selektora reprezentacije ili sebe vidite kao biznismena, funkcionera?
- Najradije bih da ostanem u vaterpolu u nekom budućem periodu, ne vidim sebe nigde drugde. Vaterpolo je moj život, puno sam mu dao i on meni. Iskreno bih voleo da budem selektor i mislim da bih se snašao kao trener neke ozbiljne ekipe.
Story: Ako bi vam neko spočitavao što niste završili školu za trenere i nemate to iskustvo?
- Pa nije ni Pepe Gvardiola završio pa je uzeo triplu krunu sa Barselonom. Ako to nikom ne znači, šta da kažem... Voleo bih, ali videću kojim ću putem krenuti. Postoji projekat u VK Vojvodina koja je skladište talenata, a pošto nije finansijski jaka pa talenti odu u druge klubove koji mogu da im ponude bolje uslove, imam ideju da se malo ozbiljnije uključim. Bio bi mi veliki izazov da od Vojvodine napravimo konkurentan evropski i svetski klub. To bi bila neka moja pobeda koju ne mogu da mi uzmu. Bio sam svetski prvak, tri puta evropski prvak, osvojio sam sa klubom Pro Reko Ligu šampiona, srebro i bronzu na olimpijskim igrama, bio sam najbolji igrač Fajnal For Kupa šampiona 2003, najbolji igrač italijanskog prvenstva, najbolji sportista 2005. po izboru Sporta, sportskih novinara Srbije i Crne Gore i grada Beograda... nije malo. Bio sam vrlo uvažavan i cenjen i danas kada kažete negde u Evropi moje ime i prezime u vaterpolo svetu, ljudi znaju ko je to. I ponosan sam na sebe zbog toga. Zvuči neskromno, ali tako je. I to ne mogu da mi oduzmu.
Story: Ne postoji baš nikakva mogućnost da nastavite da igrate vaterpolo?
- Ja bih najviše voleo da je to moguće. Da mi je da mi se vrati ruka skroz odigrao bih još jednu sezonu, makar u nekoj šestoj ligi. To je tako daleko i neću da kažem nemoguće jer u narednom periodu od dve godine ne želim ništa da smatram nemogućim. Možda ću igrati vaterpolo, a možda ću moći samo da stavim ruku u džep... ali sigurno ću moći da je stavim samu bez pomoći leve ruke i to mi je cilj i sigurno ću u tome uspeti. A, za nešto više... Videćemo.
Story: Hoćete li dobiti nacionalnu penziju?
- Ovo što sam napravio je glupost, ali je nepravda da me ceo život ocrne zbog toga. Penzija mi sleduje u trideset petoj godini. Ali ne mogu nikada da budem penzioner, takav sam da moram da radim.
Story: Šapić se među prvima penzionisao iz vaše generacije.
- On je car. Zvao sam ga i rekao mu: Bravo, Aco care, zaista to mislim. Imao je fantastičnu karijeru, ostavio je ogroman trag. Malo je igrača u vaterpolu to uradilo. I skidam mu kapu. Svi govore da je mogao još, ali on je bio vrhunski sportista, napravio je sve što može da napravi, istina nema jedino olimpijsko zlato kao što ga nemamo ni mi, a sve je drugo uradio kako treba.
Story: Nakon vaše nesreće, zlatna šestorka sjajnih reprezentativaca se rasformirala zauvek. Kao da ste vi među njima bili nevidljiva spona.
- Nas šestorica koji smo se sada povukli, neko zbog gluposti a neko zato što je hteo, bili smo dobra generacija koja je ostavila veliki pečat u vaterpolu. I kada se kaže Šefik, Šapić, Savić, Vujasinović, Ikodinović, Ćirić - u svetu nas svi znaju. Čast mi je, bez patetike, što sam zahvatio karijeru Igora Milanovića, mog idola iz mladosti i najboljeg vaterpoliste ikada na svetu. Voleo bih i ja da sam nekom idol i da me je neko gledao i skidao moje pokrete i fore.
