Ogromna upornost i čvrsta volja da uspe bili su glavni saveznici glumca Ivana Bosiljčića kada je iz rodnog Užica krenuo u potragu za boljom budućnošću. Tridesetogodišnji umetnik karijeru je otpočeo još tokom studentskih dana u Novom Sadu gde je diplomirao na Akademiji dramskih umetnosti. Nakon višegodišnje istrajnosti da pokaže izvanredan talenat i stečeno znanje, prethodna godina donela mu je potpuno ispunjenje budući da je među svojim kolegama vršnjacima imao najviše razloga za slavlje. Popularnost je stekao ulogom u seriji Ljubav i mržnja na TV Pink u kojoj je tumačio doktora Bojana, ali pošto je njegova rola sve vreme imala negativan kontekst, na samom kraju Ivan je insistirao da njegov lik postane pozitivan u želji da pokaže publici kako je ljudski praštati i učiti na svojim greškama. Srca brojnih obožavateljki osvojio je glavnom ulogom avijatičara Nenada Aleksića u do sada najgledanijoj seriji RTS-a Ranjeni orao, a za njegove hit predstave u Pozorištu na Terazijama Cigani lete u nebo i Maratonci trče počasni krug neprestano se traži karta više. Pored zadovoljstva na profesionalnom polju, Bosiljčić je srećan i u ljubavi otkako je otpočeo romansu sa pevačicom Jelenom Tomašević.
Story: Nedavno ste se vratili iz Jerusalima gde ste proveli uskršnje praznike. Kako se osećate posle posete Svetoj zemlji?
- Još sam pod jakim utiscima zbog toga što sam proveo Uskrs u Jerusalimu. Mnogo stvari sam znao o ovom gradu, ali to što sam doživeo nisam mogao ni da pretpostavim. Vratio sam se pun pozitivne energije.
Story: Jeste li zadovoljni komentarima nakon premijere predstave Miris kiše na Balkanu u kojoj tumačite važnu rolu?
- Rad na predstavi bio je izuzetno lep proces i drago mi je što se dobra saradnja između glumaca i reditelja prenela na publiku koja je odlično odreagovala na predstavu. Miris kiše na Balkanu jedna je od retkih ansambl predstava i zadovoljstvo mi je što sam radio sa kolegama kao što su Sloboda Mićalović, Ivana Knežević, Dubravka Mijatović, Isidora Minić i Bane Zeremski.
Story: Serija Ranjeni orao i posle dve reprize dobija odlične kritike, a prošle nedelje premijerno je prikazan i istoimeni film. Po čemu se radnja na velikom platnu razlikuje od one televizijske?
- Film sam gledao pre premijere i mogu vam reći da su u filmski materijal ušle najbolje scene. Ranjeni orao je izuzetno uzbudljiv, zato što je sedamnaest sati dobrog materijala impregnirano u dva sata i deset minuta. Samim tim uzbuđenje ne jenjava nijednog momenta. U filmu je i dalje apsolutna ravnoteža između glavne junakinje Anđelke i njenih partnera, ali u samoj radnji postoje izmene koje radnju čine znatno zanimljivijom.
Story: Ranije ste odlazili na kastinge za uloge za koje čak niste pozivani. Da li biste sličan korak načinili i sa stečenom popularnošću?
- Tada sam stvarno imao mnogo manje posla i nisam čekao pozive, nego sam se sam angažovao i nudio. Ta moja samopromocija je donela rezultate, a jedina preporuka bila mi je škola Vide Ognjenović. Danas je situacija drugačija, često ne stignem da odem na sve kastinge na koje me pozovu. Ali sada bih uradio isto to i ukoliko bi me uloga zainteresovala, otišao na kasting čak i da me ne pozovu. Ne treba imati predrasude po tom pitanju nego se boriti. Najbolje poznajem sebe i znam šta mogu, a kako ponekad reditelji možda vide samo jednu stranu, dužan sam da im pokažem sve što znam.
Story: U Pozorištu na Terazijama gotovo svako veče igrate predstave. Imate li vremena za sebe i svoje prijatelje?
