Ako su osmeh i optimizam jedne od glavnih vodilja naše legendarne glumice Milene Dravić, onda je sasvim logično što ju je profesionalni put doveo i do nagrade za životno delo Zlatni ćuran koja joj je pripala baš na 41. festivalu Dani komedije u Jagodini. Kroz njenu pet decenija dugu karijeru sa trenucima u kojima je gradila nezaboravne role, smenjivali su se momenti kada je za njih bila hvaljena. A nagrade Žanka Stokić, priznanja u Kanu, dve Zlatne arene i pet Srebrnih, Carica Teodora i mnoge druge sve do priznanja Tatjana Lukjanova kojim je krunisala svoju teatarsku ulogu u predstavi Harold i Mod, samo su usputne stanice Mileninog glumačkog putovanja na koje je krenula daleke 1959. godine. Sada, između nedavno završenog Festa i uručenja važnog priznanja, u danima kada se mešaju osećanja nostalgije, sete, radosti i uzbuđenja, jedina heroina domaćeg glumišta seća se nekih nezaboravnih susreta, anegdota koje nikada do sada nije prepričavala, emocija koje je retko otkrivala... Tu negde, između crvenog tepiha u Kanu ili Veneciji, i Crvenog Krsta gde Milena pune četiri decenije živi svoj mir sa suprugom i kolegom Draganom Nikolićem, adresa je njenih uspomena.
Story: Nagrada Zlatni ćuran potvrđuje da ste jednako uspešno kao i na filmu, publiku osvajali i u pozorištu. Smatrate li sebe komičarkom?
- Sebe vidim kao vedru osobu. Rođena sam kao borac, vesele sam naravi... Ponekad život učini da pokleknem, ali mi svaki put pozitivna energija iz dubine mog bića vraća vedro raspoloženje. Jer, iz depresije i mračnih raspoloženja ne može ništa dobro da se uradi. Život uvek treba gledati sa optimistične strane. Sigurna sam da su za ovo priznanje presudne uloge bile u predstavama Ćelava pevačica, Urnebesna tragedija, Ptici ptica, Kir Janja, Oksimoron Basarin, Kod lepog izgleda, Dekameron, Bokeljski d-mol, Lari Tompson, Harold i Mod, koju još igramo pred punom salom i mnoge druge. Zahvalna sam na nagradi, a još mi je draže što je primam na Danima komedije jer komediju volim kao žanr.
Story: Doživljavate li sebe kao slavnu glumicu ili kao sasvim običnu ženu?
- Ja sam veoma realna osoba. Znam da bi, da sam u nekoj drugoj zemlji, moj status bio drugačiji, ali pošto sam ovde, tako je kako je.
Story: Nedavno je završen 40. jubilarni Fest koji uvek iznova budi sećanja na neka lepša vremena. Po čemu pamtite njegove početke?
- Bili su to veličanstveni dani u slavu filma. Sećam se, recimo, vremena kada se u Domu sindikata, u prostoru gde je Fest inače i počeo svoj život, prikazivao Bertolučijev film Dvadeseti vek i da je projekcija trajala pet časova. Pamtim da sam u maloj torbi ponela sendviče i sokove, kojima sam se osvežavala dok sam sa galerije uživala u filmu. Bertoluči je te godine bio i naš gost. Festival su inače pratile velike žurke i prijemi koji su se organizovali i kada su sa filmom Easy Rider u Beograd došli Piter Fonda i Denis Huper, kao i glumac koji je u tom filmu imao sporednu ulogu, a bio na početku karijere - Džek Nikolson. Sve je delovalo nestvarno, baš kao što nama danas izgledaju festivali u Berlinu, Veneciji ili dodela Oskara... Znam da je danas drugačija ekonomska situacija, ali Fest je naša zajednička stvar kojoj svako treba da doprinese svojom idejom, a da za nju ne traži novac. Ove godine bilo je veoma dobrih ostvarenja: Artist, Čelična ledi, Drvo života, Opasan metod.... Fest zaista treba da bude praznik.