Story: Imali ste sjajne rezultate, ali malo ko je znao da među vama nije vladala iskrena ljubav.
- Nije se znalo i nije bio nesklad svih ovih godina. Ne iznosim prljav veš jer ostaje u našoj vaterpolo kući i porodici. Ali, kad god smo bili složni, mi smo bili prvaci. Kad god su postojale neke razmirice, nismo. Tu je sujeta kao i u svakom poslu strahovito prisutna i to nas je malo poremetilo, ali mislim da smo sad, kao sazreli i odrasli ljudi, shvatili smo da smo grešili i da ne možemo unazad kao što ni ja, nažalost, ne mogu da vratim vreme unazad na 27. jun 2008. Što kaže Igor Milanović: Ne možeš ti da izađeš iz vaterpola tek tako. Veliki si ti zarez ostavio. Vaterpolo nije tako komercijalan sport, ali teško je bilo u kom sportu ostvariti dobre rezultate, a mi smo od 1997. do 2008. palili i žarili u svetu vaterpola i to nam je imponovalo.
Story: Kako provodite svoj dan?
- Imam dosta obaveza jer se polako angažujem. Zinuo sam više nego što mogu da ujedem. Sad se ponovo pojavljuje ono moje - hteo bih sve, a ne mogu i to se trudim da potiskujem. Dobio sam ponudu za mesto pomoćnog trenera omladinske reprezentacije. Trenutno ne mogu to da prihvatim jer moram da se fokusiram na izlečenje ruke gde mi puno pomažu fizioterapeuti Neša i Vlada.
Story: Je l’ istina da ste išli kod bioenergetičara koji vam je takođe pomagao?
- Išao sam kod čoveka koji je medicinski radnik, nije bioenergetičar, nije vrač i ne pravi čuda. On je čovek koji voli da pomaže drugima jer namešta ekstremitete. Mogu da razumem da su ljudi očajni i da svuda traže pomoć jer sam i sam bio u takvoj situaciji. Jedino mogu da im poručim: Manite se bioneregije, vračeva, melema i ostalog, to vam kod ovako ozbiljnih stvari, kao što je kod mene bio slučaj, neće pomoći. Ne može da pomogne nešto što je isečeno. Nudili su mi se razni, verujem iz dobre namere, možda neko i iz koristi.
Story: Da li ima i nekih koji nešto traže?
- Kakva nama sve stižu pisma u kuću... da te srce zaboli, ali i da se zaprepastiš. Recimo, kada smo Nataša i ja istetovirali, labudove, neka baba nam je poslala pismo pet šest meseci pred nesreću u kojem piše: Imala sam i ja mog labuda, ti vaši labudovi su glupost, moj labud je umro... Grozna priča, da se naježiš. A nakon što sam ja pao sa motora, Nataša je opet dobila pismo: Kako ti je sada bez tvog labuda? Da li patiš? Je l’ ti teško? Vidiš da ti labudovi ništa ne znače. Tako da se moja žena i ja osim sa lepim stvarima koje popularnost donosi, susrećemo i sa ovako odvratnim i negativnim.
Story: Smeta li vam što vam je supruga angažovanija kao nikad do sad i što je ona trenutno preuzela ulogu finansijera porodice?
- Ne, žao mi je što je angažovanija više nego do sad. Ne želim da zvuči patetično, ali zaista sam maksimalno pazio da što manje radi, a da se što više odmara i uživa. A sada je nažalost sve palo na nju da bismo zadržali kvalitet ranijeg života. Dosta putuje i radi. Naš kvalitet života ne podrazumeva nikakvo bahaćenje. Živimo lep, normalan, skladan život bez ikakvog preterivanja. Nemamo avione, kamione, ne šetamo Luj Viton torbe, ne patimo od firmirane garderobe, skupih i besnih kola... Volim da imam lep auto i to je istina, ali ne volim da dam 50.000 evra za njega. Ne idemo na Havaje, Bahame i slično...
Story: Je l’ istina da ste morali da prodate stan na Bežaniji zbog vašeg lečenja?