- Nakon završetka snimanja serije Ranjeni orao i još dva meseca posle toga, intenzivno sam radio i sada sam malo razgrnuo obaveze. Često sam sebi postavljao pitanje čega bih mogao da se odreknem, ali ne bih mogao da to učinim ni sa jednom stvari koju sam uradio u poslednje dve godine. Uživao sam u svakoj ulozi i svaka mi je donela korist. Sada imam svoj repertoar i obavezu prema medijima i publici. Ovo je prilično relaksirajući period kada nadoknađujem susrete sa samim sobom. Obećao sam sebi da će doći vreme kada ću se ponovo vratiti u normalu jer sam svestan da ne mogu uvek biti u ravnoteži.
Story: Priča se da vas posle brojnih predstava skrivaju kako bi vas spasili od obožavateljki. Da li je to istina?
- Popularnost je u mom slučaju došla postupno, ali kako sam se pojavljivao na televiziji očekivano je da sam postao aktivni učesnik javnog života. Ne uživam u tome jer sam u suštini
zatvorena osoba, ali mnogo me raduje što na ljude ostavljam pozitivan utisak. Nije tačno da me sakrivaju po pozorištu, ali vlada poprilična euforija kada sam na sceni.
Story: Kada ste bili mlađi voleli ste da slikate i pišete poeziju. Kako ste se na kraju pronašli u glumi?
- Vrlo je čudno to što sam se našao na glumačkom putu jer ona zahteva ekstrovertnost, a ja suštinski nisam takav. Glumac mora da ima posebnu energiju i svest o tome da igra pred pet stotina ljudi ili u TV seriji pred milionima, a ja je nikada nisam imao pa su zato moji hobiji bile individualne umetnosti. Malo sam slikao i pisao, a za to je potreban samo papir i olovka. Ali primetio sam da to nije bilo zdravo za mene i gotovo namerno otvorio sam se i svoju potrebu za poezijom počeo da iznosim javno. Rekao sam sebi kako ne mogu da tonem u introventost i moram da postanem deo celine. I to je baš bio period pred kraj osnovne škole i početak gimnazije kada sam rešio da stanem na obe noge i kritiku o Vladislavu Petroviću Disu pročitam pred celim odeljenjem. Sada mogu da stanem pred nekoliko stotina ljudi i glumim, ali i da se osamim i zatvorim. Pesničke i slikarske vode ostavio bih za kasnije, kada mi se telo bude primirilo, a duh ostane aktivan.
Story: Nedostaje li vam rodno Užice?
- Za novogodišnje praznike bio sam na Zlatiboru i napunio sam se ljubavlju. Prija mi tamošnji sudar morskog i planinskog vazduha. Nedostaje mi Užice, a i mnogo volim svoga brata i roditelje i njihovog prisustva mi nikada nije dosta. Kada odem, oživim vreme koje sam tamo provodio pre odlaska na fakultet, jer je kasniji period bio bolan za mene, pogotovo zato što sam potpuno sam otišao iz treće godine gimnazije u nepoznato. Pod teretom tog perioda često odlazim u Užice i punim baterije uz drage ljude.
Story: Pošto ste izjavljivali da nikada niste ni slutili da ćete se baviti glumom, postoji li neka anegdota iz vašeg detinjstva koja je nagoveštavala da ćete se baviti današnjim pozivom?
- Kada sam imao petnaest godina moja sestra Violeta me je jednom prilikom dok smo sedeli na tvrđavi pitala da li čitam, a ja sam joj rekao da više gledam filmove (smeh). Nadovezala se kako baš u tom trenutku čita knjige Mir-Jam i ispričala mi radnju romana Ranjeni orao. Pošto sam imao dvadeset kilograma manje nego sada, silno sam želeo da izrastem u pravog heroja, a ona je želela da ima kosu kao Anđelka. I ja sam se zaprepastio kada me je Zdravko Šotra pozvao da igram u Ranjenom orlu i to baš u tom trenutku kada sam konačno izrastao i stasao u pravog muškarca. Pozvao sam sestru i u neverici joj saopštio vest.