Story: Kako komentarišete prašinu koja se podigla oko filma Anđeline Džoli U zemlji krvi i meda?
- Nisam još pogledala film. Svoj sud nemam dok ga ne pogledam, ali je užasno to što mnogi osuđuju naše glumce koji su prihvatili uloge u tom filmu. Pa da li to znači da je Stevu Žigona trebalo ukloniti zašto je igrao čuvenog Krigera, negativca u Otpisanima! Da su u bilo kojoj sredini na svetu, bilo kom glumcu ponudili rolu u Anđelininom filmu, ne verujem da bi odbio. Oni koji napadaju ne znaju šta znači biti pozvan od tako velike produkcije. Svaki glumac treba da se odazove na poziv za bilo koju ulogu koja mu se dopadne.
Story: Jeste li se ikada nakon snimanja filma Božidara Nikolića Tamna strana sunca 1988. godine čuli sa njenim suprugom Bredom Pitom, kome ste u tom ostvarenju igrali majku?
- Nismo se čuli od tada, a znam da je nedavno trebalo da snima film na našim prostorima. Međutim, odustao je posle skandala sa Anđelininim filmom. A šta bi nam falilo da je Bred Pit ovde snimao film!
Story: Prošle godine obeležena je i stogodišnjica od snimanja prvog srpskog filma o Karađorđu, a iste godine premijerno je prikazan i dokumentarni film Mile Turajlić Sinema Comunisto. On budi sećanja na vreme u kojem je maršal Tito podržavao glumce, a jedna od fotografija svedoči i o vašem susretu sa predsednikom. Kako ga se sećate?
- Sećam ga se po jednom prijemu koji je za kompletnu filmsku delegaciju organizovao u vreme Pulskog festivala 1968. godine na ostrvu Vanga na Brionima gde je inače letovao sa svojom suprugom Jovankom. Inače, ta 1968. godina važi za najplodniju godinu naše kinematografije koja je tada, pored Čehoslovačke i Mađarske, bila među prve tri u Evropi. Baš tada su snimljeni i filmovi Skupljači perja, Jutro, Breza... Zatim smo pozvani i na prijem koji je Tito organizovao kada mu je u goste došla i svetska zvezda Sofija Loren sa svojim mužem, slavnim producentom Karlom Pontijem.
Story: Jeste li imali prilike da razgovarate sa Sofijom Loren?
- Mi glumci smo bili predstavljeni njoj i njenom suprugu. Fest je ustvari bio mesto na kojem su nam se dešavali značajni susreti, a među gostima koji su dolazili u našu prestonicu bili su Marčelo Mastrojani, Robert de Niro, kojem sam na sceni uručila specijalnu nagradu, potom francuski reditelj Žak Tati, pa italijanski komičar Alberto Sordi, Đina Lolobriđida... Jednostavno, sami velikani svih kinematografija. Sećam se da je u trenutku kada smo Dragan i ja snimali jednu od epizoda emisije Obraz uz obraz, baš u vreme Festa, u naš televizijski studio došla Đina Lolobriđida. Bila je pomalo neraspoložena, a pošto smo završili razgovor, prošla je kroz rediteljsku sobu, zastala i pitala: Vi imate televiziju u koloru? Pošto je od reditelja Šotre dobila potvrdu da je ceo razgovor sa njom snimljen u koloru, zapitala je može li da se ponovi, ali je Zdravko rekao: Žao mi je, snimljeno je već. Eto, mnogi ni ne znaju da smo imali televiziju u koloru pre Italije.
Story: U kakvom vam je sećanju ostala večera sa rediteljem Alfredom Hičkokom?
- Tih dana 1969. godine tokom boravka u Beogradu gde je došao sa svojom suprugom, ponašao se fantastično. Vodili smo ih u Skadarliju, a on mi je poklonilo fotografiju na čijoj je poleđini napisao To Milena from Alferd Hitchcock i dodao svoj crtež. Još je čuvam kao uspomenu. Sva ta druženja bila su spontana.