- To je još jedna laž u novinama pomenutog debelog čoveka koji pokušava da na svaki način diskredituje mene i moju suprugu, ali vratiće mu se to u životu. Sve loše i dobre stvari se vrate. Moja glupost se meni vratila, pa će i njemu. Ne želim mu zlo, ali treba da pripazi malo jer je ta kosmička pravda čudna stvar.
Story: U vezi sa nesrećom ispredale su se razne urbane legende. Po jednoj ste se posvađali sa suprugom, napili i zato seli na motor, po drugoj je sa vama bila neka devojka na motoru...
- Što se tiče gluposti o svađi sa Natašom, to je, po običaju, projekcija. A o debilizmu zvanom misteriozna devojka čuo sam tek početkom ove godine od prijatelja. Da li je moguće da neko može da poveruje da sam ja, sa ovakvom fizičkom građom, strahovito jakom ostao jedva živ, a da se ta neka devojka, po priči, ćerka nekog uticajnog čoveka iz Novog Sada otresla, ustala i otišla?! Ne verujem da neko može da poveruje u takvu glupost, a koliko li je samo ljudi koji veruju... Pa šta bi ostalo od te devojke? Paramparčad? Nekoliko puta izgovorena laž postaje istina.
Story: Mislite li da je ste posle nesreće postali manje gordi i egoistični?
- Nekada sam znao da budem gord. Držao sam do sebe, ali sam nekako postao umereniji i spustio sam se na zemlju. Ovo je poslednji iskreni intervju i nema razloga da se foliram što inače nikada nisam radio - nekada sam mislio da mogu da letim. Poleteo sam, ali sam se i prizemljio, tako da se desilo da zamalo nikada ne ustanem... Ali hvala svima ljudima, lekarima, Bogu... Sada sam tu gde jesam umesto da mi dolazite na godišnjicu i jedete čvarke (smeh).
Beba Dragić
Story: Uskoro će tačno godinu dana od teške saobraćajne nesreće koja vam je u potpunosti promenila život. Hoćete li obeležiti Vidovdan kao vaš drugi rođendan?
- Neću kao drugi rođendan, nego kao datum na koji sam napravio najveću životnu glupost - nešto što apsolutno nije smelo da mi se dogodi.
Story: Ali, tada ste dobili i novu šansu za život.
- Jesam. I život mi se, da budem malo patetičan, zbog strahovite muke kroz koju sam prošao i gluposti koju sam samom sebi napravio, posle svega okrenuo za 180 stepeni. Veoma sam svestan svoje greške. Dobro u svemu tome jeste to što su mi se promenili prioriteti, što je, istina, trebalo mnogo ranije da se desi.
Story: Da možete da se vratite vreme unazad, kako biste proveli taj kobni dan, petak 27. jun?
- Otišao bih sa drugovima na isto mesto, ali bih popio dve litre kisele vode i vratio se kući.
Story: Kojom brzinom?
- Poštovao bih propise, pošto sam se uverio najbolje na sebi da ne treba nikud žuriti jer ko juri, ne stiže nikada na vreme. Došao bih kući i legao da spavam, kasnije otišao na Evropsko prvenstvo, Olimpijske igre...
Story: Kako ste sada?
- Veoma sam dobro. Ruka se lagano vraća u život. Ja to osećam, a nešto i vidim.
Story: Čak je malo i pomerate.
- To je zasad samo iz ramena. Ali, kreće nešto da se dešava. Duboko sam uveren da će sve doći na svoje. Verovatno više nikad neću igrati vaterpolo, ali dovešću je u stanje da ću moći da je koristim u svakodnevnom životu.
Story: Ko zna, možda ćete se nekada i rekreativno baviti vaterpolom.
- Voleo bih, recimo, da pomazim dete tom rukom, da je dignem, vrtim... i radim sve te normalne stvari koje sada nisam u mogućnosti. Ali, takođe bih voleo da mogu da uskočim u bazen i otplivam kao što sam nekada plivao lagano 50 metara. To mi je neprestano u glavi.
