Dok tražimo odgovor na pitanje hoćemo li iza sebe ostaviti bilo kakav trag, motivišemo se primerima ličnosti čija imena svi znaju. Muzičar Dragan Ristić (41), prvi čovek beogradskog world-music sastava Kal, inspiraciju je pronašao u delima umetnika koji su svojom muzikom rušili predrasude i širili ljubav. Kao pripadnik romske nacionalnosti, želja mu je da iznedri nešto po čemu će biti prepoznatljiv. Načitan je i duhovit, zanimljiv za druženje, talentovan za muziku, mudar... U braku je sa suprugom Dušicom, a njihov porodični dom čine i bliznaci Andrej i Luna (7). Obišao je gotovo sve svetske meridijane, njegov bend punio je koncertne prostore na najudaljenijim tačkama naše planete, ali u našoj zemlji nema status koji zaslužuje, što s njim otvara brojne teme za razgovor.
Story: Kako ste dočekali 2014. godinu?
- Bio sam na jednoj privatnoj žurki i divno smo se družili. Nisam nastupao sa bendom, za razliku od prethodnih godina kada smo uglavnom bili deo ceremonije novogodišnjeg dočeka na trgovima širom naše zemlje i inostranstva.
Story: Pošto neprestano putujete, kako ste uspeli da život na točkovima okrenete u svoju korist?
- Što sam stariji, sve mi je teže. Ipak, upoznao sam različite ljude i kulture. Mislim da je to suštinska prednost takvog načina života. Ljudi u Zapadnoj Evropi imaju tu neku vrstu suptilnosti, dok smo mi ovde poprilično surovi, ali smo i hedonisti.
Story: Kada smo kod toga, u kakvom ste odnosu vi i kafana?
- Lepo se ponašamo jedno prema drugom i mislim da smo oboje poprilično fino vaspitani.
Story: Šta se vidi na dnu ispijene čaše?
- Setiću se one priče kada je jedna boginja otišla na izvor i tu videla odraz svoje lepote. (Smeh)
Story: U čemu još uživate, a da to nije muzika?
- Uživam u hrani bez GMO koja još može da se nađe na ovim prostorima. Divota je kada odeš na neko selo, pa zasadiš pasulj, zelenu salatu, krastavac, paradajz... Uživam i u porodici, naravno. Ja sam sada već i diplomirani otac dvoje maloletne dece. Priznajem da još učim o očinstvu. Svaki dan ponešto novo saznam o roditeljskoj ulozi, u školi nas nisu tome učili. Onog trenutka kada dobiješ nove članove u porodici, promišljaš kako da taj vaš odnos gradiš i izgradiš. Kod mene je to tako. Svaki dan unapređujem odnos sa klincima.
Story: Vaši mališani su prošle godine krenuli u školu?
- Oni idu u prvi razred, a ja redovno odlazim na roditeljske sastanke, što mi je poprilično interesantno jer zapravo nikad ne znam ko su roditelji, a ko su deca. (Smeh)
Story: Koliko vaši naslednici imaju svest o tome da ste priznati svetski muzičar?
- To se dešava kada im neko kaže da je video njihovog tatu na televiziji ili kada ja odem u školu. Uopšte ne forsiram njihove izbore, najbitnije je da postanu dobri ljudi i poštuju različitosti. To mi je posebno važno.
Story: Šta zaključujete kada uporedite odnos koji društvo ima prema Romima kod nas i u inostranstvu?
- Prva i osnovna podela jeste ona Zapadnu i Istočnu Evropu. Savremena društva na Zapadu su multikulturalna i ne poznaju podele. Najbolji primer za to je, recimo, Holandija. Ljude tamo zanima da upoznaju i neke drugačije životne obrasce, ne bave se predrasudama. U Istočnoj Evropi sve je poprilično obrnuto, što je još jedan od nusproizvoda socijalističkog uređenja, u kojima je sve zamazano nekom jednakošću koja realno ne postoji. Ima i divnih regija u Istočnoj Evropi gde je rasizam poprilično slab, ali trebalo bi još dosta toga da naučimo kada je reč o pozitivnim vibracijama.
Story: Postali ste poznati zahvaljujući muzici, ali u javnosti imate i etiketu borca za prava Roma. Da li vam to smeta?
