Četrdesetšestogodišnji direktor i glavni i odgovorni urednik televizije B92 Veran Matić novinarstvom je počeo da se bavi 1984. godine u alternativnim i omladinskim medijima u Beogradu, Zagrebu i Ljubljani. Počeo je karijeru na NTV Studio B, a 13. maja 1989. godine, osnovao je Radio B92, prvu nezavisnu stanicu u Srbiji, koja je i pored višestrukog zabranjivanja nedavno proslavila dve decenije postojanja. Poslednji put gašena je samo nekoliko sati pred početak NATO bombardovanja, kada je Matić uhapšen i kratko zadržan u pritvoru. Početkom novog milenijuma uz pomoć partnera iz Rumunije i Bosne i Hercegovine, osnovao je mrežu koja je pokrivala veći deo Srbije, a koja je ubrzo prerasla u Televiziju B92. Pored uspeha u poslu, Matić se aktivno bavi i humanitarnim radom kroz koji nesebično pomaže svima onima kojima je bilo koji vid pomoći neophodan. Ipak, medijskom magu najveću satisfakciju pruža činjenica da pune tri decenije uživa u skladnom braku pod čijim okriljem stasavaju njegova deca, ćerka Ana i sin Đorđe.
Story: Šta gledaoci u narednom periodu mogu da očekuju kada su u pitanju promene na televiziji B92?
- Nemoguće je u periodu svetske ekonomske krize vršiti bilo kakve promene, osim redukcije troškova i pravljenja koncepta da sama kuća preživi, ali tako da ostane nezavisna i da bude konkurentna kada je reč o tržištu.
Story: Kada je krenuo da se emituje realiti šou Veliki brat svi su bili iznenađeni što je takva vrsta programa prikazana na vašoj televiziji?
- Naše namere bile su da napravimo televizijsku stanicu koja bi bila u funkciji građana i doprinosila razvoju zajednice. Međutim, zakon o radiodifuziji ne dopušta da tako nešto postoji. RTS ima monopol na javni servis zbog čega sve ostale stanice moraju da budu komercijalne. Uloga emisija ove vrste je da pumpa program, a to znači da diže rejtinge u vreme kada ide, ali i da utiče na poboljšanje rejtinga okolnog sadržaja.
Story: Zbog čega poslednji VIP serijal nije emitovan na B92?
- Nismo odustali od njega, ali nismo mogli da se dogovorimo sa producentom oko termina kada će biti prikazan. Imali smo želju da ga emitujemo u maju, ali oni su želeli da to bude u martu. Tada na tržištu nema dovoljno novca, jer kod oglašivača sezona počinje u aprilu, a u maju se ostvaruje najveći priliv novca. Veoma je logično što smo želeli da izbegnemo bilo kakav gubitak, jer ga ne bismo podneli.
Story: Znači li to da neki budući serijali neće biti kod vas prikazani?
- Ne znači.
Story: Jeste li zadovoljni kako je prošla Operacija trijumf?
- Nismo zadovoljni, očekivali smo mnogo više. Veoma je teško objasniti zbog čega je u Srbiji bila manja gledanost nego u Hrvatskoj, ili u Bosni i Hercegovini. Smatrali samo da taj program ima dublju vrednost koja je vezana za pokušaj da se pop kultura vrati u ovaj region, ali izgleda da je to preambiciozno u ovom trenutku.
Story: Iznenađenje vašim gledaocima bilo je i emitovanje hrvatske sapunice Sve će biti dobro?
- To je pristojna sapunica koju smo kupili za pristojnu cenu. Ova serija prilično je kvalitetna, a u potpunosti je razumljiva našim ljudima. Kada pogledate cenu, prihode i gledanost programa, jasno je da je to dobar poslovni potez.
Story: Veoma je pohvalna činjenica da se aktivno bavite humanitarnim radom. Kupili ste prvi pokretni mamograf u Srbiji?
- Kupovina prvog pokretnog digitalnog mamografa je noseći projekat za promociju i ukazivanje na strašan problem zapostavljenosti najtežih bolesti kod nas. Izabrali smo ona oboljenja čija je smrtnost direktno u vezi sa navikom odlaska na redovne preglede, kao što je rak dojke i rak grlića materice. Kupovina mamografa nam je poslužila kao meso kojim smo nekoliko meseci punili informativne programe i emisije koje su stvorile dosta visok stepen znanja kada je reč o prevenciji. Ovog meseca treba da stigne kamion sa uređajima za pregled koji će obilaziti mesta gde u blizini nema mamografa, neće služiti samo za pregled, već će širiti i znanje o bolestima.
