Sa poznatim voditeljem Dejanom Pantelićem (44) na veliko zadovoljstvo ponovo smo se sreli, pet meseci nakon što je za Story progovorio o zdravstvenom problemu koji ga je zatekao pre skoro dve godine i zbog koga je odsustvovao sa malih ekrana. Njegova dirljiva priča nikoga nije ostavila ravnodušnim, a on se svojski trudi da bar ličnim iskustvom i podrškom pomogne ljudima koji se nose s tom opakom bolešću. Uz širok osmeh i sa mnogo optimizma, on sada priča s kojim se sve komentarima susretao posle svoje iskrene ispovesti i kakvo je sada njegovo zdravstveno stanje, ali i zbog čega sa suprugom Mionom (36), s kojom ima ćerku Lanu (8) i sina Vukašina (6), nastoji da pomogne svim roditeljima čiji mališani imaju dijabetes. Popularni Deki ushićeno otkriva i da ga od marta očekuje novi angažman na Radio Indexu, ali i kako polako sprema novi projekat na RTS-u, svojoj matičnoj kući.
Story: Kako je došlo do toga da se posle dve decenije vratite na radio na kome ste i počeli karijeru?
- Pre Nove godine pozvali su me ljudi iz S Media grupe, koji u svom vlasništvu imaju Radio S, Gradski radio, Radio Pingvin i Radio Index, da se ponovo angažujem na ovom mediju. U početku nisam bio siguran koliko sam spreman da se posle deceniju i po vratim tom poslu, mada sam svih ovih godina snimao audio-reklame u studiju. Ali, primetio sam kako je u poslednje vreme slušanje radija postalo trend i da ljudi iz S Media grupe rade po principu koji je meni blizak. Zagolicao me je taj profesionalizam, a svidelo mi se i to što ću unaprediti sebe jer moram da treniram mozak. Nakon probnog snimanja i pozitivnih reakcija, pao je dogovor i od marta počinjem da radim na Radio Indexu koji se čuje u celoj Srbiji, a inače ga slušam u kolima i kod kuće. Dogovorili smo se da radim radijski stand up koji je izuzetno težak jer mora brzo da se misli i to u vreme kada ljudi s posla idu kući. Smatram da je dosta teško oraspoložiti nekoga ko je ceo dan bio u kancelariji ili radio nešto drugo, ali s obzirom na to da su gužve u saobraćaju velike, vreme je na mojoj strani. (Smeh)
Story: Planirate li da se vratite i na male ekrane?
- Naravno, jer je televizija moj primarni posao, a radio nešto što mi daje neku novu energiju. Prošlo je više od godinu i po dana kako se nisam pojavljivao i uželeo sam se posla. Na moje i opšte zadovoljstvo mojih kolega, pripremamo nešto novo, projekat na kome će raditi velika ekipa, a imamo želju da vratimo neke stare vrednosti na RTS. Svi mi koji smo ostali tamo da radimo, bez obzira na razne situacije i odlazak Aleksandra Tijanića, po meni jednog velikog čoveka, stvarno se trudimo da budemo najbolji i najgledaniji. Ono što je bitno jeste to da imam veliku podršku kolega i ovim putem im zahvaljujem jer mi i dalje pomažu da se vratim na mali ekran i radim ono što najbolje znam.
Story: Kako ste vi doživeli odlazaka Tijanića sa RTS-a?
- Nije samo naša televizija izgubila velikog čoveka, već je i ova zemlja ostala bez jednog genija. On je znao da napiše tekst kao niko drugi i bez potpisa znalo se da je mogao da ga sastavi samo Aleksandar Tijanić, kao što je i na njemu svojstven način davao nazive emisijama: Hrana za glavu, Šta radite bre, Žikina šarenica... Postavio je neke koloseke na TV Politika, BK i RTS-u, pa ne znam da li od toga može da se ode levo ili desno. Ne odričem se toga da sam imao fenomenalan odnos sa Tijanićem i da mi je izuzetno teško palo kada je umro. Ali, opet, ne mogu da kažem kako sam imao neke posebne povlastice jer je, po meni, najbitniji profesionalizam. Nikada se nisam ponašao kao neka zvezda na televiziji i uvek sam bio dobar sa svim ljudima koji rade na njoj. Dolazak Nikole Mirkova na mesto direktora RTS-a doneo je neku drugu vrstu energije i znanja, što je normalno jer svaki čovek nosi nešto svoje.
Story: Prošlo je pet meseci od kada ste prvi put odlučili da progovorite o svojim zdravstvenim problemima za Story. Kakve su reakcije dolazile do vas posle tog intervjua?