Story: Vaša anegdota sa Bartonom ima posebnu draž?
- U vreme kada sam bila mala, a bioskop najveća zabava, bilo je popularno da se sakupljaju slike omiljenih glumaca. Uz to, bio je običaj da pišemo glumcima i tražimo im autograme, a ja sam među onolikim zvezdama pisala baš Ričardu Bartonu, i dobila sam fotografiju sa autogramom! Ni sanjala nisam da ću te 1973. snimati Sutjesku sa njim.
Story: Nakon projekcije filma Misterije organizma u Kanu doživeli ste jedan od najneočekivanijih susreta?
- Ekipi filma su prišli Džek Nikolson, ali i pokojni Džon Lenon sa svojom ženom Joko Ono. Bili su apsolutno oduševljeni filmom i čestitali su nam. Ni dan-danas ne mogu da prežalim što niko nije napravio našu zajedničku fotografiju.
Story: S obzirom na to da ste jedina glumica sa ovih prostora koja je ušla u Svetsku filmsku enciklopediju s kraja 20. veka, osećate li se kao prava heroina domaćeg filma?
- Mogu da budem heroina jedino po tome kroz šta sam sve fizički prošla snimajući filmove. Nisam ni bila svesna koliko su sve te ludosti pred kamerom bile opasne, ali nisam jedina koja danas plaća cenu svojim zdravljem. Pamtim scene u kojima sam zaleđena ležala na površini Dunava jer nisam mogla ni da potonem. U filmu Madona, koji je sniman za sarajevsku televiziju, nosila sam bebu u naručju i pela se uz strmu stenu dok se oko mene odronjavalo kamenje. Ni sada ne znam kojom sam natčovečanskom snagom uspela da stignem do cilja. Nije tako redak slučaj bio ni to da su me zimi, dok bismo snimali letnje scene, polivali ledenom vodom...
Story: Da li bi vaš život bio podjednako uzbudljiv da poslednjih pola veka njegov najveći deo nije bila gluma?
- Od četvrte godine imam kontakt sa muzikom i baletom, pa osećam da sam bila predodređena za umetnost. Ako je već sve bilo ovako kako jeste, sigurno je tako trebalo da bude. Kroz sve ono što sam uradila za film, pozorište i televiziju prosto sam iskazala sve što je u mom biću. Kada me pitaju šta bih radila da se ponovo rodim, uvek kažem da bih sigurno birala glumu.
Story: Možete li za sebe da kažete da živite kao prava glumačka zvezda?
- Ne živim kao zvezda, iako sam doživela slavu i veliku popularnost. Inače, gotovo svi mi umetnici živimo veoma skromno, za razliku od sportista, operskih pevača, estradnih zvezda, biznismena i političara. Rekla bih čak da su glumci potcenjeni.
Story: Jeste li nekada pomišljali da odete u neku drugu zemlju?
- Nikada nisam tražila nešto više. U vreme kada sam počinjala da gradim karijeru, gradila se i naša zemlja. Spremale su se velike pozorišne predstave, išlo se na gostovanja u najveće svetske teatre, kod nas su dolazile najveće svetske zvezde... Čuvali smo naš crveni pasoš pažljivije nego kakav brilijantski prsten! Bili smo srećni što možemo da putujemo, pa nismo bili toliko opterećeni imovinskim statusom. Po tri do četiri puta godišnje išlo se u London ili Rim, pa potom u Njujork... I ta putovanja su vredela više od bilo kakvih kuća i luksuznih automobila.
Story: Mora li svaki čovek da uči na svojim greškama?
- To je neminovno, ali mene niko nije naterao da radim ovaj posao. Ja sam ga sama birala, pa sam za sve što mi se desilo, bilo dobro ili loše, sama kriva. Mada, danas smatram da mi glumci nismo ni mogli bolje da prođemo jer nismo imali agente.