Story: Možda ste i nesvesno prizvali tu ulogu.
- Često se toga setim i mogu da kažem da ništa nije slučajno. U osnovnoj školi nosio sam pilotsku jaknu u kojoj sam se odlično osećao, takoreći malo muževnije u odnosu na godine koje sam imao. Takođe, kada sam dobio ulogu u Brilijantinu setio sam se kako sam, da bih se oslobodio strahova, kao klinac stalno nameštao frizuru kao Elvis Prisli. Deset minuta pre početka časa, pošto sam živeo blizu škole, sebi sam ispred ogledala govorio: Idi u školu, šta te briga, neka ti se smeju… A onda bih ispred zgrade brzo vraćao frizuru na standardnu.
Story: Družite li se i danas sa prijateljima iz detinjstva?
- To je moje bazično društvo, kao i prijatelji iz KUD-a, koji su mi obeležili čitav život i gde su mi se desile i rane ljubavi. Ima mnogo devojaka sa kojima ne razgovaram i koje su kivne na mene iz tog perioda (smeh).
Story: Dugo ste trenirali boks. Bavite li se i dalje tim sportom?
- Boks sam trenirao u periodu kada sam imao manje posla i želeo da sve ono što sada izražavam i izbacujem kroz posao, sabijem u džak. Bilo mi je vrlo korisno, ali to je pre svega psihoterapija. Ali sada nemam toliko snage, pa se opredeljujem za blaže sportove.
Story: Na ruci imate prsten poput burme. Da li je reč o modnom detalju ili je to simbol vaše velike ljubavi?
- Bio sam u najstarijem hrišćanskom manastiru Svete Katarine na Sinaju gde sam čuo kako je bila izuzetno lepa i inteligentna žena koju su svi priželjkivali. Nikada se nije odvajala od prstena koji je predstavljao njeno zaveštanje Gospodu, a ubijena je zbog širenja hrišćanstva. Kada sam bio u manastiru pri celivanju moštiju kao i svaki pravoslavac dobio sam prsten i od tada ga nisam skidao. A meni to znači više od bilo kakvog imidža.
Story: U poslednje vreme srpskom prestonicom kruže glasine kako ste raskinuli sa pevačicom Jelenom Tomašević, te da zbog toga i niste putovali zajedno za Uskršnje praznike?
- Za priču o raskidu prvi put čujem, ali takve spekulacije me ne čude. Uvek mora nešto da se događa i da u javnosti postoje intrige makar i izmišljene, koje ne želim da komentarišem.
Story: Mislite li da su tračevi o rastanku proizvod vaših brojnih obaveza zbog kojih se retko viđate sa devojkom?
- Hvala Bogu da puno radimo i da oboje imamo priliku da putujemo. Ljudi imaju potrebu da pričaju o nečemu što je standardno i da od toga prave previranja.
Story: Želite zapravo da kažete kako je vaša veza sve čvršća?
- Ne želim ništa da demantujem i potvrđujem zato što će to biti povod za neke nove priče.
Story: Verujete li u brak i priželjkujete li da vam se to desi u skorijoj budućnosti?
- Pristalica sam one slike o braku koja podrazumeva određena ograničenja i poštovanje, a iz toga proizilazi sloboda. Mislim da je lažna sloboda ukoliko svako može da radi šta hoće. Moramo negovati ljubav, brak i osobu pored sebe. Smatram da je venčanje u crkvi blagoslov i da u tom trenutku dobijate duplo veću snagu za opstanak.
Story: Delujete kao smiren i taktičan čovek i dobar pedagog. Razmišljate li o potomstvu?
- Moja majka je vaspitačica i odatle imam nešto pedagoško u sebi, a s druge strane, moja želja za potomstvom je ona poslednja i bazična koju imam. To je moj prioritet smisla postojanja. Mislim da se sve što radim i kako učim sliva u način na koji ću vaspitavati decu i svi postulati o ljubavi i braku svode se na to da se napravi najbolja atmosfera za vaspitavanje dece. Razmišljam o tome, ali ne planiram, zato što te stvari ne zavise od nas.
Ksenija Konić