Story: Verujete da ćete ponovo biti u prilici da to učinite?
- Da. Svaki dan idem na bazen i plivam po 2 kilometra u velnes centru Sanus u novosadskom hotelu Park gde su mi izašli u susret i stavili mi sve na raspolaganje. Levom rukom plivam, ovu drugu vežbam, mrdam koliko mi ona zasad dozvoljava. Veoma se dobro osećam u vodi. Ranije sam govorio: E, kad završim sa vaterpolom, neću više da vidim vodu. Međutim, nakon svega, jedva sam dočekao ponovo da zaplivam. Imao sam prilično otvorene rane i povreda mi to dugo nije dozvoljavala, ali kada sam ušao prvi put u bazen izašao sam kao potpuno drugi čovek.
Story: Zbog čega ste toliko dugo ostajali nemi za medije i zašto ste odlučili da intervju za Story bude vaš prvi i poslednji? Dosad smo dosta vaših izjava mogli pročitati u novinama, jesu li one autentične?
- Dosad sam možda dao samo dve kratke izjave. Uopšte nisam opisivao svoje psihofizičko stanje, niti stanje u porodici... Ni o čemu nisam pričao. Samo jednom kada su me pitali za to da li su Nataša i Novak u vezi, odgovorio sam: Super, ako su u vezi. Baš mi je drago da je moja supruga u vezi sa trećim teniserom sveta. Sve ostalo bile su novinarske spekulacije. Smatram da ni Nataša ni ja nismo zaslužili da se na tako loš način proteklih godinu dana piše o nama.
Story: Vas uglavnom žestoko kritikuju jer ste vozili motor sa 1.73 promila alkohola u krvi brzinom 173 km na sat i ugrozili život vozača juga Pajice Dejanovića.
- Ovo što sam uradio, opet ponavljam, strahovita je glupost! Ugrozio sam život tom momku i sebe sam obeležio za ceo život... A moglo je svašta da bude, da prođem tu motorom i nađem kofer sa milion evra? Mogao sam, ali nisam. Činjenično stanje jeste da sam ugrozio život tog momka, veoma mi je žao i izvinjavam mu se i kroz ovaj intervju jer to zaista mislim. Ko me iole poznaje zna da se nikada nisam folirao i da nikada nisam bio glumac. Nikada nisam govorio neistine i izvrtao činjenice.
Story: Je l’ vas ta iskrenost koštala u životu?
- Pa, koštala me je. Debeli direktor jednih dnevnih novina, koje prednjače u diskreditaciji Nataše i mene, inicijator je svih tih odvratnih tekstova. To je kompleksaš koji je voleo da bude u vaterpolo krugovima i pokušavao je da se druži sa nama vaterpolistima, iako nismo džet-set društvo, ali nije mu uspelo. Imao je sa mnom konflikt gde čak nisu ni pale neprimerene reči, kao što sam to znao da uradim u životu, nego sam prestao da mu se javljam i stavio mu direktno do znanja gde mu je mesto. U poslednjih godinu dana, otkako mi se desila ova nesreća, njegova povređena sujeta progovorila je na stranicama tog dnevnog lista. Čovek jednostavno ima potrebu da mi se sveti.
Story: Kako to mislite?
- Ne kažem da je trebalo da prikriva da je Danilo bio pijan i da je imao 1.73 promila alkohola u krvi: to je istina! Ne znam da li sam vozio 173 km na sat, jer ne mogu da se setim ni jednog detalja u vezi sa udesom, verovatno je i to takođe istina. I to su nepobitne činjenice koje treba da se kažu i iznesu! Ali, ne mogu tek tako da se prave razne insinuacije u vezi sa mojom porodicom i mojom ženom... Pričaju o mojoj ženi i meni svakojake laži. Ne mogu da kažem da me to ne pogađa. To mu je bio cilj i ostvario ga je. Taj direktor je jedan mali i iskompleksirani čovek i koga god pitate iz vaterpola o njemu reći će isto što i ja.