- Odjek je bio zaista veliki, a deca su bila zadovoljna jer su ih svi prepoznavali u školi i vrtiću. (Smeh) Sve je prošlo kako treba, iako su se pojedini ljudi iz okoline iznenadili našom pričom jer su znali da imamo neki problem, ali su mislili da nije tolikih razmera. Bilo je onih koji su me zaustavljali na ulici govoreći kako ne mogu da veruju šta nam se desilo ili pitali kako i dalje funkcionišemo s osmehom na licu. Nažalost, bilo je dosta i poziva telefonom, preko mejla i Facebooka od ljudi koji su tražili da ih spojim sa profesorkom Nadom Basarom kod koje sam se lečio u Flensburgu, u Nemačkoj ili roditelja čija deca kao naša imaju dijabetes. Neko mi je čak rekao: Kada imamo benigni problem u životu i počnemo da se nerviramo, samo se setimo tebe ili vas, a ja sam odgovorio: Pa dobro, ne morate baš tako da nas se setite. (Smeh) Ali, šalu na stranu, to je možda i bio cilj. Mi smo kao porodica želeli da tom pričom pomognemo i nekim drugim ljudima, tako da sam se sa te strane osetio ispunjeno. Ono što je najbitnije jeste to da intervju nije bio komercijalan i nije izazvao žaljenje. Kod nekih možda i jeste, ali u većini slučajeva bio je neki vetar u leđa u ovim teškim vremenima za koje ne znam kada će prestati.
Story: Da li vam je bilo teško da se prisećate svega kroz šta ste prošli kako biste svojim iskustvom pomogli drugima?
- Nikada nije lako kada me pozove neko ko se bukvalno hvata za slamku, a ja pokušavam pozitivnim rečima da mu kažem kako nije sve propalo i da se stalno treba boriti. Neminovno je da se mislima vratim u taj ružan i bolan period, ali drago mi je ako mogu i na taj način da pomognem ljudima. Ono što je definitivno jeste to da ćemo supruga Miona i ja još intenzivnije, pogotovo ja medijski, pomagati roditeljima čija deca imaju ili su, nažalost, tek dobila dijabetes. Mi znamo da je to veći šok za roditelje nego za samu decu. Želimo da im pomognemo i da zajedno sa Udruženjem za borbu protiv dijabetesa grada Beograda Plavi krug podstaknemo sve ostale roditelje na akciju kako bismo dobili pomoć od države, odnosno Republičkog zdravstvenog fonda, da nam bar povećaju broj tračica za merenje šećera u krvi na dve stotine jer nam je sto pedeset koliko dobijamo mesečno zaista malo. Ljudi koji imaju takvu situaciju znaju koliki je to problem i da je veoma skupo za prosečnu srpsku porodicu da izdvoji dve hiljade dinara koliko košta pedeset trakica. Neću da govorim koliko zemlje u okruženju odvajaju kada je reč o toj bolesti, ali mi želimo bar da podstaknemo ljude na početak zajedničkog delovanja. Treba nam jako udruženje jer će nas s njim svi koji moraju i čuti. Mislim da ne tražimo nemoguće, već samo realno, a ovo je prvi korak te mini kampanje.
Story: Vaše lečenje u Nemačkoj završeno je pre skoro godinu i po dana. Kako se sada osećate?
- Dobro, sve je u redu. Malo sam proredio susrete sa doktorima jer sada odlazim na kontrole na svaka tri meseca. Ali, nema opuštanja i o svemu još maksimalno vodim računa. Svakodnevno slušam svoj organizam, a koristim nešto i od alternativne medicine i ne bežim od toga. Kada sam završio lečenje kod profesorke Basare, upitao sam je: Šta sada da radim i kako da se hranim? a ona mi je odgovorila kako svaki čovek mora da sluša svoj organizam i jede ono što mu prija. Mislim da ni u čemu ne treba biti ekstreman i prelaziti s jedne vrste ishrane na drugu. Ali, čuo sam priču Isidore Bjelice, pročitao njenu knjigu i poštujem to što je uradila jer definitivno sluša svoj organizam i smatra da je to za nju najbolje. Uvažavam i to što je Maja Volk totalni vegan jer je odlučila da tako treba da uradi i odlično se oseća. Nedavno sam na internetu video fotografiju jedne gospođe koja je vegan, ušla je u sedmu deceniju, a izgleda kao spejs šatl. (Smeh) Svako od nas treba da osluškuje sebe.
Story: Jeste li osetili neko olakšanje nakon što ste odlučili da govorite o svemu što vas je snašlo?
- Najbitnije u celoj priči jeste to da smo Miona i ja shvatili kako mi sami prvo moramo sebi da vratimo osmeh na lice jer ćemo time vratiti osmeh i našoj deci koja su fantastičan provodnik, pošto su oni ti koji vas pune pozitivnom energijom. Lana i Vukašin svakodnevno imaju vrlo zanimljive konstatacije i pitanja, kao i sva druga deca u njihovom uzrastu, tako da kod nas smeha nikada ne manjka.
Story: Da li ste s njima bili negde na zimovanju?
- Malo smo ograničeni zbog Lanine škole tako da smo ranije bili na Kopaoniku, iako nam tada vreme nije išlo naruku pošto nije bilo pravog snega. Ali, deca su uspela da skijaju na veštačkom snegu i dobro se zabave, najvažnije je da su oni srećni.
Razgovarala: Jelena Kulović