Story: Da li je osposobljena za rad Sigurna kuća u Zrenjaninu?
- Već smo završili sa gradnjom kuće u Zrenjaninu, sada treba da je opremimo, pa pregovaramo sa Simpom, i ona će biti spremna za useljenje do kraja juna. Čest problem koji imamo u svim našim humanitarnim akcijama jeste to što umesto da nam država pomaže, najčešće naš rad tretira kao komercijalni posao. Sve poreze za dve beogradske kuće platili smo kao da smo gradili tržne centre. Imamo u planu da izgradimo kuću u Somboru i Vranju, ali ne znamo kako ćemo da sakupimo sredstva i nađemo donatore. Važan projekat su nam i Doktori klovnovi koji su počeli da rade u Novom Sadu i tamo obučavaju lokalne doktore klovnove za koje postoji velika zainteresovanost u manjim gradovima Vojvodine, a sklapamo konstrukciju i za Niš.
Story: Koji su vam još planovi za naredni period?
- Trenutno pregovaramo sa ministarstvom poljoprivrede i socijalne politike oko pokretanja akcije Hrana za sve. Povećava se broj gladnih u Srbiji i u ovom trenutku ih ima blizu pola miliona. Prikupljaćemo viškove hrane koji će biti distribuirani u javne kuhinje kojih je trenutno vrlo malo. Veoma je važno da svi građani shvate da ne treba da bacaju hranu i da ostatak koji neće koristiti daju onima kojima je najpotrebniji.
Story: Šta se dešava sa projektom pretvaranja Starog sajmišta u memorijalni spomenik?
- Godinama pokušavamo da revitalizujemo Staro sajmište gde se nalazio koncentracioni logor i da napravimo od tog mesta memorijalni spomenik koji će svedočiti o svemu šta se dogodilo. Nedavno sam bio tamo i video sam da je jedna prostorija koja je nekada bila skladište u bivšem turskom paviljonu, za koju smo tražili da bude kancelarija tog centra, dodeljena nekom ko je otvorio kafić. Taj centar bio bi turistička atrakcija, jer mislim da je ovo jedinstven slučaj da u centru grada postoji nekadašnji logor.
Story: Koliko vaša porodica trpi zbog vaše stalne izloženosti u medijima?
- To je nenadoknadiva žrtva. Bez obzira koliko se trudimo da prikrijemo probleme, nespokojstvo i briga se ne mogu sakriti. Iako često izgleda kao da smo prećutkivanjem istine rešili problem, dečiji instinkt reaguje i negde se vide efekti koje proizvodi stalna napetost. Bilo je veoma teško sačuvati decu tokom devedesetih od svih pogubnih uticaja: od nacionalističke histerije, neosetljivosti na tuđe nesreće, do očuvanja porodičnih i univerzalnih vrednosti. Imali smo sreću da su učitelji i nastavnici u Osnovnoj školi Drinka Pavlović uspeli decu da zaštite koliko su mogli, i ta kompatibilnost sa našim porodičnim naporima, jako je pomogla.
Story: Da li biste voleli da vaša ćerka Ana i sin Đorđe krenu vašim stopama?
- Ćerka Ana studira psihologiju i veoma često ili volontira u B92 ili na nekom od naših humanitarnih projekata. Nekoliko meseci volontira u Svratištu za decu ulice i upravo ovih dana zajedno pomažemo jednoj trinaestogodišnjoj devojčici oko lekova za probleme koje ima zbog dugotrajnog odsustva lečenja ehinokoka. Ana je takođe, odmah po punoletstvu, postala redovni davalac krvi, prijavila se u registar potencijalnih davalaca koštane srži. Sin Đorđe još nije punoletan, ali ima slične težnje. Naš zajednički imenitelj je, na majčino zgražavanje, South Park.
Story: Zbog čega se nikada u javnosti ne pojavljujete u društvu supruge. Čime se ona bavi?
- Moja supruga je moja prva ljubav iz srednje škole. Ovih dana smo napunili čitave dvadeset tri godine braka, ali uskoro ćemo proslaviti i trideset prvu godišnjicu od kada smo zajedno. Previše joj je moje izloženosti u medijima, tako da bi joj bilo još teže da i sama u tome učestvuje. Takođe, ne podnosi selebritizaciju, pa na iste događaje odlazimo odvojeno kako bi ona zaštitila svoju privatnost. Jednom prilikom kada nismo mogli da izbegnemo fotografa, predstavio sam je kao ljubavnicu, te je tako i potpisana fotografija.