Story: Poznato je da vi baš niste preterano voleli ni ostale novinare.
- Dok Nataša nije ušla u moj život, novinari su me gledali isključivo kao sportistu. Onda su posle toga počeli da me posmatraju kao estradnog džet-setera. Nit sam deo estrade, niti džet-seta. Uvek sam bio i ostaću sportista, a to što imam prelepu ženu, pevačicu koja je strahovito harizmatična i vrlo popularna, valjda je moj greh? Ne razumem.
Malo sam počeo tada da zazirem od novinara, dao sam onoliko intervjua koliko sam mislio da bi javnost trebalo da bude upoznata. I možda sam i pogrešio kada sam izneo i jednu jedinu stvar iz našeg ličnog života.
Story: Ali, vi ste uvek bili interesantni medijima. Bili ste kao najseksepilniji Srbin i pre Nataše na meti žena.
- Možda, ali nisam pričao ni o čemu. Tabloidi jesu pisali, ali nikada nisam komentarisao takve stvari. Mislio sam da će ono što sam rekao za novine u vezi sa Natašom ljudi shvatiti kao jednu zdravu i lepu priču o dvoje mladih, zdravih, lepih i uspešnih ljudi, što i jesmo bili. Duboko sam se pokajao. Odlučio sam se da pričam za Story jer znam da će sve biti preneseno baš onako kako sam izrekao.
Story: A bilo je dosta neistina o vama?
- Apsolutno. Kada sam prvi put išao da operišem humerus u Parizu, čekao me je na aerodromu dopisnik Novosti. Ljudski sam mu rekao: Pusti me na miru, idem da se operišem, nije mi lako. Razumi me. Odgovorio mi je OK. Posle te prve operacije Novosti su objavile da za moju ruku nema spasa i da će biti odsečena. Ja to nisam znao, nego me je majka zvala drugi dan posle operacije, sva usplahirena. Pita me: kako si sine, šta je sa tobom, a nikako konkretno da kaže šta je posredi. Zovu me drugari, prijatelji... Pozeleneo sam kada sam saznao šta je objavljeno. A tek ova hajka na mene i Natašu, ničim izazvana, tera me da se pitam šta smo to mi nekome loše uradili.
Story: Kažu da okolina ne prašta uspeh.
- Cenim vaše mišljenje, ali znam i one koji smatraju da mi ni po čemu nismo uspešni. Ovo je moj prvi i poslednji intervju nakon udesa i poslednji intervju što se tiče mog privatnog života jer ću ubuduće davati samo sportske intervjue za koje će, nadam se, biti razloga. Od sto posto stvari koje se napišu osamdeset se konstruiše, pretpostavlja, nadograđuje. Toliko je ljudi koji se trpaju na sve moguće partije jer su gladni medijske pažnje, a Nataša i ja se gotovo nikud ne pojavljujemo i opet nas razvlače po novinama. I posle kažu: E, ovaj Dača i Nataša iskaču iz frižidera, ali to zaista nije našom krivicom. Ne znam čime to provociramo? Nekad mi se čini da mnogi ljudi ne vole da vide sreću i blagostanje jer ni oni sami nisu srećni. Da se razumemo, nisam ni ja ceo život bio srećan. Imao sam i ja nesrećnih trenutaka.
Story: Kakvih?
- Najdrastičnija je ova nesreća. Ali nisam mrzeo ceo svet i nikoga. Ja sam mrzeo sebe. Samo sam na sebe bio ljut.
Story: Vas vaša nesreća nikad nije podstakla da budete maliciozni?
- Naprotiv. Treba da budem realan i svestan stanja stvari kakve jesu. A ne da zbog svoje nesreće budem zao, optužujem druge i hranim se tuđom nesrećom. Takvi ljudi su loši, užasni... nadam se da ih je malo, ali bojim se da nije. I znam da to nije samo njihov trenutak slabosti.
Story: Da li ste pre svega ovoga razmišljali o tome da su ljudi zli?
