Čuveni komad Nikolaja Vasiljeviča Gogolja oživeo je na sceni Ateljea 212 gde je premijerno izveden 3. juna. Komedija o strahu korumpirane vlasti u jednom malom gradu carske Rusije od dolaska revizora i posle sto osamdeset godina ni najmanje nije izgubila na aktuelnosti. Glumac Nebojša Cile Ilić (39) govori za Story kako je pripremao ulogu gradonačelnika Antona Antonoviča i zbog čega je duboko ponirao u sebe, ali i da li je predstava ujedinila veliki broj glumaca posle brojnih previranja u njegovom matičnom pozorištu.
Story: Kako ste reagovali kada vam je rediteljka Iva Milošević ponudila ulogu?
- Bio sam iznenađen, jer ta uloga nije ni blizu onoga što sam do sada igrao, ali sam negde osećao da bih voleo da probam tako nešto. Možda bi bi bilo bolje da sam igrao neku manju rolu u komadu, jer je ovako cela stvar opasnija i ozbiljnija za mene na početku. S druge strane, tu je bilo i istinsko zadovoljstvo, jer je važno da se u žvotu borite sa velikim zadacima i da na tome uzrastate i stičete neko iskustvo. Glumu uopšte doživljavam kao neku veliku lupu kojom šaram po sebi i znam da svako od nas ima sve u sebi. Ta vlastoljubivost možda kod mene nije dominantna, ali postoji vlastoljubivost nad nečim drugim što imam, pa bih lupom uvećeo tu svoju karakternu osobinu i kroz nju uspeo da ispovedim ono što zaista osećam - to gde sam ja zaista odvratan, alav i banalan. Tražio sam neke sopstvene bunare sa kojih ću da zahvatam vodu a ne samo da osuđujem neke druge ljude i krijem se iza njihovog karaktera. U tom smislu ovo je jedan od najuzbudljivijih poslova za mene, naročito zato što za dva i po sata čovek mora da odigra hiljadu drugih stanja i akcija. Poslednjih meseci uložio sam svu svoju snagu i koncentraciju, vreme, privatan život u ovu predstavu i ovu ulogu. To je jedan od onih trenutaka kada te opseda lik koga igraš. Nova vrata otvaram i u sebi, jer ulazim u neke hodnike u kojima nikada nisam bio. Ovo je neka vrsta magičnog komada koji je teško objašnjiv, ali mislim da smo uspeli da ga ščepamo za gušu i to sa velikim zadovoljstvom. A to što je pored mene u predstavi još osamnaest mojih kolega i što se sa ovakvim delom predstavljamo publici čini me ponosnim i srećnim.
Story: Koliko će vaš gradonačelnik biti drugačiji od nekih prethodnih izvođenja i kako je rediteljka postavila vaš lik?
- Iz našeg iskustva to su moderni, brzomisleći ljudi koji se ne obaziru mnogo. U tom smislu oni se razlikuju od Glogoljevog gradonačelnika koji je opisan kao malo stariji čovek koji ne može da pobegne od svojih zadatih vrednosti. A ovi današnji su brži i prilaogodljiviji, i samim tim meni odvratniji. Ideje za komad i razne postupke smo crpeli iz današnjih iskustava, pa je tako i sa mojim likom. Drago mi je što ova predstava nije samo osuda koja će da otvori oči publici ili nama, nego što ćemo sami o sebi otkrivati neke stvari, kao i da svi ti gradonačelnici nisu stigli sa Marsa nego da su možda najbolji od nas.
Story: Ko je danas revizor u zemlji Srbiji i njenoj kulturi?
- Ima stvarno raznih na raznim poljima, od onih najnižih do ovih na vrhu. A onaj pravi revizor koga svi čekamo nikako da stigne. Voleo bih da se ovom društvu desi jedan trenutak u kome će biti stavrno jedno otrežnjenje, kao kada ste direktno uhvaćeni u nečemu za šta više nema izgovora. Istorija će ovo vreme pamtiti kao najgrublje u odnosu na kulturu i umetnost. Sigurno je i pre bilo teško i da ne treba biti nerazuman kada je u zemlji manje para za sve ljude a ne samo za kulturu, ali meni se čini da su ljudi izgubili ono osećenje da je umetnost vrsta nasušne potrebe i mentalne higijene. Nije to nešto što samo košta, dobro bi bilo da predstave što manje koštaju, ali izgubila se osnovna ideja šta će nam to uopšte. Lažni mali menadžeri ne razumeju da Beograd nije Beograd ako nema Revizora, Otela, Gospođicu...
Story: Ovo je prva premijera u Ateljeu 212 posle brojnih previranja i odlaska prethodnog upravnila Kokana Mladenovića. Da li će to što je angažovano devetnaest glumaca iz ansambla biti dodatan kvalitet predstave?
- Sa pozorištem je čudno to što krajnji ishod predstave ne odlučuju sjajno motivisani ljudi i dobra atmosfera, jer možete da imate najboljeg reditelja i pisca, ali da ispadne loša predstava. Potrebno je još neke magije i sreće da se desi, a unapred ne možemo znati da li će ona biti uspešna kao što bi mi voleli. Istina je da su ljudi jako motivisani da pokažu da vrede da su potrebni, da mogu da daju neočekivane rezultate kada se na njih obrati pažnja, pritom ne stavljajući male ciljeve i kritetijume. Posle svih dešavanja ljudi žele da kažu da nisu nikakvi paraziti niti štetočine koji žive o trošku građana, nego da su ljudi koji ležu i ustaju sa tim svojim problemima i žive život jedne specifčne profesije koja je divna, ali ume mnogo da oduzme i povredi čoveka. Ovo je specifičan trenutak, oseća se jedinstavo ljudi u komadu u kome veliki glumci igraju uloge sa jednu, dve rečenice, jer žele da butu tu, veruju u taj koncept i pitani su tokom predstave, a sa tako malim ulogama daju veliki značaj. Mislim da smo dobili ozbiljne kreacije, jer ih stvaraju ozbiljni glumci.
Story: Da li je beogradska publika spremna za ovakav komad?
- Šta nas čeka i kako će publika odreagovati to je ogroman zank pitanja, ali siguran sam da će videti ogromnu energiju i volju da tu stvar ispričamo svim srcem i snagom.
Razgovarala: Jelena Kulović
Foto:
