Taman kada vam se učini da su sve priče sa Radetom Šerbedžijom ispričane, ovaj vrsni umetnik iznova vas iznenadi novostima iz svog života. Nakon niza glumačkih rola kojima je osvojio i evropsko i američko tle, oprobaće se u pomalo nesvakidašnjem muzičkom projektu i zapevaće u duetu sa regionalnom pop zvezdom Severinom Vučković (41). Ovo je samo jedan u nizu njegovih poslovnih poduhvata za kraj 2013. i početak 2014. godine koju će dočekati u Beogradu. Pre toga, na radost beogradske i novosadske publike održaće novogodišnje koncerte 28. decembra u beogradskom Domu sindikata i 29. decembra u novosadskom Srpskom narodnom pozorištu. Specijalni gost ovih koncerata biće proslavljeni gitarista i kompozitor Vlatko Stefanovski, a obojica će se publici pokloniti u pratnji benda Zapadni kolodvor. Radeta smo sreli jednog snežnog novembarskog dana u ugostiteljskom objektu Salaš 137 gde je imao svoj umetnički performans i gde nam je slikajući se sa Jovanom Balašević za naslovnu stranu Storyjevog izdanja Story Café koji će se ovih dana naći u najpopularnijim restoranima, hotelima, kafićima, i uz čašu crnog vina otvorio dušu i otkrio dosad neispričane priče.
Story: Komad Sluškinje jedan je od najizvođenijih u poslednjim decenijama. Koliki je bio izazov prilagoditi ih ambijentu kakav je Salaš 137 gde ste ih predstavili pre dve nedelje?
- Sluškinje sam počeo da radim sa svojih osam studentkinja pre godinu dana. Igrali smo se odnosima i karakterima između likova. Studentkinje sam podelio u parove, dosta smo vežbali taj komad i odlučio sam da to bude njihov diplomski rad.
Story: Koliki je put od studentske do profesionalne predstave?
- Jedna je stvar pedagoški rad sa studentima, a druga kada s njima radiš profesionalnu predstavu. Izabrao sam Stašu Zurovca, poznatog koreografa i režisera da komadu Sluškinje da finalni dodir svog čudnog teatra koji je telesni.
Story: U čemu se odgleda profesionalna nadgradnja koju student dobije na postdiplomskim studijama koje ste osnovali u Rijeci?
- To je naša ocena i procena kako su studentkinje dobro savladale određeni projekat i da preuzimanjem odgovornosti od njega mogu napraviti profesionalnu predstavu.
Story: Da li je jedan od razloga vašeg povratka iz Amerike to što vam prija pedagoški rad?
- Nije. Najvažnija stvar jeste to što se na tim postdiplomskim studijama scenski govor uči na engleskom i predaje po metodi Artura Lesaka, jednog do najvećih svetskih stručnjaka za scenski govor. Kad moji studenti odu u inostranstvo na dalje usavršavanje, moći će da glume na engleskom bez akcenta.
Story: Kada pišu o vašem teatru na Brionima, kritičari u Hrvatskoj nazivaju ga posttranzicionim elitističkim teatrom. U kojoj meri je ta kritika opravdana?
- To čini samo nekoliko neozbiljnih ljudi koji se olako poigravaju takvim rečima i kvalifikacijama. Možda i jedan jedini čovek.
Story: Taj jedini jeste Tomislav Čadež koji je nedavno izjavio da ste dobro naplatili ono što je Miki Manojlović odbio misleći na to kako ste u holivudskim filmovima igrali negativce sa Istoka.
- To je jednostavno neozbiljan čovek. Nije normalno da na taj način ocenjuje takve stvari. I Miki Manojlović i ja zadužili smo ovaj prostor svojim ulogama. Uspešni smo ljudi u svom poslu. Ne moram da budem lažno skroman kada kažem kako sam uspešan i to jednako kao i Miki Manojlović. Neki više vole mene, neki njega, i to je normalno
kao što su neki više voleli Ljubu Tadića, a neki Fabijana Šovagovića.
Story: Ima li uopšte potrebe da se ljudi na ovim prostorima dele na one koji vole vas ili Mikija? Zašto ne mogu da vole obojicu?