- Nisam, dok to nisam osetio na svojoj koži. Ja kad nekog volim, volim do beskraja. Isto je kao i kada ne volim. Mržnja kao osećanje nije mi svojstveno. Dok sam bio na vrhuncu slave i popularnosti, ljudi nisu imali za šta da se uhvate kod mene, pa su mi oni maliciozni svašta pričali o mojoj ženi. Ali sada, nakon nesreće, koju sam, ponavljam, ja izazvao i moja je krivica, bio sam u stanju u kakvom sam bio i mislio sam da će neki ljudi imati bar malo ljudskosti.
Story: Bilo je valjda i onih koji su vas bodrili?
- Ne kažem. Mnogo njih me na ulici hrabri, pita za zdravlje, rukuje se sa mnom i prenosi mi pozitivnu energiju. Duboko verujem, jer mi je Nataša prenela sve ono što se dešavalo dok sam bio u komi, da me je upravo i ta pozitivna energija vratila odozdo, spasila me i vratila u ovaj život.
Story: Bili ste ateista. Da li sada verujete u Svevišnjeg?
- Ne mogu odjednom da počnem fanatično da verujem u Boga, ali Nataša mi je pričala da sam otvorivši prvi put oči nakon kome i saznavši šta mi se desilo odmah pitao da li je neko povređen. Kada sam čuo da nije, odgovorio sam: Hvala Bogu, što znači da sam bio lažovčić koji je u stvari sve vreme verovao. I posle ovoga, verujem da me je osim lekara, koji su se lavovski borili, ta neka božanska sila vratila na zemlju, ali isto tako da me je sačuvala ta ljudska pozitivna energija.
Story: Sve je vezano za datume na koje su sveci. Lekari su vas oživeli na Vidovdan, na Gospojinu ste izašli iz bolnice, na prvu operaciju u Pariz na Svetu Petku... Mislite li da u svemu tome ima neke simbolike?
- Hvala mu (smeh).
Story: Poštujete li sada te neke male verske rituale? Odlazite li u crkvu, manastire?
- Da. Ne tako često, ali kad god imam priliku, zapalim sveću, pomolim se Bogu. Zahvalim Bogu što sam u ovom stanju u kom jesam, što sam nastavio da živim jer je falilo pola milimetra da oštetim kičmenu moždinu i ostanem kvadriplegičar i da mogu samo oči da pomeram. Zahvalio sam Bogu što me je ostavio ovakvog i znam da će me vratiti u normalu. Ali ja ne mogu da budem žrtva, ja sam samo najgore prošao. Jedina žrtva u tom incidentu bio je Pajica i po sto puta želim da se izvinim njemu i njegovoj porodici.
Story: Kako mislite da je on jedina žrtva?
- Tako što sam ja naleteo motorom na njega. Doživeo je strahovitu neprijatnost, imao je lakše telesne povrede, naneo sam mu strah i stres. Da sam poginuo, verovatno bi ga taj osećaj nelagode, ni krivog ni dužnog, pratio kroz život.
Story: Grize li vas sada savest posle svega?
- Užasno se kajem. Neko će reći: Trebalo je o tome da misliš ranije. I istina je da je trebalo. Ali kad se već desilo tako kako jeste, imao sam užasan osećaj griže savesti prema tom momku i njegovoj familiji koji su prolazili kroz teške trenutke, prema mom ocu, mojoj majci, sestri, mojoj supruzi, deci...
Story: U februaru ste odlukom ministarke omladine i sporta Snežane Samardžić-Marković proglašeni promoterom sporta među decom i nacionalnog stratega za mlade, što je opet izazvalo negodovanje jednog dela srpske javnosti.
