Nakon što se pre šest meseci preselila u Finsku, glumačka heroina Svetlana – Ceca Bojković (64) po drugi put je nakratko posetila Beograd i pojavila se na konferenciji za medije kako bi podržala glumce Ateljea 212 u njihovom zahtevu da se smeni upravnik Kokan Mladenović. Ukazom bivšeg predsednika Srbije Borisa Tadića, njen suprug Slavko Kruljević (62) ovog proleća postao je ambasador Srbije u Finskoj i Estoniji, a tokom četvorogodišnjeg mandata na severu Evrope, društvo mu pravi i slavna umetnica koja se, sudeći po ovom razgovoru za Story, odlično navikla na nove životne uslove.
Story: Dolaskom na konferenciju za novinare, podržali ste glumački ansambl Ateljea 212 koji je u sukobu sa upravnikom Kokanom Mladenovićem. Šta mislite o tom sporu?
- Naravno da sam podržala glumce i tokom svih ovih godina uvek sam bila na strani onih koji se bore da zadrže dostojanstvo profesije i esnafa. U toj toliko zaoštrenoj situaciji, jedino rešenje je da upravnik ode. Čudim se kako on može da sedi u ansamblu s kojim je u toliko poremećenim odnosima. I brak se razvodi zbog trajno poremećenih odnosa, a pošto su u Ateljeu 212 oni definitivno poremećeni, sledi razvod. Smatram da je Kokan Mladenović dobar reditelj, ali to ne znači da je i dobar upravnik.
Story: Da li se kriza međuljudskih odnosa osećala prošle sezone dok ste i vi igrali u Ateljeu 212?
- Igrala sam samo jednu novu predstavu otkad je on na čelu tog pozorišta. Svaki član tog ansambla koji je u sukobu sa upravnikom predstavlja ličnost od kredibiliteta. Etiketiranje tih ljudi da su neradnici i razmažene zvezde nije u redu. Nikada se u istoriji beogradskih pozorišta nije desilo da se administracija i tehnika suprotstave umetničkom ansamblu. Svaka čast Kokanu koji je uspeo da napravi tu podelu, to stvarno nema smisla.
Story: Kako vaša ćerka Katarina Žutić podnosi situaciju u matičnom pozorištu?
- Ona je odrasla osoba koja razmišlja svojom glavom i solidarisala se sa kolegama. To nije deo ansambla, već njegova većina od dvadeset i pet ljudi. Troje, četvoro ih je uzdržano i možda isto toliko protiv.
Story: Koliko ste usredsređeni na kulturni život zemlje u koju ste se nedavno preselili?
- Trebalo je vremena da se preselimo i upoznamo sa gradom, a zatim sam nakon selidbe došla u Srbiju, na Mucijeve dane. Potom je došlo leto i kraj pozorišne sezone, a kada je počela nova, bila sam dva puta u pozorištu. Pošto ne znam finski jezik, mogu da gledam samo predstave čije tekstove znam. Gledala sam Šumu na finskom i San letnje noći u švedskom teatru na njihovom jeziku.
Story. Nakon preseljenja, stižu li vam glumačke ponude iz Srbije?
- Trebalo je da radimo film o Desanki Maksimović u septembru, ali njegovi stvaraoci i producenti nisu uspeli da nađu novac. Verujem da je to samo odloženo na neko vreme, a kada je reč o pozorištu, nemoguće je da dolazim svako malo zbog predstava. Ispalo bi da plaćam kako bih igrala pošto bih često morala da kupujem avionsku kartu na relaciji Helsinki – Beograd. Nije to onaj život koji želim. Hoću da živim ovako, kao sad: u miru, tišini, uz knjige, muziku, filmove... Želim da uživam! Što bi se reklo: I mi Cigani imamo dušu.
Story: Šta su glavne blagodeti takvog načina života?
- Stižem da pročitam sve što sam planirala i vraćam se klasicima kojima sam se divila pre dve, tri decenije.
