Crnogorka koja je prisvojila Balkansku ulicu, temperamentna novinarka Vesna Dedić (45) nakon razvoda od svog bivšeg supruga doktora Srđana Milojevića s kojim ima ćerku Lenku (12), nikada nije govorila o svojim ljubavima, ali zato s osmehom ističe kako se i danas oseća voljenom. Priče o svojim romansama, ali i emotivna iskustva svojih najbližih pretočila je u romane koji su postali bestseleri, pa i u svoju novu istorijsku melodramu Pola duše. Ova stasita dama ne razmišlja o prolaznosti već se raduje periodima koji je očekuju, a sebi želi ljubav i istinsku sreću.
Story: Rekli ste da je vaš novi roman namenjen svima koji se pitaju zašto nemaju sreće u ljubavi. Imate li vi takvu sreću?
- Glavna junakinja romana Pola duše kaže: U ljubavi ne treba tražiti sreću. Ljubav je kada ti neko uzme pola duše, pa se bez te polovine osećaš kao da si u raju ili u paklu. A sve dok se ne desi, nisi u stanju da prepoznaš da li je to za tebe raj ili pakao. Imala sam ljubavi, a samim tim i raj i pakao.
Story: Postoji li taj neko čiji lik čuvate od svih?
- Pre svega, čuvam sebe od svih i pojavljujem se u novinama samo onda kad imam novi roman ili novu emisiju. Meni je stvarno dovoljno da znam koliko sam voljena i srećna i nemam potrebu da mašem fotografijama na kojima sam u zagrljaju muškarca i držim transparent na kome piše: Ja sam voljena. I kada sam bila tužna i sama, nisam naricala preko medija. Kada vidim tekst sa naslovom ponovo slobodna, to mi je kao da u rubrici usamljena srca pročitam oglas u kojem piše: Tražim dobro situiranog gospodina srednjeg rasta spremnog za život udvoje. Drugaricama ni sada ne pričam o detaljima svoje intime, a kamoli da to radim za novine.
Story: Čime jači pol može da vas zaintrigira i izmami vam osmeh?
- Uh, ja sam žena sa spiskom zahteva, tražim najskuplje stvari, a to su bezrezervna ljubav, odanost, strast, poštovanje i poverenje. Ne očekujem od muškarca da mi izmamljuje osmehe već da moje lice pored njega bude bez senke tuge i sumnje.
Story: Da li ste nekada doživeli zabranjenu ljubav?
- Uvek je bilo osoba koje su onima koji su mene voleli pokušavali to da zabrane. Ali, ako je ljubav velika, svaka zabrana pokaže da se u pitanja srca nikada ne treba mešati. Prezirem kad ljudi sebi daju za pravo da se čude i priču o nečijoj ljubavi počinju sa rečju zamisli... Odavno je rečeno: Ko o čemu, kurva o poštenju, tako da čim čujem kako neko morališe, ja se setim te lepe narodne izreke. Ljubav nije kamion pa da te neko isključi iz saobraćaja ako nemaš dozvolu C kategorije.
Story: Ima li istine u stihu: Od ljubavi do mržnje ima tako malo...
- Naravno, jer u ljubavi se nekome prepustiš ceo i, ako te izda, ti pre svega mrziš sebe jer shvataš da si imala iluziju o toj osobi. Najgore što tada možeš da napraviš jeste da pokazuješ svoju mržnju i svetiš se što te je neko razočarao. Bolje je sačekati novu u ljubav, makar i iluziju posle koje ćeš opet naručivati Džejove pesme u kafani. Ljubav nije nešto što dobijamo kao veš mašinu sa garantnim listom, ali se možemo potruditi da redovno čistimo kamenac i da joj sačuvamo vek trajanja.
Story: Da li ste žena boem?
- Nisam, samo sve što radim, radim do kraja. Ako peglam košulje, šavovi su besprekorni, ukoliko čistim pod, on blista, ako sam u kafani onda i pevam i igram i pijem i plaćam. To što svakog vikenda izlazim, ne znači kako sam boem, već da sam tokom nedelje mnogo radila pa mi je potrebno opuštanje. Nedeljom, kada kuvam za čitavu sedmicu i perem veliki veš, niko me ne pita jesam li žena domaćica, tako da ni petkom u kafani niko ne treba da me pita da li sam boem.
Story: Verujete li u muško-ženska prijateljstva?
- Da, jer od žena prijateljica bila sam mnogo puta nasamarena i izdana, a od muških prijatelja nikada. Mnogo je zavisti u ženskim prijateljstvima jer svaka želi da ima sve što i ona druga, a muški prijatelji umeju da se nose sa tvojom srećom. Za sve svoje muške prijatelje mogu ruku da dam kako me nikada ne bi izdali.
Story: Šta su vam donele četrdesete kao novinarki, spisateljici i ženi?
- Kao novinarki samopouzdanje, kao spisateljici ogromnu sreću, ali i podmetanja zavidnih, kao ženi osećaj slobode i spoznaju da je moj život moja najličnija imovina. Baš sam pomislila kako su četrdesete najlepše godine u životu jedne žene, kada mi je Branka Petrić na snimanju Balkanskom ulicom rekla da se žena najlepše i najspokojnije oseća sa 65. i verujem da je tako, pa sam odlučila da narednih 20 godina sa radošću iščekujem svoj 65. rođendan.