Story: Kako vaspitavate svoju decu?
- Više ih vaspitavam primerom nego rečima, postulatima, poučnim pričama... Srećan sam što su dobri prijatelji svojim drugarima i što su plemeniti i nesebični. Duhovitost je izuzetno važna i živimo u dijalozima i mimici naših junaka iz crtaća, filmova, stripova...
Story: Mislite li da su deca poznatih i imućnih roditelja više razmažena u odnosu na ostale? Kako se boriti sa tim?
- Ne mogu da poredim sa drugom decom ili vaspitanjem u nekim drugim vremenima. Vrlo je važno shvatiti doba u kojem živimo, trendove, nove navike. Važno je učiti zajedno sa decom, ono što je njima prirodno, a vama nešto potpuno nepoznato. Bitno je gajiti međusobno poverenje, jer je ono preduslov za dobre, ili bar bolje, izbore koji su pred njima. Skromnost je izuzetno važna; ona je takođe bitna osnova za dobro vaspitanje. Moj sin, čak, vraća kusur sa ekskurzija, dok se ćerka zaduživala, ali sve u vrlo normalnim okvirima.
Story: Da li kod kuće gledate televiziju, ili se opuštate u društvu porodice i zaboravite na posao?
- Moj ozbiljan porok su nove tehnologije i on-line život. Godinama unazad, moj produžetak je Internet i u svakom trenutku na svakom mestu nastojim da budem dostupan. Pored mene je uvek neki uređaj uz pomoć kojeg sam u vezi sa svim. Često i kada sam na putu nekoliko dana, saradnici imaju utisak da sam tu u zgradi, jer sam dostupan i odmah odgovaram. To je zaista opterećujuće za porodicu, za mene i za proces opuštanja, druženja i klasične komunikacije. To je navika koje se često stidim.
Story: Doživljavate li Aleksandra Tijanića i Željka Mitrovića kao konkurente i čiji rad i uspeh vas više inspiriše da budete još bolji?
- Naše istorije i aktuelne profesionalne pozicije takve su da je teško da bilo ko od nas ima neku želju da se poredi sa onim drugim. Ne postoji nijedna osobina kolega koje pominjete koje bi me inspirisale da budem još bolji. Moram, naravno, da priznam da sam o Tijaniću krajem osamdesetih godina mislio kao o najtalentovanijem novinaru-kolumnisti na prostorima tadašnje Jugoslavije.
Story: Kada mislite da ćete se umoriti od medija i poželeti da se penzionišete? Čime ćete se baviti kada ne budete radno aktivni?
- Isterivanje pravde nije samo moto profesije, to je život, i plašim se da ću do kraja života raditi. Ta potreba je formirana u meni vrlo rano, dok sam još bio dete, uz priče pradede Solunca, ili uz dedu koji je bio vrlo religiozan i kojem sam dosta dugo u periodu kada mu je vid oslabio, čitao Sveto pismo svakoga dana. Moram priznati da sam usvajao svete zapovesti, pomalo dogmatski u startu, misleći da će me stići kazna odmah. Ipak, priželjkujem vreme kada ću moći da obilazim svet bez pritiska da se moram vratiti za dan, dva ili tri... Dešavalo mi se, na primer, da sam više od deset puta bio u Njujorku, a da nisam imao prilike da ga vidim radoznalo-turistički i da u njemu uživam jer sam nastojao da obavim što je moguće više posla.
Story: Da li elegantno i diskretno ili direktno i jasno izbegavate one koji bi da vam se približe samo zbog vaše pozicije i društvenog statusa?
- Vrlo sam dostupan. Često sam na ulici i puno ljudi mi prilazi pričajući o svojim problemima. Oni koji su provalili da sam on line stalno dostupan, to i koriste.
Story: Kakvi ste kao suprug i glava porodice?
- Moja tetka tragično je prihvatala činjenicu da ne želim da vozim auto i da je to posao, odnosno obaveza supruge. Ta reakcija tipični je stereotip o glavi porodice. Taj pojam je tradicionalan i teško primenjiv u modernom društvu. Svako od nas je u porodici lider u po nečem, uključujući i kućnog ljubimca, šnaucera Greja.
Story: Da li je istina da svog psa vodite na posao? Smatrate li da ljubimci liče na svoje vlasnike?
