Očuvanje duhovne tradicije našeg naroda, ali i izražena umetnička vrednost pozorišnog komada Srpska trilogija, rađenog po tekstu Stevana Jakovljevića, ključni su razlozi zbog kojih su se na daskama koje život znače rame uz rame ponovo našli Vuk Kostić (34) i Ivan Bosiljčić (34). Vršnjake i dugogodišnje prijatelje spojila je, između ostalog, i želja da saznaju sve o svojim precima koji su preživeli Golgotu Prvog svetskog rata.
- Moj deda Miodrag Bosiljčić je ruski đak, pukovnik u Drugom svetskom ratu, a njegov stric, a moj čukundeda, kaplar Branko Bosiljčić, nosilac je Albanske spomenice iz 1915. godine. Iz ličnog iskustva, dajem savet svim građanima Srbije da istraže svoju porodičnu istoriju jer će shvatiti da ih se i te kako tiče istorija Prvog svetskog rata. Iskreno, i sam više znam o Drugom svetskom ratu. Nedavno sam video rezultate ankete po kojoj više od 45 odsto građana Srbije ne zna kada je počeo Prvi svetski rat. Nisam kriv što sam tek sada otkrio da mi je čukundeda nosilac Albanske spomenice.
Kriv je moj deda koji mi je pričao samo o Drugom svetskom ratu, ali i školski sistem koji je, zbog dodvoravanja režimu, učinio da gradivo o Prvom ratu samo preletimo i da se decenijama čitave generacije zadržavaju samo na Drugom. Ovo je momenat kada to može da se ispravi. Pravimo predstavu za ljubitelje pozorišta, ali i za decu i mlade. Verujem da će ovaj komad imati dug vek jer će svi koji budu dolazili morati da se podsete Prvog svetskog rata - počinje razgovor za Story popularni Bosiljčić koji je želeći da očuva viteški duh tradicije ujedinio snage sa Vukom Kostićem.
- Po očevoj strani niko nije bio učesnik u Prvom svetskom ratu jer su oni bili komite, tačnije članovi prvog četničkog odreda. Moj deda Nestor, koji je sa trideset šest godina dobio mog oca Mihaila, rođen je 1897. godine. Njegova starija braća izginula su u Bugarskoj. Ali zato, s mamine strane, imam pretka Kuzmana Milevića koji je živeo u Siminoj 18 na Dorćolu i koji je preživeo Prvi svetski rat.
Nije dočekao duboku starost, ali valjda je to bila posledica gladi i smrzavanja na frontu. Svaki dan prolazim pored njegove kuće, a imao sam tu sreću i da upoznam svoju prababu - kaže Kostić koji ističe da izuzetno voli istoriju i mnogo zna o ratnoj tematici.
- Mi smo u ratovima pretrpeli udar na ljudstvo i cvet našeg srpstva. Podvizi predaka jesu nadljudski i herojski. Prošla im je mladost u ratovima, naročito u periodu od 1912 – 1918. za vreme Balkanskih ratova i Prvog svetskog rata. Ova naša predstava sadrži i svojevrsni čas u prirodi na kom Bosketu objašnjavam da postoje četiri grupe ratnika. Uz to smo pokazali i da su sve to živi ljudi koji se šale, vole, plaše, gladni su, imaju groznicu - objašnjava Vuk koji, osim sa Bosiljčićem, u predstavi igra i sa sinovima čuvenih glumaca Milenka Zablaćanskog, Brika Krivokapića, kao i sinom reditelja ove predstave Slavenka Saletovića.
- Ovo je jedan od onih momenata kada pozorište dobija svoju potpunu svrsishodnost, i kad se iz raznih aspekata zadovolje svi kriterijumi: od umetničkog i istorijskog preko edukativnog do etičkog... Čim se pomisli na ratnu tematiku, misli se isključivo na ozbiljnost i dramu, ali ne treba da zaboravimo kako mnogo toga može da se kaže i kroz smeh i ironiju. Biće ovo ozbiljna muška, vojnička predstava sa duhovitim, ali i ozbiljnim tragičnim momentima - kaže Ivan i pravi paralelu između savezništva u ratu i onog koje na sceni ima sa svojim prijateljem Vukom.
- To savezništvo svakako doprinosi boljem rezultatu u oba navedena slučaja, ali ovde je naš odnos prema tradiciji iznad naših privatnih poznanstava i pređašnje saradnje. Nije bilo grama sujete, nijednog problema, sve smo rešavali u hodu i vojnički precizno. Bio je to samo naš bonus u odnosu na to što se poznajemo. A pri tom, Vuk i ja se odlično slažemo - dodaje suprug pop pevačice Jelene Tomašević-Bosiljčić koji u komadu tumači lik pisca Srpske trilogije Stevana Jakovljevića.
- Ono što je novo jeste ubačeni lik pisca Stevana Jakovljevića koji je bio učesnik oba svetska rata. Zato je Srpska trilogija jedno od naših kapitalnih dela. Reditelj je želeo da u radnju ubaci pisca kao glavnog svedoka, prenosioca, a pri tom i učesnika akcije proboja Solunskog fronta. Najbitnije što saznajemo iz predstave i iz književnog dela jeste to da u prvom ratnom jurišnom odredu nisu bili nikakvi ljudi sa margine, već intelektualci koji su branili svoju otadžbinu uprkos mogućnosti da zahvaljujući stipendijama koje su dobijali, odu na školovanje u inostranstvo i izbegnu vojnu službu - priča Bosiljčić koji je nedavno na daskama Pozorišta na Terazijama doživeo dva peha. Prvo se otkačila sajla na velikom kristalnom lusteru gde je stajao glumac na visini od šest metara i to tokom izvođenja predstave Zona Zamfirova za koju je dobio Sterijinu nagradu, a dan kasnije, dok je igrao u mjuziklu Cigani lete u nebo, sudario se sa kolegom na sceni i polomio nos.
- U ovakvom društvu sam i te kako siguran na sceni Narodnog pozorišta - kaže Ivan kroz smeh dok za Story pozira na konju uprkos pređašnjem lošem iskustvu u jahanju.
- Ranije me je zbacio konj, ali šta je to za jednog Solunca. Volim konje, jašem ih i nije nikakav presedan da ponekad padnem - s osmehom kaže Ivan.
- Nije pao samo onaj ko ne jaše - u šali će Kostić koji na dan premijere predstave u Narodnom pozorištu, 22. novembra puni trideset četiri godine pa će na pozornici proslaviti i rođendan.
-Tog dana mi je i krsna slava i rođendan. Ako se u septembru nečeg prihvatim, premijera mi je obično dvadeset drugog novembra na Dan Narodnog pozorišta. Ove godine slavlje će izostati jer jedva čekam da se naspavam nakon premijere pošto sam preumoran - zaključuje Vuk čija devojka i koleginica Jelisaveta Orašanin nedavno takođe nije imala vremena za organizovanje rođendanske proslave, ali ju je obradovao Kostićev poklončić.
Piše: Nikola Rumenić