- Sve što sam radio, bilo je s namerom. Verujem u to da umetnost mora da ima izuzetno jak koncept. Moja muzika je moja zastava, barjak koji ja vijorim. Tako javnosti serviram drugačiju priču o narodu iz kojeg potičem. Ako te neko prepoznaje kroz muziku, onda je mnogo bolje napraviti bend nego političku partiju. Neki će postaviti pitanje da li je ovo što Kal radi proizvod muzičkog nadahnuća ili politički angažman? Ja verujem da je ovo prvo. Ljudi u Srbiji skloni su da sve što nije deo nekog većinskog koncepta tretiraju kao politički poduhvat.
Story: Često vas pozivaju na događaje čiji je cilj promocija različitosti. Jeste li takvu ulogu hteli ili vam je u međuvremenu ona dodeljena?
- Biti umetnik romske nacionalnosti bez političkog angažmana, predstavlja neku vrstu tragedije. Ako bih morao da se klasifikujem, rekao bih da sam nastavljač jedne ozbiljne muzičke tradicije koja nema toliko veze sa romskom kulturom, koliko sa nekim globalnim fenomenima. Kroz istoriju muzike, ukoliko krenemo od Boba Dilana, preko Boba Marlija do Manu Čaoa, svi su se oni na jedan ozbiljan način bavili slanjem revolucionarnih poruka. Mogu da kažem kako sam ja jedan maaali revolucionar.
Story: U intervjuima koje ste davali ne postoji osvrt na vaše detinjstvo. Niste voljni da o tome govorite ili...?
- Ne. Niko me nije tako nešto pitao.
Story: A ukoliko vas upita?
- Kada kažete detinjstvo, odmah se setim Ive Andrića. On je prilikom obilaska svog rodnog kraja rekao da je detinjstvo lepo jedino onda kada je retrospektivno. Samo kada ga se setiš i prisećaš. A dok ga živiš, puno je strahova i nelagodnosti. Veoma mi se dopada ta definicija i verujem u nju. Usuđujem se da kažem kako je moje detinjstvo bilo poprilično lepo i lagodno.
Story: Ljude uglavnom zanima na kakve ste prepreke nailazili kao pripadnik nacionalne manjine, a ukoliko stvari posmatramo iz druge perspektive, šta biste izdvojili kao prednost toga što ste deo romske tradicije?
- Prednost je ogromna. U jednom trenutku shvatio sam da u životnim segmentima u kojima želim da delujem i da se borim, nemam konkurenciju. To je jedno široko polje koje je ostalo apsolutno neistraženo. Shvativši tu činjenicu, doživeo sam neku vrstu moralnog pročišćenja. Video sam da je ovo put kojim treba da se krećem. Zašto bih se bavio rokenrolom na onaj klasičan način kada ima mnogo onih koji to rade, ali zato je malo onih koji se rokenrolom bave onako kako to ja činim. Logika kaže da čovek treba da iznedri nešto po čemu će biti prepoznatljiv.
Story: Već nekoliko godina grupa Kal zauzima najviše pozicije na svetskim top-listama world-music bendova, gostovali ste na najprestižnijim festivalima, u Norveškoj ste svirali pred 40 hiljada ljudi... Ispostavilo se da ste priznatiji u inostranstvu nego u matičnoj zemlji?
- Recimo da bi ta tema bila izazov za nekog sociologa. Ne znam kako to tačno da iskomentarišem. S jedne strane, svet traži neku muziku sa identitetom, nešto što je originalno i autentično. Verovatno je inostrana publika to prepoznala baš u grupi Kal. Ako govorimo o Srbiji, mislim da ljudi naša dela prihvataju s određenom dozom distance. Ne mire se s tim da ono što mi radimo može da bude drugačije i u startu svemu prilaze sa stereotipima ili predrasudama. Mislim da je u tome problem, ali verujem da će se to promeniti. Sama činjenica da smo objavili CD uz magazin Story dovoljno govori i krajnje je vreme da publiku u Srbiji uverimo da ono što radimo ima težinu.
Story: Ipak ste izabrali da živite u Srbiji. Zbog čega?
- Izvor muzike koju stvaram krije se na ovim prostorima i ja u životu ne igram nijednu drugu ulogu do one koja mi je dodeljena. To znači da odavde zapravo crpem inspiraciju. Ukoliko želiš da stvaraš world-music zvuk, poželjno je da boraviš na ovim meridijanima. Život na ovim prostorima zapravo je neophodna stvar u procesu stvaranja muzike koja je karakteristična za Kal. Uz to, bavimo se i popularnom kulturom pokušavajući da naglasimo različitost. Baš zato što potičemo s ovih prostora, važna nam je ta činjenica da ljudi prihvate nešto što je drugačije.
