Na neki način ovo je priča o Pepeljugi. Od radnika u fast foodu Andrej Pejić (22) postao je svetska zvezda. Neki idu toliko daleko pa kažu kako je on pored Novaka Đokovića najpoznatiji srpski brend. Ono što je neosporno tačno jeste činjenica da je Andrej Pejić dečko rođen 1991. godine na brdovitom Balkanu odakle se usled ratnih razaranja preselio u Australiju gde je odrastao, ali i izrastao u devojku koju trenutno svi žele. Mada ova konstatacija zvuči apsurdno, ona je istinita jer je on najtraženiji androgeni maneken. Nije ni muško ni žensko, a u stvari jeste i muško i žensko. U dokumentima pod stavkom pol stoji da je muškarac, ali on izgleda kao devojka. Može se reći da se sa poimanjem stvarnosti malo poigrala priroda, a malo i šoubiznis. To je i razlog što većina veruje kako je Andrej homoseksualac iako se on ne deklariše ni kao biseksualac, ni kao homoseksualac ili heteroseksualac. Fenomen ovog momka već tri godine intrigira javnost pa razni svetski mediji, televizije, internet portali i novine prave priče o njemu. O Andreju piše Vogue, Elle, Haper’s Bazzar. Jedino što preostaje kako bi bajka bila zaokružena jeste da Andrej pronađe princa ili princezu i živi srećno do kraja života.
Story: Da li vas privlače muškarci ili žene?
- To bih želeo da sačuvam za sebe. Prvenstveno volim ljude, a svako može da misli šta želi na tu temu. Jednostavno nisam od onih koji moraju da priznaju kakvo je njihovo seksualno opredeljenje. Možda me podjednako privlače i muškarci i žene.
Story: Prilaze li vam mladići?
- Da, oduvek su mi prilazili mladići.
Story: Kako reaguju kada im kažete da ste muškarac?
- Kada sam u provodu, obično stojim sa ljudima sa kojima sam došao i ponašam se onako kako mi se sviđa. Nekada se dopadnem muškarcima koji misle da sam devojka, a nekada i pripadnicama nežnijeg pola. Često se, kada je reč o tome, šalim sa društvom, ali nikada nisam nikoga pokušao da prevarim i izigram na račun toga što neko u prvom trenutku ne zna da li sam dečko ili devojka.
Story: Jeste li razmišljali o promeni pola i da li ste se do sada podvrgli nekim operacijama?
- Nisam imao nikakve operacije, ali sam upućen šta se dešava u svetu estetske hirurgije.
Story: Mislite li da ste lepi?
- Da, mislim da sam atraktivna osoba, ali ne i da sam savršen. Nezadovoljan sam mnogim stvarima, ali sam isto tako mnogim stvarima i zadovoljan.
Story: Kada ste počeli da eksperimentišete sa svojim izgledom?
- Kada sam imao trinaest godina pohađao sam liberalnu školu čiji je program insistirao na umetnosti. Moje društvo bilo je fenomenalno i dosta otvoreno za razne stvari, neopterećeno bilo kakvim ograničenjima. Ponesen takvom atmosferom i sam sam postao slobodan i odlučio sam da radim ono što mi prija, tačnije počeo sam da eksperimentišem sa svojim izgledom. Ofarbao sam kosu u plavo i naučio da se šminkam.
Story: Kako je izgledalo vaše detinjstvo?
- Bio sam drugačiji, oduvek sam u sebi znao da ne mogu da se uklopim u stereotip. Ja sam ono što jesam.
Story: Da li su vas vršnjaci ismejavali?
- Razumeo sam se sa svojim drugarima. Svako je imao svoj stil i različita interesovanja, tako da nije bilo mesta za ismejavanje.
Story: Kako je vaša porodica reagovala na vaš izgled?
- Moja porodica nije najmodernijih i najotvorenijih shvatanja, ali svakako su ljudi koji bezgranično vole svoju decu i bitna im je samo njihova sreća. Nisam imao problema što sam drugačiji, za razliku od nekih ljudi koji su imali drugačija, ružnija iskustva od mojih.
Story: Da li sebe doživljavate kao muškarca ili kao ženu?
- Od rođenja sam on, ali sada u meni postoji balans između ta dva pola.
Story: Koliko vas je slava razmazila i uljuljkala?
- Ostao sam apsolutno isti. Sve mi je zanimljivo, a jedina promena jeste to novo iskustvo za koje sam bogatiji.
Story: Kakvi ste vi privatno?
- Ne razlikujem se od svojih vršnjaka, osim što drugačije izgledam. Umem da budem stidljiv, ali i da se opustim kada sam sa svojim društvom. Muče me razni problemi, nasmeju me komične situacije...
Story: Šta je presudilo da počnete da se bavite manekenstvom?
- Kada sam imao šesnaest godina, tražio sam prvi posao i mislio sam da bi mi moda bila interesantnija od rada u McDonaldsu ili nekom drugom lokalu brze hrane. Imao sam drugaricu koja je radila u jednoj modnoj agenciji i sasvim slučajno sam sa njom ušao u njihove prostorije i tada su me videli. Odmah su me angažovali da radim u Australiji, a potom i u Evropi.
Story: Kako na vas gledaju kolege i koleginice?
- Fotografi i dizajneri često komentarišu moj izgled, ali veoma im se dopadam. Kada sam se prvi put pojavio u Evropi, modni skauti su mi rekli da je odlično što izgledam drugačije, ali nisu mogli da mi garantuju da ću proći. Rečeno mi je da mogu da doživim veliki uspeh ili veliki neuspeh. Na početku moje karijere fotografi su imali problema da odgonetnu moj izgled i pokušavali su da istaknu moju mušku figuru. Sad mislim da se igraju kamerom i pokušavaju da iz mene izvuku feminiziranu stranu, a ja sa tim nemam nikakvih problema.
Story: Koliko je posao manekena naporan?
- Više nego što ljudi misle i više nego što sam to i sam mislio. Naporna su snimanja jer treba da dočarate ideju koja nije u potpunosti vaša, prinuđeni ste da se prilagodite svima, fotografima, stilistima... Nije uvek lako izneti ono što oni traže, odglumiti različite emocije. Snimanja nekad traju satima, nezavisno od vremenskih uslova. Kada dođu pripreme za Nedelje mode, stalno moramo da odlazimo na desetine proba koje su uvek u različitim delovima istog grada.