- Iako volim životinje, bio sam protiv dovođenja psa u stan jer mi je nekako izgledalo da je to nehumano prema životinji. Ipak, želja dece je bila jača i ispostavilo se da smo Grej i ja danas najjači saveznici u kući, a uz to, kažu, i ličimo. Čak mi se čini da smo slični i po karakteru, smirenosti i zato je njegova uloga, i kada ga dovedem na posao, u pacifikovanju tenzije koja je veoma česta. Imam utisak da prija i mojim saradnicima. A njemu posebno, već ima svoje rituale, svoja omiljena mesta, svoje gedžete...
Story: Da li iza svakog uspešnog muškarca stoji uspešna žena?
- Ovo je isto stereotipno pitanje. Važna je srodnost i nadopunjavanje. Kada stvari postavite tako, odnosno kada u svakoj izazovnoj situaciji stanete jedno iza drugoga, onda imate neki oblik harmonije koja je najbitnija u životu. Nismo baš u idealnoj harmoničnoj situaciji, ali tome težimo i to je prepoznatljivo u svakom trenutku.
Story: Koje ljudske kvalitete najviše cenite, a šta prezirete kod ostalih?
- Solidarnost je među ključnim rečima vrednosti, a sebičnost među prezrenima. Nanošenje zla slabijima za mene je užas. Nezajažljivost u prisvajanju, pošast.
Story: Poznato je i da ste veliki ljubitelj cveća, što nije uobičajeno za muškarce.
- Cveće i biljke u kancelariji nisu samo ukras već i društvo sa kojim komuniciram, čuvajući ih i održavajući ih. Gorica posle Dizanja dolazi da razmenimo iskustva, uskoro i pelcere... To je još jedan sadržaj koji mi pomaže da mi je ofis prijatno mesto u kojem uživam i ne shvatam kao nekakav teret. Imam preko dvadeset biljaka, od ginko stabala, kaktusa, orhideja, i slično.
Story: Svake Nove godine preoblačite se u Deda Mraza i dodeljujete paketiće deci zaposlenih. To je malo neuobičajeno za direktora jedne televizije?
- Ne znam šta rade drugi, ali ja u tome uživam, i nekako mi to izgleda kao obaveza, kruna mog godišnjeg angažmana. Imam često utisak da se u potpunosti identifikujem sa Deda Mrazom i nekako mi je uvek krivo kada se pojavi neko ko tvrdi da isti ne postoji. U kompaniji ima više od dvesta pedesetoro dece. Kada ih upoznate, onda lakše razumete i svoje saradnike, njihove probleme i želje. A deca su fenomenalna. Ove godine imala su obavezu da Deda Mrazu ogovaraju svoje roditelje, da pričaju mračne tajne. Velika je čast videti toliko dece koja su na ivici da se upiške od sreće kada dobiju poklon koji su zaista želeli ili naručili.
Story: Čini se da ste prilično skroman čovek, kojeg kroz život nije ponela slava. Kako ste uspeli da odolite egoizmu?
- Veoma mnogo pomaže kada nastojite da se okružite i družite sa boljima od sebe, da od njih učite i da promovišete te vrednosti koje možda vi ne posedujete. To je izuzetno lekovito kada je reč o egoizmu.
Kada mislite da vam je teško, onda možete otići ili u Svratište za decu koja žive na ulici, ili u Sigurnu kuću za žrtve porodičnog nasilja, da se poigrate sa decom koje je uvek više od odraslih, i čija je duša evidentno ugroženija od odraslih i lako ćete biti skromni.
Story: Koje biste svoje osobine promenili?
- Promenio bih puno toga. Bio bih bolji prema najbližima, gradio bih više ta individualna prijateljstva, a ne samo univerzalna i vezana za posao. Više bih se posvetio porodici, supruzi, deci. Dvadeset, trideset godina proletelo je kao da je u pitanju par godina, i to je nešto nenadoknadivo.
Story: Da li i na koji način prenosite znanje svojim voditeljima i novinarima? Imate li miljenike koje favorizujete?
- Nastojim da ljudima koji vode sektore prenesem primedbe, stavove, savete i slično, jer mislim da je važna hijerarhija, ali vrlo često svoje primedbe iznosim i direktno. Moja velika slabost, kažu mnogi, jeste u tome što nastojim da izbegavam drastičnije kažnjavanje saradnika.
Čak i kada imam miljenike, ne pokazujem to direktno, što može za nekoga biti uvredljivo.
Moni Marković
