Legendarni muzičar i frontmen kultnog beogradskog sastava Idoli koji je harao jugoslovenskom muzičkom scenom osamdesetih godina prošlog veka, Vlada Divljan (55), već na prvi pogled odaje utisak čoveka dobrih i pomalo zaboravljenih manira jer razoružava svojom srdačnošću i jednostavnošću koju poseduju samo najveći umetnici. Povod za naš susret bio je koncert koji će sa Ljetnim kino Big Bandom održati 7. juna u Bašti SKC-a, a u intervjuu za Story prisetio se svoje mladosti i nezaboravnih trenutaka sa Idolima, ali otkrio i zbog čega sebe nikada nije doživljavao preozbiljno i kako liberalno vaspitava svoje naslednike Stevana (14) i Pavla (11) koje je dobio u braku sa suprugom Dinom (42) sa kojom od 1999. živi u Beču.
Story: Da li posle toliko godina rada još osećate dečački zanos zbog bavljenja muzikom?
- Apsolutno. Ne bih ni radio da ga nema. Ovaj posao je specifičan, ako počnete da ga radite neiskreno, publika to vrlo brzo oseti i onda je više nema. Bavljenje muzikom nije tako romantična profesija kao što izgleda niti se mi muzičari samo zabavljamo i zarađujemo pare jer ima raznih momenata koje treba preživeti i opet zadržati u sebi želju da se time i dalje bavite.
Story: Navikne li se čovek vremenom na život čergara koji muzičari neminovno vode, ili se pak rodi kao takav?
- Dobro pitanje. (Smeh) Verovatno ima i jednog i drugog jer ja volim da putujem otkad znam za sebe. I danas mi kada sednem u neko prevozno sredstvo, najčešće u auto, zaigra srce dok izlazim iz grada, iako sam sada uglavnom u Beču gde je moja porodica situirana.
Story: Koliko vam je važan svaki nastup u gradu u kome ste rođeni?
- Uvek imam najveću tremu pred beogradski nastup. Ne samo zato što sam rođeni Beograđanin, već i zbog toga što je uvek važilo da, šta god radili, treba da se potvrdite u Beogradu. Inače, Idoli su prvi održali rok koncert u Bašti SKC-a i na neki način otvorili taj prostor. Radujem se novom susretu sa publikom.
Story: Kako sa ove distance gledate na vreme kada su Idoli zajedno sa još nekoliko grupa pokrenuli Novi talas u muzici? Jeste li nostalgični?
- Jesam, pre svega prema sopstvenoj mladosti. Kad je reč o Idolima, rekao bih da sam više srećan nego nostalgičan što sam bio deo svega toga jer imam čega da se sećam, ne zbog toga što sam veliki, nego zato što to što sam radio tada i danas ima nekog smisla. Imali smo sreću da u pravo vreme budemo na pravom mestu. Bili smo dovoljno mladi da imamo tu ludačku energiju i nismo previše razmišljali o posledicama nekih stvari, a opet dovoljno odrasli da materijalizujemo ideje i napravimo te pesme.
Story: Šta je najluđe čega se sećate iz tog perioda?
- Ako izbegnemo neke lascivne momente o kojima nije zgodno pričati pa ćemo ih ostaviti za neku biografiju, bilo je svakakvih trenutaka. Jedan običan momak odjednom se našao u nekom čudu i žiži javnosti, svi te nešto pitaju, hoće da te potapšu po ramenu i da se druže sa tobom, a mnogi iz nekih pogrešnih razloga, tako da treba sve to preživeti. Shvatiti da to što sviraš ne interesuje samo tebe nego i neku širu publiku je super, ali ne očekuješ da će telefon da ti zvoni 24 sata, naročito u mom slučaju, jer je bilo lako naći prezime u telefonskom imeniku, a moji roditelji su posebno propatili zbog toga pa su noću morali da ga isključuju. (Smeh)
Story: Kako vam je pošlo za rukom da sve ove godine izbegnete zamke koje nosi popularnost?
- Mislite na alkoholizam i narkomaniju? Ko kaže da jesam? Šalim se, naravno. (Smeh) Mislim da je to najviše do čoveka, ali pored sreće važno je i u kakvoj porodici i okruženju sazrevaš. Nisam ni ja svetac, daleko od toga, ali nikada nisam istinski tražio tu zamenu stvarnosti. Zato je važno biti u kontaktu sa samim sobom. Inače, uvek sam se užasavao igala, bilo mi je dovoljno mučno i kada sam morao da vadim krv, ne zato što sam se bojao, nego što mi je to bilo neprirodno probijanje nekog zaštitnog omotača. Nije mi bilo neophodno da zaronim u nešto te vrste jer sam intuitivno shvatio da taj put nije dugačak.
Story: Jeste li u potpunosti uspeli da ispunite svoj život u Beču gde boravite od 1999?