Story: Pošto je vaš suprug ambasador u Estoniji i u Finskoj, da li vam se više dopada Talin ili Helsinki?
- Talin je znatno manji, ali ima divan srednjovekovni stari deo grada koji je pravi raj za turiste. Tri puta sam putovala tamo i estonska prestonica je na pola sata vožnje brodom od Helsinkija. Celog leta sam imala razne goste, pa sam se u međuvremenu pretvorila u turističkog vodiča po Helsinkiju i Talinu.
Story: Idete li na romantične izlete sa mužem?
- Suprugu treba vremena da se uhoda i razvije svoje kontakte pa za odmor imamo vremena samo vikendom, a i leto smo proveli u Finskoj jer su temperature tada mnogo prijatnije nego na drugim mestima
Story: Jeste li išli na časove finskog?
- Ne, to je mnogo težak jezik. Znam poneku reč, ali ne umem da ih povezujem.
Story: Da li ste ovog leta obeležili godišnjicu braka sa Slavkom?
- Naravno! Iz Srbije sam se vratila u Finsku tačno uoči godišnjice. Slavko nije radio taj dan i divno smo se proveli.
Story: Ko je koga podsetio na bitan datum?
- Oboje smo se setili, taman posla da zaboravim na to posle prve godine braka.
Story: Šta se promenilo u vašem odnosu otkako ste sa suprugom izgovorili bračne zavete?
- Sve je ostalo isto i lepo, kao pre toga.
Story: Planirate li crkveno venčanje?
- Ne, to zaista ne nameravamo. (Smeh)
Story: Da li vas je ćerka Katarina posećivala u Finskoj?
- Bila je kod mene u julu to dok su trajale bele noći.
Story: Da li će vas sledeći put posetiti sa svojim detetom?
- Taj izbor ostavljam njoj na volju.
Story: Imate li neostvarenih želja?
- Nemam, ja sam veoma skromna po tom pitanju.
Story: Da li ste sami uređivali stan u kojem živite sa mužem?
- Imali smo sreću da pronađemo jedan lepo namešten stan u blizini centra grada. Već je bio sređen pa sam tako izbegla posao oko njegovog uređivanja jer bi to trajalo najmanje četiri godine, taman koliko i muževljev ambasadorski mandat. Naravno, unela sam neke svoje detalje, slike... U deobi između bivših republika, rezidencija za stanovanje pripala je Hrvatskoj, tako da su neke stvari ostale u srpskom vlasništvu kao što su slike Stojana Aralice, Miće Popovića i drugih umetnika i sve se lepo uklopilo u naš ionako dobro namešten stan.
Story: Šta vam nedostaje u Helsinkiju?
- Volim Beograd i svoje prijatelje, to je jedino što mi nedostaje. Prija mi ova promena u životu i ovih šest meseci veoma brzo su prošli.
Story: Domaće serije u kojima ste igrali predstavljaju dugotrajan recept za gledanost. Vi ste, s druge strane, tužili RTS tvrdeći da ne poštuju vaša prava zato što vam nisu isplatili honorare za emitovanje repriza...
- Ne poštuju se naša prava, pa smo Dragan Bjelogrlić, Marko Nikolić i ja morali da idemo na sud. Jedan sudski predmet je serijal Bolji život za koji nam već godinu dana duguju novac, a zatim i Porodično blago. U maju je RTS priznao dug i izvršna presuda je donesena, ali mi još nismo dobili ni dinara. Moraće, dakle, da se ide na prinudnu naplatu. To što kamata raste, njih nije briga i prema nama imaju odnos kao prema Alajbegovoj slami.
Story: Imate li ideju o mogućem rešenju tog problema?
- Ništa drugo ne dolazi u obzir, samo sud. Opet im se moramo obratiti da bi se naplatilo ono što nam zakonski sleduje po izvršnoj presudi. U Srbiji se, po bilo kom aspektu, građanin stvarno oseća nesigurno.
Nikola Rumenić