- Ponudu sam u startu prihvatio. Smatram da sam mogao da im kažem ko sam i šta bio u životu, koliko medalja sam osvojio, dao bitnih golova, koliko sam ih promašio... S druge strane, da im ukažem i na onu lošu stranu i kažem: Deco, ovo što se meni dogodilo nikada ne smete sebi da dozvolite! Naravno da ćete nekada popiti pivo ili vino, ali sve to treba da bude umereno. Ovo što sam ja uradio, najveća je glupost na svetu! Pogledajte mene - nekad vrhunskog sportistu, oca dvoje dece, nečijeg muža, sina i brata, ujaka... Sve sam imao u životu i zahvaljujući sopstvenoj gluposti iskompromitovao sam se i zamalo nisam sve to izgubio. E, to je trebalo da bude primer deci, ali dočekan sam na nož. E, onda je jedna glumica jevtinih privatnih porno filmova koja sedi u Skupštini, našla za shodno da u novinama priča o mom moralu - kako jedan alkoholičar može da bude primer deci.
Story: Šta se sada dešava sa tim?
- U načelu sam prihvatio, potpisali smo ugovor u Ministarstvu i to je trebalo da bude jedna poučna priča. Onda je krenula osuda javnosti kako ja nekome mogu da budem primer, ne gledajući to onako kako je trebalo, kroz prizmu o vrhunskom sportisti i istovremeno vrhunskoj budali koja je sve prokockala. Međutim, pre dve nedelje zvao sam generalnog sekretara Vaterpolo saveza i mog velikog prijatelja Dragana Solomuna i rekao mu da saopšti ministarki kako bespogovorno podnosim ostavku pre i nego što sam počeo sa radom.
Story: Zbog čega ste to uradili kada ste znali koliko može vaše iskustvo biti korisno?
- Samo zbog svog mira. Neću da me nijedna mama ili tata osuđuju zbog tog angažmana. Da me neko ne bi shvatao pogrešno, dao sam neopozivu ostavku. Novac mi ne treba i neću nešto da radim samo zbog para. Finansijski sam se lepo obezbedio tokom karijere.
Story: Dakle, imate dovoljno novca za lečenje?
- Prvenstveno treba da zahvalim ljudima iz Vaterpolo saveza koji su mi finansijski pomagali prilikom lečenja. U toj organizaciji sam ipak radio dvadeset godina kao što ću verovatno i u sledećih dvadeset. Ne bih im ništa rekao niti smeo da im zamerim sve i da mi ne pomažu u lečenju i da su rekli: Uradio si to što si uradio, na način na koji si uradio, izvini. Ipak, tamo sede veoma dobri ljudi i imaju puno razumevanja.
Story: Spominjalo se u dnevnim novinama da država plaća vaše lečenje zbog čega su vas takođe osuđivali.
- Država ne plaća ni jedan dinar. Kako će Vaterpolo savez da troši novac to je njihova stvar. Jedina pomoć bila je pri nabavci leka koji je hitno morao da stigne dok sam ležao mrtav prvih deset dana. Ništa meni država ne plaća, nego moja porodica i Vaterpolo savez.
Story: A od čega sada živite?
- Od onoga što sam ja zaradio u životu, onoga što je Nataša zaradila i što još zarađuje. Nažalost, sada je sve na njoj što mi kao muškarčini teško pada jer je Nataša bila prvo mamina i tatina pa onda i Danilova princeza. Mogla je da živi veoma lepo i radi tri do četiri puta godišnje, a ja više nemam te prihode i ona mora da zarađuje. S druge strane, ovo ju je motivisalo da se pokrene i tek sada zapravo pokaže ono što može. Smatram da je dosad davala samo trideset odsto svog potencijala.
Story: Mnogo je ružnih reči izgovoreno na vaš račun. Boli li vas što ste, kao donedavno nacionalni heroj, bili razapeti na stubu srama?
- Ne želim da me kroz ovaj intervju ljudi pamte kao neskromnog jer sam uvek po prirodi bio skroman. Međutim, vole ljudi kada veliki padnu na zemlju, jer to jače boli, i dalje se i više čuje. I onda kažu: Koji je on heroj? Ne gledam sebe kao heroja. Ja sam samo bio predstavnik ove države u svetu, predstavnik samog sebe, moje porodice, prezimena, mojih klubova. Predsta