- Ja sam još 1991. otišao u Sidnej na mesec dana, a ostao sam šest godina, tako da sam navikao na putovanja i promenu sredine. Srećom, Beč je dovoljno blizu da mogu da zadržim redovni kontakt s Beogradom. Prijala mi je ta promena jer, kada čovek postane javna ličnost, to otvara razna vrata, ali takođe ljudi te stavljaju u određeni kalup i počneš da igraš prema tuđim pravilima. A to je početak kraja. Mislim da je velika zamka u koju mnogi upadnu to preozbiljno doživljavanje samog sebe.
Story: Vaši tekstovi veoma su romantični i zvuče vrlo istinito. Da li sebe doživljavate kao romantika?
- To je bolje pitati moju ženu, ali nisam siguran da bi odgovor bio pozitivan. (Smeh) Ne znam koja je definicija romantika, ali ako su to oni koji donose cveće i pale sveće, onda to nisam, ali ni ne pretvaram se u odnosima sa suprotnim polom. Možda je najveća romantika - ne glumiti. Svakako nisam mačo tip.
Story: Ipak, sigurno ste supruzi posvetili bar neku pesmu?
- Jesam, to je možda moja romantika. Sve moje pesme koje su se primile u publici imaju nešto konkretno iza sebe, bilo da sam hteo da se zaljubim, ili sam bio umoran od neke ljubavi, ili pak imao nekog u vidu. (Smeh)
Story: Postoji li iz vašeg ugla gledano neki dobar recept za brak sa muzičarem?
- Kada ste mali, treba naizmenično da vas stavljaju u toplu i hladnu vodu da očeličite! (Smeh) Mora čovek da da sve od sebe, kao i u svakom drugom poslu. Važno je da budeš načisto sa sobom, da ne lažeš ni sebe ni druge jer su u laži kratke noge. Posvećenje je osnovno i ne treba biti malodušan, već se spremiti za razne situacije. Jer da je meni neko kada sam počeo da se bavim muzikom rekao da ću živeti u Australiji pa potom u Austriji, ne bih mu verovao. Zato treba voleti ljude i biti otvoren, ne praviti ono što nisi jer te pametni ljudi brzo provale, a za ove druge baš me briga.
Story: Da li je istina da ste kao dečak svoj talenat za rvanje i boks rado iskazivali na ulici?
- Daleko od toga da sam bio neki veliki frajer i fajter, ali pošto sam bio punačko dete, nisam smeo da dozvolim da me drugi začikavaju. (Smeh) S obzirom na to da sam veoma netalentovan za većinu sportova s loptom, boks i rvanje bili su jedine sportske discipline gde sam pokazivao neki talenat Ali u školskom dvorištu smo se više zafrkavali neko tukli. Posle osnovne škole, hvala Bogu, nisam se nikada tukao, ali sam nekoliko puta popio batine kada sam bio u situaciji da se bijem sa onima koji to stvarno znaju.
Story: Kako vi danas vaspitavate svoje sinove koji su u tinejdžerskom dobu?
- Da se ne tuku! (Smeh) Ne pokušavam da napravim repliku sebe, već da ih naučim inicijalnom poštenju, da ne budu snobovi već da uvažavaju druge i vole ih ako mogu, kao i da budu dovoljno intuitivni da mogu da provale probleme ili sumnjive ljude koji hoće da ih iskoriste.
Story: Nazirete li u nekome od njih muzički talenat?
- Obojica imaju sluha, s tim što je mlađi mnogo više zainteresovan za muziku, a stariji za sport. Pavle svira klavir i veoma dobro peva, ali je malo stao otkada je dobio Ipad. Skoro je našao ruske pesme, što je takođe jedna od mojih slabosti, i sa deset godina peva Kaćušu, a malo svira i gitaru. Podržaću ga ako bude hteo da se bavi muzikom, ali ga neću terati.
Story: Delujete kao neko ko ne može da bude strog tata. Da li je supruga Dina zadužena za autoritet?
- Jeste malo stroža od mene, a ja im dosta puštam dok ne pobesnim, pošto imam taj temperament Bika. Ni moj otac nije bio previše autoritativan, niti me je maltretirao u bilo kom pogledu i veoma sam mu zahvalan na tome. Ne volim da me zovu po imenu, tu sam tradicionalan, ali samo u tome... Imamo mnogo prijatelja različite seksualne orijentacije koji dolaze kod nas u kuću jer želimo da od dece napravimo otvorene i liberalne ljude, kakvi mislimo da smo mi sami.
Story: Kako oni gledaju na vašu karijeru i jesu li svesni da ovde imaju popularnog tatu?
- Malo me zafrkavaju, ali vidim kako im se smeši brk kada čuju moje pesme ili gledaju spotove. Drago mi je što nisu opterećeni nekom mojom veličinom i ne moraju previše da se bave time šta im je tata.
Story: Poslednjih godina aktuelno je ponovno okupljanje bendova. Jeste li ikada razmišljali o obnavljanju Idola?
- Da, ali zaključno sa 1995. godinom kada sam prestao da razmišljam o tome. Tada sam se vratio iz Australije i shvatio kako smo izrasli u drugačije ljude i da kao bend nemamo zajedno više šta da kažemo. Ono što nas je u početku spajalo, sada nas je isuviše razdvojilo i samo bismo pokvarili uspomenu na ono što je bilo ranije.
Jelena Kulović
