Sa glumcem Vojinom Ćetkovićem (41) sreli smo se uoči premijere predstave Otelo koja je 23. decembra izvedena na sceni Jugoslovenskog dramskog pozorišta u režiji Miloša Lolića, a u kojoj igra naslovnu ulogu. Iako je zbog danonoćnog rada bio umoran i hronično neispavan, u njegovim očima videle su se iskrice dok je govorio o ulozi iz čuvenog Šekspirovog komada koja se dobija jednom u životu. U intervjuu za Story sa primetnom gorčinom pričao je o stanju u kulturi i odnosu prema glumcima, kao i zbog čega sebe ne doživljava kao zvezdu, ali ni kao običnog čoveka. Umetnik je uz iskren osmeh otkrio i zašto pred kolegom i kumom Nikolom Đuričkom nema stida, ali je govorio i o podršci koju mu pruža supruga Sloboda Mićalović (31) sa kojom ima bliznakinje Veru (3) i Milu (3).
Story: Ljudi koji se ne bave glumom ne mogu ni da zamisle kroz šta sve prolazite dok spremate predstavu. Kako se vi osećate?
- Trenutno prolazim kroz lepši deo svoje karijere. Posle duže vremena osećam se sigurnim u sebe, svoj zanat i u ljude sa kojima radim, iako sam mnogo umoran jer sam dao svoj maksimumu u ovom trenutku. To što se tako osećam jeste moja lična nagrada jer mi glumci najviše uživamo dok predstava nastaje, a ne u aplauzu, lovorikama ili nagradama. Reč je o najtežem, ali i o najlepšem delu posla. Zato smo svi malo uzbuđeni i ludi, vičemo jedni na druge, a sve to iz ljubavi i strasti. Ako toga nema dok radimo, onda nema ni dobre predstave.
Story: Uloga Otela je nešto što mnogi čekaju celog života. Kako ste reagovali kada ste dobili poziv?
- Poziv sam dobio od upravnice JDP-a Tamare Vučković i u početku sam bio iznenađen. Nisam preskroman, niti sumnjam u sebe, ali to je bila toliko lepa vest i izuzetan zadatak da u sekundi prosto nisam mogao da poverujem da se tako nešto dešava. Prvo sam se uplašio, a onda rekao sebi: Ja to mogu da uradim. U poslednje vreme u pozorištima vlada loša atmosfera jer se u naš posao umešala politika i neki ljudi za koje smo mislili da su pozorišni stavili su sebe iznad teatra. A mi smo imali dobar proces i zahvalni smo jedni drugima na tome. Sadašnju upravu JDP-a birali smo sami, to su naši ljudi koji su nas pustili da radimo i posvetimo se Šekspiru, što je najdivnije od svega.
Story: Da li ste priželjkivali tu ulogu?
- Nikada nisam tačno znao da odgovorim na pitanje šta bih voleo da igram jer to kako glumac sebe doživljava obično nije realno. Važnije je kako te vide reditelj i publika. Možemo da ulijemo sebi samopouzdanje kako smo vredni, da saopštimo sa scene neku istinu ili svoju misao o životu. Ne traže glumci naročito mnogo, bar što se pozorišta tiče. Niko od nas ne zarađuje bogatstvo, niti će, baveći se ovim poslom, kupiti sebi stan ili obezbediti pristojnu egzistenciju, ali može da napravi dobru atmosferu, kvalitetnu predstavu i da predstavlja svoju zemlju kao čovek, što smo mi uvek radili
Story: Glavni partner na sceni vam je vaš kum Nikola Đuričko koji igra Jaga. Jeste li uživali u zajedničkom radu?
- Mi smo stvarno dosta radili zajedno i odlično se poznajemo. Velika je sreća kada se radi nešto tako veliko i pipavo kao što je Šekspir, a kada je pored tebe čovek u koga imaš maksimalno poverenje možeš da ispadneš i glup i patetičan, a ja sam takav od prve probe. Da nemam njega za partnera, možda bi sve bilo drugačije, ali pred njim nemam nikav stid što je veoma bitno i od njega uvek dobijem tačnu emociju, podršku i kritiku.
Story: Koliko je vaša porodica trpela zbog toga što ste dva meseca gotovo danonoćno radili?
- Siguran sam da ne bih uspeo da se osećam ovako dobro i dam sve od sebe, da mi to svojom ogromnom podrškom moja porodica nije omogućila. Oni su prvo i osnovno u mom životu, bez njih ja ne bih bio ja ni u kom smislu. Velika je sreća što moja supruga vrlo dobro zna kroz šta sve sada prolazim i pokriva me maksimalno. (Smeh)
Story: Otelo je žrtva izdaje i ljubomore. Kako vi gledate na izdaju prijatelja i da li ste doživeli tako nešto?
- Lično nisam, i daće Bog da ni ne doživim. Ali glumci su u stanju da stave sebe u takvu situaciju i mene to na sceni jako boli. Znam da svi kažu da ljubav nije sebična, ali jeste. Znam i to da se govori kako to plemenito osećanje nije posedovanje ili da kada voliš nekoga daš sve od sebe i ne očekuješ da ti se to vrati, ali nažalost, sve je drugačije jer uvek očekuješ. Otelo i jeste priča o izneverenoj ljubavi i prijateljstvu, u njoj imate čoveka koji se dvadeset godina posvetio samo ratovanju i onda odjednom sreo ženu kojoj može sve da kaže, pred kojom se oseća živim, slobodnim i sve dobija novi smisao. On odlučuje da joj potpuno pokaže sebe, a u takvim situacijama čovek je jako ranjiv. Ali kada se neko ušeta u taj prostor, onda sve pukne kao balon.
