To što je od malih nogu bio zanesen melodijom dedine violine, frontmenu grupe Hari Mata Hari, Hajrudinu Varešanoviću (52), kao da je odredilo životni put. U radu je uvek, kako kaže, fokusiran samo na stvaranje, a uz podršku supruge Jasminke (44), dece Nađe (26), Damira (17), Maka (19) i unuka Ishaka (3), jedan je od malobrojnih pevača koji svojim autorskim identitetom uspeva da opstane na sceni. Posle pet godina pauze, objavio je novu pesmu, što je povod da uz prisećanje na neke prošle dane otkrije koliko mu u životu znači posao kojim se bavi.
Story: Pola decenije prošlo je od vašeg poslednjeg albuma Sreća. Šta ste radili u međuvremenu?
- Imali smo veliku promotivnu turneju i mnogo posla, što je pojelo te prve godine. Bili smo u Sarajevu, Beogradu, Zagrebu, Skoplju, Ljubljani, a potom u Australiji, Americi, Skandinaviji. Godinu dana bio sam na odmoru, a još toliko preispitivao sam se da li bih radio, šta bi to bilo...
Story: Ko vam u tim lutanjima pomaže da se opustite i nađete inspiraciju?
- Volim da se družim sa ljudima koji nemaju veze s mojim poslom. Oni mi daju pozitivnu energiju i vraćaju me u neku lepu prošlost, na primer u detinjstvo. Najbolje punjenje energije predstavlja upravo beg od muzike. Taj odmor stvara mi novu želju, ona se razvija i nastaje inspiracija.
Story: Vaše pesme uvek su bile rado prihvaćene već na prvo slušanje. Hoće li tako biti i sa novim singlom Da ti ko čovjek oprostim?
- Da bih doveo kompoziciju do kraja, moram da je čujem po sto puta i zbog toga ne mogu da uhvatim taj osećaj prvog slušanja. U ovoj pesmi tema je malo neobična: devojka je prevarila svog dečka i rekla mu za to iste noći. Odlučio je da joj oprosti, ali pod uslovom da to ostane među njima. Ipak, čaršija sve sazna za mesec dana i onda dolazi do konfuzije osećanja, ega, dostojanstva...
Story: Da li vi lako opraštate ljudima?
- Moram da se pohvalim da me niko od voljenih nije izdao ili prevario. Ali, u svakodnevici koja nije uvek onakva kakvu priželjkujem, opraštam. Naravno, onima koje volim.
Story: Koliko vam je slava donela, a koliko odnela?
- Mislim da mi je sve donela i imam srećan život. Slava je samo nusprodukt mog bavljenja muzikom. Nisam svestan šta mi je odnela, verovatno mnogo toga, ali uvek gledam na to šta mi je dala. Otkako sam se rodio, slušao sam dedine violine i rok bendove, tu sam zamišljao sebe. I evo me, tu sam...
Story: Zbog posla često ste bili odsutni iz kuće. Jeste li nekada naišli na nerazumevanje kod dece?
- Ne, nikada. Uvek im je bilo drago što im je tata ono što jeste. Svi su oduvek bili uz mene.
Story: Čime se bave vaša deca?
- Nađa je završila medicinu, živi i radi u Štutgartu sa sinom Ishakom i suprugom Amarom, takođe doktorom. Damir studira stomatologiju, a Mak završava DIF. Svi su u dobrim školama i na dobrom putu.
Story: Da li su i oni muzikalni?
- Da, ali nisu posvećeni tome i meni je drago što imaju svoje životne puteve. Imam negativan stav kad se po tradiciji nasleđuje zanimanje jer mislim da su juniori uvek potcenjeni. Smatram da bi moja deca bila u senci posla kojim se bavim i svi bi govorili da ih je tata progurao.
Story: Nađa se pojavila u vašem spotu Prsten i zlatni lanac. Kako se oseća kada ga sada odgleda?
- Sigurno joj je drago i simpatično da vidi sebe kako sa četiri godine pleše isto obučena kao ja i verovatno joj je to jedno od lepših sećanja.
Story: Da li se vaš unuk Ishak osmehuje kada čuje dedine pesme?
- On je još mali da bismo shvatili razloge njegovog ponašanja, ali voli muziku i često igra, posebno uz brže ritmove.
Story: Da li se unuci vole više od dece?
- Ljubav prema unucima je totalno specifična i drugačija. Dolazak Ishaka u moj život jedan je od najsrećnijih događaja koje sam imao.
Story: Pamtite li anegdotu kada vas je deda udario gudalom od violine jer ste pričali dok je svirao rekavši: Kada jednog dana budeš pevao, nemoj dozvoliti da ti neko pričom kvari emociju?
- Drago mi je što znate tu priču, niko me za to nije pitao. Moj deda je bio ters, u prevodu, namćor, a specijalno onda kada neko pravi buku, domunđava se, šušti ili priča dok on svira duboki, teški etno, tako da sam i ja malo povukao na njega.
Story: Živite na relaciji Sarajevo - Minhen. Šta vam nedostaje u Sarajevu kad ste u Minhenu i obrnuto?