Story: Nakon iskustva koje ste do sad stekli, šta je po vašem mišljenju ključ životne sreće?
- Da odrediš precizno šta baš tebe čini srećnim, a ne da umisliš kako je za tebe sreća ono što neko drugi ima. Sreća je da tuđu sreću ne gledaš kao svoju nesreću.
Story: Kada ste se osećali najusamljenije?
- Nikada, uvek sam znala da postoji neko kome sam učinila dobro i ko se moli za mene. Osećaj usamljenosti može biti i lep jer te natera da se presabereš, počneš sve nanovo, postaneš hrabrija i iskrenija, upoznaš sebe. Treba znati kako sam sa sobom, da bi umeo sa drugima.
Story: O čemu danas najčešće razgovarate sa ćerkom Lenkom?
- O životnim vrednostima i načinima kako da se dohvati srećna zvezda.
Story: Da li joj s godinama smeta ili prija pažnja koju vi uživate u javnosti i medijima?
- Veoma joj smeta, čak mi je zabranila da u medijima govorim o njoj, neće više ni da se slika za novine. Poštuje ono što radim, ali ne gleda moje emisije, niti čita romane koje sam napisala. Jedino voli promocije mojih knjiga jer rezerviše sto za svoje drugare i pokupi bukete cveća.
Story: U kakvim ste odnosima sa Lenkinim tatom?
- Posle razvoda moj zadatak bio je da doprinesem da Lenkini odnosi sa ocem budu lepi i zdravi. Nisam kao većina bivših žena manipulisala detetom i ucenjivala ga koliko često će ga viđati kako bih pribavila finansijsku korist ili mu se svetila za svoja ljubavna razočarenja.
Story: Gledaoci često idealizuju omiljene TV junake i veruju da se lica sa malih ekrana ne susreću sa svakodnevnim egzistencijalnim problemima...
- I treba da ih idealizuju... Moje gledaoce ne mora da se tiče jesam li ja pre uključenja kamera nosila kese sa pijace, brojala poslednji dinar za dečju užinu ili celu noć preplakala. Kada dođem kod doktora, mene ne zanima da li je primio platu već želim da me leči.
Story: Da li ste ikada osetili kako je imati pa nemati?
- Jesam i imati pa nemati i nemati pa imati. Ne znam da li sam ja možda glupa, ali nikada nisam pravila dramu kada sam ostajala bez para, stana, ljubavi, podrške... U takvim situacijama trudila sam se da smislim najbolji način kako da se izvučem, a to znači da realizujem neku novu ideju. Ako mi sada svi poslovi propadnu, nije mi problem da uzmem krpu u ruke i čistim po kućama. Znam da ću svoje dete za školovanje i život uvek obezbediti. Hoći li uvek imati za nove cipele, ne znam. A to baš i nije toliko važno... Ili jeste? Bitno je da rešenje svojih problema nikada nisam čekala od države, firme, partnera ili prijatelja, niti sam očekivala da mi padne sa neba. I kada imam svega, od toga ne pravim dramu. Osećam se isto i kada imam i kada nemam pun devizni račun. Ja sam od onih koji kažu: Bože zdravlja i biće svega.
Story: Da li vam je ikada vaš posao dosadio?
- Nikada. Dosadilo mi je samo što ponekad moram da se borim sa onima koji ništa ne znaju o poslu, a imaju funkciju, zarađuju na meni, a potcenjuju me. Dosadilo mi je i da gledam kako stotine mladih i pametnih ne mogu da se iskažu u poslu jer nemaju moćnog tatu, beskrupuloznog ljubavnika ili farbu neke partije.
Story: Zbog čega ste odlučili da se osamostalite i osnujete svoju izdavačku kuću?
- Postoji nekoliko lepih i manje lepih povoda koji su doveli do takve odluke. Ideja postoji odavno, ali eto, sada sam sakupila hrabrost. Da li će mi pored nje i pameti biti potreban pancir, pričaćemo u decembru.
Story: Mislite li da je to možda i rizičan potez?
- Napisala sam lep roman, istorijsku melodramu koje će voleti čitateljke, ali i muška čitalačka publika. Tu nema rizika, ali on postoji kad se izađe iz velikih knjižarskih lanaca i okrene knjižarama Službenog glasnika i trafikama. To vam je kao kada proizvođač mleka odbije da prodaje mleko velikim lancima samoposluga i pojavi se na pijaci.
Story: Šta vas je zaintrigiralo i inspirisalo da napišete istorijsku melodramu Pola duše?
- Želela sam odavno da napišem neki srpko-crnogorski Titanik. Kao što je izuzetan i raskošan bio taj brod tako je bio veličanstven i period naše istorije od kraja 19. veka do Prvog svetskog rata, vreme kraljevskih intriga Petrovića, Obrenovića i Karađorđevića, otvaranja prvih ambasada, pozorišnih i bioskopskih predstava, balova, terena za golf, konjičkih trka, romansi, kafanskih lumpovanja i javnih kuća. Napisala sam priču o ljubavi harizmatičnog oficira i jedne prelepe obrazovane žene koji nošeni strastima, posle razočaranja u prethodnim vezama, odlučuju da još jednom poveruju u sreću.
Razgovarao: Danilo Mašojević