Story: Da li je vaša supruga žena kojoj sve možete da kažete?
- Mislim da supruga i ja ne bismo funkcionisali da nismo otvoreni jedno prema drugom, ali postoje one stvari koje i ona i ja ljubomorno čuvamo i ne pričamo jedno drugom. To se govori kad je baš stani-pani, a mi srećom nismo bili u toj situaciji.
Story: Kako se nosite sa ljubomorom?
- Ne znam osobu kojoj ljubomora nije poznata. U našoj je prirodi da budemo sujetni i ljubomorni, bitno je samo kolike su to doze.
Story: Da li vam znači to što je Sloboda dobila stalni angažman u Narodnom pozorištu?
- Naravno da nam znači, bez obzira na moja primanja. Svakoj ženi važno je da u glavi ima tu sigurnost, naročito ako je majka. Drugo, ona je već jedanaest godina uspešna glumica i bilo je nelogično što nije imala stalni angažman. Ali dobro je da se to konačno desilo i presrećni smo jer je danas veoma teško zaposliti se. Kada gledam svoje mlađe kolege pomislim ne bio im ja u koži, naročito ako o njihovoj sudbini odlučuju stručnjaci koje vade ko zna odakle, a ne znaju ništa o pozorištu. Ove godine imali samo u JDP-u dve premijere. Iako postoje tri scene, ne mogu iste večeri da se odigraju dve predstave zato što nemamo sijalice ili zato što moramo da prenosimo reflektore sa Velike scene na scenu Bojan Stupica i obrnuto, a studio je skoro zatvoren.
Story: Šta je onda vaš ventil da ostanete normalni?
- Ovo što radim je moj ventil i jedino vredno u celoj situaciji. Dva meseca nisam uključio TV ili pročitao novine i osećam se dobro. Kada je bilo neko normalnije vreme, ljudi su za glumce govorili da su malo ludi jer se zatvaraju u pozorište gde rade po tri meseca. A sada ispadosmo najnormalniji jer je ludilo napolju, kada se odavde izađe. Mi se bar bavimo sobom, nekim velikim tekstovima, filozofijom i književnošću i dok smo u pozorištu, odvojeni smo od tog spoljnog uticaja. Zato i puštamo da nas gaze, da imamo male plate i sve ostalo. To je naša mala osveta. Za poslednjih sedam godina dva puta sam otišao na more, a jednom sam usred letovanja morao da se vratim da snimam. Ne znam da li sam za sve to vreme imao deset dana odmora u kontinuitetu. I super je kad neko kaže da sam neradnik.
Story: A kada vas nazovu zvezdom?
- Ma, to su gluposti! Živim nekim svojim životom i ne žalim se, ali nije to ništa ekstremno u odnosu na druge. Ne osećam se kao zvezda, ali ni kao neki najobičniji čovek zato što glumci stvarno rade neke specifične stvari i ne proizvode nešto što može da se dodirne ili ima neku konkretnu tržišnu vrednost. Neki ljudi pokušali su da pozorište i umetnost pretvore u brojke, ali ko može da izračuna koliko kalorija potrošim na probi, ili da uračuna to što u snu govorim tekst ili sam, radeći svakog dana probu, preležao pet gripova na nogama? Jesam li imao bolovanje ili otkazao predstavu? Nisam. Jer se smatra da meni moja etika to ne dozvoljava. To je nezamislivo. Odsustvujem jedino ako baš ne mogu da pomerim nijedan deo tela. Međutim, to se ne računa, iako mnogi hoće da nas svedu na običnu radnu snagu. Nije problem, ali onda da kažemo ljudima da subotom i nedeljom ne dolaze u pozorište, da se predstave igraju tokom dana ili da nam plate noćni rad, da proba traje osam sati dnevno, a ja sam svakodnevno ovde minimum dvanaest sati, trebalo bi da imam prava na bolovanje, godišnji odmor... Nepotrebno nas svađaju sa našom publikom, iznoseći kolike plate imaju glumci. A bar da su te cifre tačne....
Story: Jeste li razmišljali da se politički angažujete i promenite nešto?
- Ne. Imao sam neke ponude davno, ali mislim kako je sada kasno. Čovek mora dugo da radi na sebi da bi postao političar. Trebalo bi da promenim način života i mišljenja kako bih se time bavio, a što bih to radio kada sam slobodan kao ptica, za male pare, doduše, ali radim to što volim i mogu da dam sve od sebe. Mislim da bi bilo glupo da sada čeprkam po politici u koju se stvarno ne razumem. Znam samo da sam uglavnom protiv. (Smeh) I mislim da je za svakog ko se bavi umetnošću normalno da bude kritičar. Ali postoje situacije, kao ona devedesetih sa Miloševićem, kada smo jednostavno morali da reagujemo i da jasno iskažemo svoj stav.
Story: Šta mislite, da li će sutra vaša deca moći da razumeju kroz šta ste sve prošli?
- Voleo bih da uopšte nemaju informacije o vremenu u kome smo živeli. Ali kako ovde stvari stoje, gledano kroz istoriju, ne verujem da će se mnogo toga promeniti.
Story: Šta onda želite sebi u narednoj godini?
- Ne znam, više volim da mi to drugi požele.
Story: Pošto se bliže novogodišnji paznici, hoćete li za ćerke biti Deda Mraz?
- Mojim ćerkama Deda Mraz je već počeo da donosi poklone koji stoje ispod jelke, tako da novogodišnja atmosfera traje već neko vreme. (Smeh)
Jelena Kulović