Story: Da li bi vam život bio bolji tamo gde jedva čekaju da vas čuju i vide?
- Pretpostavljam da sam ja prvi među onima koje ste intervjuisali da u to nije ubeđen. Ne želim da kažem kako bi mi vani bilo bolje niti to mislim, pošto je i takva vrsta razmišljanja postala stereotip. Ljudi ovde imaju ružičastu sliku o tome kako se živi u inostranstvu. Poprilično sam proputovao i mislim da situacija tamo negde preko bare nije bajna, već je mnogo gora nego što to ljudi ovde misle. Tamo negde vlada turbokapitalistički sistem, kako ja volim da kažem. U takvom uređenju nema se vremena ni za kakvu kreaciju, sve je industrija. To će sasvim sigurno doći i ovde, zato ja želim da iskoristim taj vremenski vakuum od desetak godina i uživam u Srbiji. (Smeh)
Story: S obzirom na to da ste nastupali na različitim muzičkim događajima, merodavni ste da ocenite gde je mesto Exita u odnosu na ostale evropske festivale. Da li se previše dičimo njime?
- Taj festival je ozbiljan primer za nešto što se zove industrijalizacija kulture. Imam i pohvale i primedbe na njihov račun. Istina je da se on poprilično lepo kotira u Evropi. Njegova osnovna prednost jeste činjenica da svi ti A liga bendovi na kraju dođu na Exit. Negativna stvar jeste to što su u poslednjih nekoliko godina izgubili deo kredibiliteta jer su prinuđeni da najviše vode računa o finansijskom momentu, dok vrlo malo podržavaju domaću muzičku kulturu. Nadam se da će to u budućnosti nadomestiti i tvrdim da su u koncepcijskom smislu poprilično odlutali.
Story: Snimali ste sa Rambom Amadeusom. Jeste li u kontaktu s njim?
- Jesam, nedavno smo svirali zajedno na jednom koncertu u Švajcarskoj. On je kao vino, sa godinama sve je bolji. Rambo je jedan stvarno ozbiljan umetnik. Vrlo se temeljno bavi savladavanjem spoljnih i unutrašnjih napora koje nameće život.
Story: Tokom razgovora sa vama teško je ne zaključiti kako ste veoma duhoviti. Gde se kriju koreni vaše pronicljivosti?
- Verujem da te veštine mogu da se nadograde tokom života, ali zasigurno je da se one izvorno crpu iz matične porodice. Kada sam bio mali, ljudi koji su me okruživali bili su duhoviti. A moram da zahvalim i mojim neprijateljima. I oni su bili duhoviti. (Smeh)
Story: Kako kanališete humor koji posedujete i šta vam je izduvni ventil?
- Volim da se družim. Moja terapija su tamburaši, ali oni ozbiljni. Ne tamburaši iz Skadarlije, već oni na koje možeš da naiđeš kada pređeš Dunav. Dosta čitam, a najviše me interesuju biografije i sećanja ljudi koji su imali bogata iskustva.
Story: Kao jedan razdragan i druželjubiv lik, na koji način gledate na uticaj koji su uspostavile društvene mreže?
- Po meni, na svakoj društvenoj mreži mora da stoji obaveštenje kako ih treba pažljivo koristiti jer u suprotnom izazivaju ozbiljne posledice.
Story: Možete li da opišete kako je izgledalo vaše upoznavanje sa sadašnjom suprugom?
- Bilo je to na početku 21. veka i to na divnom koncertu u SKC-u, gde je nastupao jedan rumunski bend. Sasvim slučajno, tu su se našli i moji brojni prijatelji. Jedan od njih bio je u društvu svoje prijateljice koja je sada moja supruga.
Story: Ako se osvrnete na vaš život, ko su oni na koje možete da se oslonite?
- Definitivno na porodicu, ali ako mi Dragan nije iza leđa, onda sam u ozbiljnom problemu. (Smeh)
Story: Koja je najveća zamka umetnosti i života generalno?
- Trenutak kada misliš da sve znaš. A onoga trenutka kada shvatiš da nije tako, ulaziš u onaj životni nivo koji se naziva mudrost. Činjenica spoznaje da znaš koliko ne znaš zapravo je suština svega.
Razgovarao: Stefan Tošović