- U Minhenu postoji jedan lep red, mirnoća i životna normalnost koje mi pružaju mogućnost da uđem u tramvaj a da me niko ne prepozna. Tada možda i stvaram najviše, razmišljam o pesmama... A Sarajevo je ludilo. Ono je moja ljubav iz detinjstva i u njemu ne mogu da budem tako slobodan. Taj grad ima dušu, nesavršenost, miris bez koga ne mogu, više smrad nego miris, ali ja sam za njega vezan kao opijumom.
Story: Sarajlije su poznate kao meraklije. Jeste li i vi takvi?
- I te kako, zato i volim Sarajevo. Tog sporog, ali lepog života nigde nema kao tamo. Lepo se jede, druži, pije... kako se kaže, akšamluči. Nije to samo ono kad sedneš za šank, već jedeš i piješ po osam sati dok se družiš sa prijateljima i slušaš muziku.
Story: S obzirom na to da ste igrali fudbal u FK Sarajevo, zaigrate li i danas ponekad sa prijateljima?
- Igrao sam, a navijao za Želju. (Smeh) Svojom formom nisam za sport. Mogu privatno da budem na traci, ali ne bi bilo baš pametno da zaigram nešto grublje. U moje doba nisi bio normalan ako ne igraš fudbal, a ja sam imao i talenta. Međutim, toliko sam bio u muzici da nisam mogao ničemu drugom više da se posvetim. Čak sam i fakultet napustio. Posle srednje elektrotehničke, upisao sam Filozofski fakultet i odustao nakon godinu, dve. Jer, kad nešto radim, onda sam u potpunosti u tome. Ima ljudi koji menjaju profesije, ali ja sam u potpunosti jedan dosadan tip.
Story: Iako kažete da niste u kondiciji, ostavljate utisak vitalnog i večno mladog čoveka....
- (Smeh) Baš kao što ste rekli, to je samo utisak. U vašem pitanju sadržan je odgovor. Možda dobro izgledam, ali nisam baš u nekoj kondiciji. Da neko proverava moje fizičko stanje, rezultati ne bi bili baš dobri.
Story: Da li ste još zaljubljeni u svoju suprugu?
- Mislim da jesam, iako taj osećaj nema klasične simptome one prve zaljubljenosti. Moju sadašnju zaljubljenost mogu da okarakterišem kao posvećenost i vezanost. Mislim da je to završni, konačni oblik zaljubljenosti.
Story: Pošto ne obeležavate intimne jubileje, znači li to da svakodnevno prema Jasminki činite gestove kojima dokazujete ljubav?
- Morali biste to nju da pitate. Delima pokazujem ljubav, ali nemam neke specifične metode i ne udvaram se previše.
Story: Važite za šarmera, ima li nekad ljubomore u vašem odnosu?
- Ljubomore nema, ali sigurno bi se iskazala posesivnost kad bi neko od nas dvoje poželeo ili bio s nekim drugim jer nikome ne bi bilo svejedno. Ali, kod nas nema te svakodnevne džangrizavosti.
Story: Zbog čega prošle godine niste komentarisali navode u novinama da ste pred razvodom braka?
- Novinari često fabrikuju priče kojih nema. Lično bih komentarisao te navode da imam o čemu da govorim, ali smatram da nisam toliko važan da bi neko znao šta ja radim u svakom trenutku. Jedino ako neko živi od toga da priča...
Story: Da vam je sada ova pamet a one godine, da li biste nešto promenili?
- Nemam ja sada neku veću pamet, pre bih se pitao šta bih menjao da mi je ona energija, one godine i ona hrabrost. Te tri osobine mnogo su snažnije od ove pameti.
Story: Kada se osvrnete, da li je bilo i teških trenutaka?
- Bilo ih je mnogo, ali skinuo sam retrovizor i ni na šta neću da se vraćam. Pamtim samo srećne trenutke.
Story: Šta vam uvek vrati neku detinju radost na lice?
- Zvuk gitare, ona me vraća u detinjstvo kada sam počeo da se bavim muzikom.
Story: Hoćete li ikada prestati da se bavite muzikom?
- Ako Bog da, neću. Živim svoj dečački san, a može li biti većeg zadovoljstva od toga?
Story: Sarađivali ste sa brojnim kolegama kojima neretko pišete i pesme. Nedavno ste napisali i jednu numeru za Lepu Brenu, Zaljubljeni veruju u sve...
- Kad god stignem, radim za svoje prijatelje i kolege. Severini sam napravio jednu pesmu koja će se naći na njenom novom albumu. Kad otkrijem da neka pesma koju uradim ne odgovara mom stilu, ja je prosledim kolegi. Mojoj prijateljici Breni i na prošlom albumu napisao sam numeru Briši me, a sada sam joj ponudio jednu sevdalinku i svidelo joj se kad sam je otpevao.
Story: Publika u Beogradu očekuje vas s oduševljenjem, da li vas to ispunjava?
- I te kako! Uvek mi je čast da pevam u Srbiji. U Sava centru napravio sam četiri-pet serija koncerata, tako da mi je Beograd uvek bio spektakularan – i emotivno i kvantitativno. Na Dan zaljubljenih pevam u Casini i osim promocije albuma koji bi trebalo da bude gotov do leta, biće i nekoliko pesama koje do sada nismo svirali.
Razgovarao: Jovana Dimitrijević