Story: Možete li da kažete kako vam je lepota u karijeri bila prepreka ili prednost?
- Iskreno, ja nikada nisam verovala u to da sam lepa. Jednostavno, nisam se time opterećivala. Možda mogu da kažem kako je moje detinjasto stanje duže potrajalo, jer sam kao žena sazrela tek posle trideset i neke, ali to mi danas dobro dođe. (Smeh)
Story: Jeste li se ikada suočavali sa ljubomorom koleginica?
- Nijedna od nas ne bi uradila sve što je uradila da je bilo tako, a svaka je izgradila zavidnu karijeru
Story: Može li žena ženi da bude najbolji prijatelj?
- Od najranije mladosti imam svoje drugarice s kojima se družim do dana današnjeg.
Story: Ko u našem društvu igra važniju ulogu: muškarci ili žene?
- Našim ženama predstoji dug period za ravnopravnost na svim poljima.
Story: Prošle godine navršilo se četiri decenije vašeg braka sa kolegom Draganom Nikolićem. U čemu je tajna vašeg opstanka?
- Za dobar brak su na prvom mestu bitni ljubav i veliko razumevanje, a onda i strpljenje. O Draganu i meni svašta su pričali, međutim, mi se ne bavimo glasinama. U vremenu koje nam predstoji oboje želimo da sve naše snage koncentrišemo na našu porodicu i na naš rad.
Story: Jeste li se inače u životu često oslanjali na partnera?
- Živim sa čovekom koji se bavi istom profesijom kao i ja. Razumemo se, pa ako ja zbog posla nisam prisutna kod kuće u nekom periodu, on mi ne zamera. Tolerancija je uvek postojala jer u suprotnom ne bismo toliko godina bili zajedno.
Story: Da li ste važne životne odluke donosili srcem ili razumom?
- One najvažnije razumom.
Story: A da li vas je život naučio da je kajanje uzaludno?
- Ako razmišljam o tome jesam li bolje mogla da odigram ulogu, tu kajanja nema. Mogu da se kajem samo ako sam prema nekome bila loša ili ako nisam učinila nešto, a mogla sam. Važno je ne izneveriti najvažnije ljudske osobine. Žao mi je što nisam neke stvari isprobala, što nisam otputovala na neko vreme u neku drugu sredinu gde bih proverila sebe. Rekla bih da sam tu išla linijom manjeg otpora, vadila sam se na porodicu... Jesam za nju oduvek bila vezana, ali pre bih rekla da su me u tim trenucima obuzimali nesigurnost i strah koje donosi pitanje hoću li se snaći. Međutim, sada vidim da bih uspela gde god da sam bila, ali čim nešto nisam probala, onda neću ni da se kajem.
Story: U našoj sredini mnogi su skloni da kažu kako žena, ako nije ostvarena i kao majka, nije u potpunosti uspela. Jeste li bili u situaciji da čujete slične osude?
- Svaka žena mora da sluša samo sebe i osećaj koji ima duboko u sebi. Kod tako važnih odluka nikakvi saveti sa strane ne pomažu. To je i individualna stvar koja zavisi i od želje određene osobe za materinstvom, ali i od sudbine. Mnogo je ljudi bez dece, ali je važno da je čovek plemenit i da čini nešto plemenito. To je jako delikatno pitanje koje zadire u sferu najdublje intime.
Story: Verujete li u sudbinu?
- Postoje znaci koje treba prepoznati i pratiti. Verujem da postoji nešto. Često kažemo: Bože, kakva slučajnost! U stvari, ništa nije slučajno.
Story: Jeste li zadovoljni svojim životom?
- Bila bih nezahvalna i neskromna kada bih rekla kako sam nezadovoljna. Dani i godine su tekli, a činili su ih raspoloženje, velika sreća, ali i trenuci potištenosti i tuge. Ipak, sve je to život. Žao mi je što nisam sela i napisala neki roman, ali i za to imam odgovor. Pomalo sam lenja.
Jasmina Antonijević