- Naravno da mogu. Toliko je sjajnih glumaca na našim prostorima pa nećemo svima gledati u usta i prebrojavati im zube. Čadež je jednostavno smešna osoba.
Story: Ima li u poslednje vreme dobrih holivudskih scenarija koji vas mogu naterati da lako preletite okean i otputujete za Ameriku na snimanje?
- Uvek ima interesantnih stvari. Otišao sam iz Los Anđelesa jer mogu da živim negde drugde, a da još igram u američkim filmovima. Uz to, malo sam se i umorio od igranja u filmovima. Hoću da probam da se više bavim autorskim radom. Spremam i svoj film koji ću režirati sledeće godine u Skoplju. Radim Oslobođenje Skoplja i želim da se posvetim takvim stvarima. Treba i da radim jedan interesantan film sa Srđanom Dragojevićem. Nikada nisam radio s njim, a volim njegove filmove. Planiram i ulogu u jednom malom ostvarenju koje će se raditi u Rijeci. Još pre petnaest godina specijalno za moju ćerku Luciju i mene scenario je napisao Ahmet Imamović. U međuvremenu, Lucija više ne može da igra tu ulogu, a on hoće da to bude prava dokumentarna priča o odnosu ćerke i oca.
Story: Imate vi još ćerki.
- Naravno. (Smeh) Naposletku se Imamović odlučio za moju ćerku Ninu koja studira u Filadelfiji i talentovana je glumica.
Story: Gde su vam sve deca rasejana?
- Danilo i Lucija žive u Zagrebu. Bave se svojim poslom, on je filmski režiser, a ona je glumica. Nina, Lenkina i moja najstarija ćerka živi u Filadelfiji gde je završila treću godinu koledža. Vanja je upravo maturirala u Rijeci i odlazi u Beč da studira američki koledž jer njima je engleski prvi jezik. Najmlađa Milica ide u treći razred gimnazije i nakon što završi četvrtu godinu i ona će ići negde u svet.
Story: U kojim prilikama se okupljate na jednom mestu?
- Katolički Božić jedna je od prilika kada se okupljamo. Tada se svi nađemo u Barbarigi kod mene. Nisam katolik, ali običaj proslave Božića po gregorijanskom kalendaru preuzeo sam od prve žene koja je bila katolkinja. Zadržao sam to i zbog svoje najstarije dece Danila i Lucije. Nikada ranije nisam slavio srpske praznike jer su mi roditelji partizani i vaspitan sam kao ateista, ali sada sam počeo da slavim i njih. Obeležavam, dakle, oba Božića i krsnu slavu Đurđevdan. Uz to, još slavim 29. novembar i 1. maj.
Story: U domaćoj javnosti digla se velika prašina oko serije Ravna gora, Radoša Bajića. Smatrate li da je ona pokušaj revidiranja istorije?
- Nisam je gledao. Znam samo da Glogovac glumi Dražu Mihajlovića, to su mi otkrili i on i Radoš Bajić.
Story: Jeste li jugonostalgičar?
- Jesam, ali ne u smislu zagovaranja stvaranja neke nove Jugoslavije. I ne treba da se stvara kad se ovako krvavo raspala. Zašto da opet ginu jadni nevini ljudi? Nostalgičar sam, međutim, prema mirnom životu kakav sam tada živeo. Lepo sam tada živeo, ali razumem i ako je neko bio nesrećan.
Story: Zašto neizmerno poštujete Titov lik?
