O lepoj pop zvezdi Ani Nikolić poslednjih dana više se pisalo nego o društvenim problemima, i to samo zato što nije uspela da obuzda svoju iskrenost i pojavi se na finalnoj večeri domaćeg izbora za pesmu koja će nas u maju predstavljati na Evroviziji. Naime, Nikolićeva je zbog tehničke greške u računanju SMS glasova, eliminisana iz daljeg takmičenja da bi samo nekoliko sati kasnije bio ustanovljen propust i Ani upućeno izvinjenje čelnih ljudi RTS-a, uz molbu da se 8. marta pojavi u Sava centru. Ona je to, međutim, odbila i za vreme održavanja Beovizije boravila je u obližnjoj Areni na koncertu svog kolege Željka Samardžića koji je njoj u čast otpevao nekoliko svojih pesama.
Najsvežija nelagodnost kojoj je bila izložena samo je jedna od mnogih nepravednih i neprijatnih situacija s kojima se Ana suočava u poslednje vreme, a za Story iskreno govori o tome kakvi su je sve psihički lomovi zaticali i kako se borila s njima.
Story: Mislite li da vam je broj trinaest pod kojim ste nastupali na ovogodišnjoj Beoviziji bio baksuzan?
- Naprotiv! Smatram da sam iz cele situacije izašla kao pobednik i broj trinaest mi je bio taličan. Naravno, bila bih zadovoljnija da sam otišla za Moskvu na Evroviziju. Dužnost mi je da objasnim fanovima, kao i čitavom javnom mnjenju, zašto se nisam pojavila, ali svi koji me poznaju znali su da se to sigurno neće dogoditi nakon onoga što se desilo tokom polufinalne večeri. Čitava sala je skandirala moje ime, a ja nisam ušla u prvih deset – ta činjenica me je stvarno iznenadila, raspustila sam ekipu i od tada izgubila želju da se pojavim na sceni Sava centra, uprkos kasnijem ustanovljavanju greške. Žao mi je i zbog plavog kostima koji je trebalo da nosim na finalnoj večeri ali, eto, završio je na naslovnoj Storyja (Smeh).
Story: Šta ste osetili kada ste shvatili da niste prošli u finale?
- Imam divan tim iza sebe: od plesne grupe, šminkera, stilista, menadžera, koreografa i svi mi zajedno bili smo veoma tužni zbog činjenice da nisam stigla do finala. Devojke iz plesne grupe čak su i plakale u povratku za Novi Sad, za razliku od mene koja sam ostala bez teksta. Nisam mogla da zaspem čitave noći, kao ni moja familija. Svi smo bili uznemireni. Ipak, ne želim ništa loše da kažem o Beoviziji. Taj festival je značajan za moju karijeru i nijednu ružnu reč neću izgovoriti o tom takmičenju na kojem se peva uživo i gde se svako prikazuje u pravom svetlu.
Story: Koliko vam znači izvinjenje čelnih ljudi RTS-a?
- Ostaću iznad situacije: ne želim da verujem kako je reč o namernoj grešci. Naravno da mi znači izvinjenje sa RTS-a, to je veliki gest, pošto sam i sama vaspitana da kažem izvini i praštam. Prihvatila sam izvinjenje, ali mi ponos nije dozvolio da se pojavim jer smatram da sam oštećena.
Story: Šta mislite zbog čega ste baš vi bili žrtva nepravde?
- Zato što mi je suđeno da se borim sa vetrenjačama. Temperamentna sam, ne ćutim na nepravdu i uvek stajem na stranu povređenog.
Story: Jeste li nezadovoljni sobom?
- Bilo je perioda u mom životu kada sam bila veoma nezadovoljna, naročito mi je 2008. bila teška godina: izgubila sam jednog veoma dragog prijatelja, lično sam doživela i tragediju svoje prijateljice Marine Tucaković... Stalno su mi se dešavale ružne stvari i negativni događaji su me bukvalno izbezumili. Nisam mogla da prihvatim realnost. Saživljavala sam se sa tuđim nesrećama, nisam mogla da spavam i bio mi je potreban mir. Ništa nije išlo onako kako sam želela.
Story: Na šta mislite?
- Imala sam mnogo planova koje nisam uskladila sa tadašnjim mogućnostima i našla sam se u raskoraku između mogućnosti i zacrtanih ciljeva. Bilo je i loših ljudi oko mene, ali zahvalna sam Bogu što sam iz svega toga izašla. Međutim, početkom 2009. sve se preokrenulo u moju korist i sada se osećam odlično, kako na privatnom, tako i na poslovnom planu. U mom emotivnom životu i dalje vlada status kvo, nisam zaljubljena, ali profesionalno sam ispunjena.
Story: Zbog čega žuta štampa spekuliše kako koristite lekove za smirenje?
- To je najobičnija tabloidna izmišljotina. Ne pijem lekove, ali angažovala sam psihologa krajem 2008. kako bih uvidela da li je problem u meni ili okolini. Ispostavilo se da je problem prvenstveno bio u okolini koju sam zamenila i ušla u novi, potpuno srećan život.
Story: Koliko su vam značili saveti psihologa?
- Nisu to bili dugački razgovori, videle smo se nekoliko puta i sve vreme sam pokušavala da u sebi nađem problem jer sam u društvu neshvaćena. Po preporuci svojih prijatelja, došla sam do divnog stručnjaka Mire Divac. Ukazala mi je na problem - pravljenje kompromisa sa samom sobom. Nikada ranije nisam pristajala na kompromise i veoma sam zahtevna, kako prema drugima, tako i prema samoj sebi. Pomogli su mi ti razgovori jer mi je u svakodnevnom životu izuzetno teško da s bilo kim budem iskrena.
Story: Zbog čega vam je iskrenost teško padala?
- Često sam okružena pogrešnim ljudima koji su moju intimu u karikiranom obliku prenosili nekim novinarima. Moje kvaziprijateljice prodaju informacije za novine i tako se o meni stvarala pogrešna slika u javnosti. E, zato sam ja uvidevši licemerje svog okruženja, otišla na razgovor sa stručnim licem u četiri zida, sigurna da će sve ostati između nas.
Story: Bio vam je potreban neko kome ćete se ispovediti i tako olakšati dušu.
- Možda bi neko izabrao sveštenika... Važno je samo da te neko iskreno sasluša. Žao mi je što je u Srbiji sramota otići kod psihologa i to je primitivizam naše sredine. Prvi put govorim ovo javno i to za Story: nisam lažljivica, nikada nisam bila na lekovima, ali jesam kod psihologa.
Story: Ne plašite se da će vas pogrešno razumeti?
- Kao javna ličnost osećam potrebu da kažem svima da nije sramota iskreno popričati s nekim za koga znaš da će te razumeti. Zato ću nastaviti da odlazim na te razgovore jer mi veoma prijaju. Ne postoji razlika u odlasku kod zubara, ginekologa ili psihologa. A za mene je psiha najvažnija jer kakav si psihički, od toga ti zavisi čitav život. Međutim, u lažno moralnim zemljama poput naše, problem je govoriti o tome pa mnogi ljudi i ne znaju da su, recimo, u depresiji i da imaju neki problem.
Nikola Rumenić