- On je napravio nekoliko neviđenih stvari. Bio je komandant jedne vojske koja je zajedno sa Rusima i saveznicima pobedila nemački nacistički pokret koji je hteo da porobi svet i koji je spalio u logorima na milione nevinih ljudi. Tito je bio na čelu te vojske koja je pobedila Hitlera. U stvaranju komunizma i socijalizma na ovim prostorima, Tito je prvi shvatio koliko je ruski boljševizam bio na pogrešnom koloseku. Od početnih dobrih ideja, dobili smo jedan autoritativni, jeziv birokratski aparat koji je gušio slobodu ljudi. Imao sam dovoljno godina da sam mogao putovati u Rusiju, Mađarsku, tadašnju Čehoslovačku, Poljsku... Ljudi su patili i živeli pseći život, a Tito je okrenuvši leđa ruskom sistemu nama napravio genijalan život u Jugoslaviji. Putovali smo, bilo je novca, nije bilo prosjaka, mogli smo da gledamo američke filmove, nije bilo nezaposlenih. Ta zemlja bila je dobra. Naravno, bilo je i tu nekih nepravilnosti, mučenja i maltretiranja ljudi, ali takve stvari bile su u manjini. Tito je rekao ne Staljinu 1948. godine i zato je cela moja generacija imala genijalnu mladost. Zbog toga ga cenim i poštujem kao lidera.
Story: Jeste li smrt Jovanke Broz doživeli kao odlazak poslednjeg jugoslovenskog simbola?
- Poznavao sam Jovanku Broz i bila mi je veoma draga. Mislim kako je bila vrlo časna žena. Možda je napravila i neki pogrešan korak u smislu uzimanja sebi previše važnosti, ali znam da je sve činila s dobrim namerama. Duboko i iskreno volela je sve narode na prostoru bivše Jugoslavije i želela je dobro toj državi.
Story: Kako ste onda reagovali na vest da Hrvatska prodaje Brione koji su bili simbol te bivše države?
- Prodalo se sve pa će se prodati i Brioni. Nemački kapital najviše je ušao na naše prostore, a sudbina malih naroda jeste to da se ne mogu odbraniti od te najezde. Konačno je nemački kapital u Evropi ostvario ono što je želeo u dva svetska rata: da vlada nad nekim manjim narodima i pokrajinama...
Story: Čini se da muzika zauzima sve značajniji deo vašeg života?
- Tako je. Pravim novi CD sa Zapadnim kolodvorom i uskoro imam koncerte u Beogradu i Novom Sadu. Pošto sam kasno počeo da se bavim muzikom, čini mi se kako sam sve zreliji u tome, nemam više problema sa ritmom, sve mi je nekako ušlo u krv. (Smeh) Osećam se dobro u nekim pesmama i prepevima koje sam napravio.
Story: Snimate duet sa Severinom Vučković. Hoće li to zaista biti numera o jednom starijem tipu i znatno mlađoj devojci?
- Predložio sam joj dve pesme, ali je ona sada stvar preuzela u svoje ruke i sama napisala tekst pa čekam to da čujem. Inače, obožavam Severinu. Ona ima sjajnu energiju i divna je cura.
Story: U Hrvatskoj često polemišu o njenom glumačkom talentu koji je pokazala u više predstava...
- Nikad je nisam gledao kako glumi, ali pošto se ovim poslom bavim pedagoški, siguran sam da je odlična glumica. Mogu to da potpišem. Video sam kako me je imitirala i oduševljen sam. Primiću je na akademiju. (Smeh)
Story: Vrlo ste vitalni u sedmoj deceniji?
- Sa belog sam prešao na crno vino i to kad sam nedavno osetio kako mi je narastao stomak koji nikad nisam imao. Moram toga da se rešim.
Story: Zar to ne može da reši tenis?
- Ne može zato što sam zbog povrede koju sam imao prestao da igram svaki dan. Nikad nisam bio debeo i ne pada mi napamet da takav budem ni ubuduće.
Story: Vaš otac je nedavno napunio sto godina, mislite li da ćete i vi doživeti stotu?
- Još je mlad i zdrav. Pre neki dan imao je ispitivanja krvi, radio je EKG i svi nalazi su mu kao kod četrdesetogodišnjeg muškarca. Ne verujem, odnosno, prilično sam siguran da ja te godine neću dočekati.
Story: Postoje li neki okidači za vaše zdravlje?
- Ima ih koliko hoćete. Mnogo sam se ja trošio, a moj otac bio je mnogo pažljiv.
Story: Šta je najvažnije što ste naučili o sreći i ljubavi?
- Ima jedan stih u Pismu vojnika, od Stravinskog u kom vojnik odgovara na ovo vaše pitanje: Jedna je sreća, sreća cela, a dve, to je kao da ne postoji.
Foto: Petar Đorđević
