O ukusima publike teško je raspravljati, ali ako se uspeh jednog filma ili televizijske serije meri brojem gledalaca, onda je reditelj Zdravko Šotra (79) jedan od najznačajnijih domaćih autora čija su dela zasluženo postala kultna. Među više od stotinu njegovih ostvarelja nalaze se naslovi Obraz uz obraz, više od igre, Šesta brzina, Igmanski marš, Braća po materi, Boj na Kosovu, Lajanje na zvezde, Zona Zamfirova, Ivkova slava, Ranjeni orao, Greh njene majke, Nepobedivo srce... dok najnoviji film Šešir profesora Koste Vujića, puni bioskope širom Srbije vraćajući gledaocima osmeh na lice. Mada iza sebe ima pet decenija uspešne karijere, ne razmišlja o povlačenju jer ga kako mu je rekao lekar, rad održava.Legendarni reditelj u intervjuu za Story između ostalog govori i o glumcu Žarku Lauševiću, o kafanama čiji je nekada bio redovan gost, kao i o tome koliko je srećan jer je njegov život bio ispunjen radom u kojem se mučio ali i uživao.
Story: Zanimljivo je da ste mnoga uspešna ostvarenja snimili otkada ste u penziji. Kako to objašnjavate?
- Radeći decenijama mnogo na televiziji i filmu, stekao sam ogromno iskustvo, a nekim čudom sačuvao sam i nešto energije.
Story: Šta vas pokreće da i posle pet decenija rada aktivno stvarate?
- Bolje pitajte ko me tera. Tera me moj producent, Košutnjak film. Oni misle da još nisam za bacanje. Pitao sam i kardiologa, doktora Gligića da li da radim dalje, a on kaže: Ma teraj dalje, to te održava.
Story: Na koje svoje delo ste najponosniji?
- Teško je izdvojiti jedno delo kad brj mojih naslova prelazi stotinu. Radio sam sve televizijske žanrove i petnaestak igranih filmova. Ime i najveće uspehe postizao sam sedamdesetih godina, radeći Više od igre i Obraz uz obraz, te kasnije dva dečja filma koja su obišla ceo set i nagrađivana su brojnim nagradama.
Story: Mnogi glumci sa ponosom ističu saradnju sa vama. Da li vam je neko od njih posebno prirastao za srce?
- Glumci su provalili da sve što ja hoću da kažem, govorim plasirajući ekspresiju njihovog lica, a ne nekim kadrovim au kojima su oni deo dekora. Tako su mogi od njih bljesnuli u mojim delima. Volim dobre glumce i svi su mi prirasli za srce.
Story: Imali ste prilike da sarašujete sa glumcem Žarkom Lauševićem. Kako vi gledate na sve što mu se dogodilo i da li biste voleli da sarađujete ponovo?
- Tragedija Žarka Lauševića dogodila se u jedno vreme koje je u svojoj biti bilo tragično. Mladi glumac, na vhuncu popularnosti, nije mogao da se snađe između pretnji srpskih nacionalista i agresije huligana u Podgorici. Ja sam već izjavio da ne gubim nadu da će on ponovo ovde zaigrati. Već je dobio amnestiju i pasoš naše države.
Story: Mislite li da ste zbog konstantnog rada propustili nešto u privatnom životu zbog čega se kajete?
- Jedna od te dve stvari uvek mora da trpi. Ako se čovek, po sojoj prirodi, nagonski opredeli za rad, onda mu ne vredi kajanje što na drugoj strani trpi štetu.
Story: Kako ste uspeli da odolite čarima boemskog života i ne odete u drugu krajnost koja je ponekad svojstvena reditejima i glumcima?
- Nije tačno da sam odoleo. u moje vreme svake veče ste me mogli videti u Klubu knjićevnika ili Maderi. Kakav si mi ti reditelj?, pitao bi me moj kum Momo Kapor. Zar ne vidiš, da, osim tebe, ni jedan reditelj ne gluvari po kafanama.
Story: Da li su za vas kafane učiteljice života?
- U to moje vreme jesu bile. Društvo u tim kafanama činili su pisci, slikari, slavna novinarska pera i drugi znameniti ljudi. Možete misliti kakvo je tu bilo nadmetanje u pameti i kakve su se mudrosti i duhovitosti mogle čuti.
Story: Mnogobrojni glumci su se proslavili zahvaljujući ulogama koje ste im dali, a kako ste se vi snalazili u ulozi oca?
- Trudim se da delujem ličnim primerom.
Story: Koliko ste bliski sa sinom Markom?
- Dobri smo drugovi i kolege.
Story: Jeste li njegovu odluku da se bavi režijom dočekali sa zebnjom ili vam je bilo drago što ćete imati naslednika?
- Nisam se mešao u njegov izbor, kao što se i u moj niko nije mešao. Poštujem što ne želi da ide mojim tragom, nego traži svoj put.
Story: Poslednjih godina u javnosti se najčešće pojavljujete sa profesorkom novinarstva na Fakultetu političkih nauka u Beogradu Nedom Todorović. Koliko vam znači njena podrška?
- Ona je, naravno, dragocena.
Story: Uživate li i dalje u putovanjima, da li ste u poslednje vreme posetili neku egzotičnu destinaciju?
- Volim da odem u Tunis i da satima idem po peščanoj obali. Tu se sav košmar civilizacije u kojem živimo svede na tri elementa: pesak, more i nebo. To odmara i leči.
Story: Razmišljate li da se vratite u rodnu Hercegovinu i živite daleko od gradske buke?
- Rado bih to uradio, ali moj zavičaj je sada u drugoj državi.
Story: Nedavno ste napunili 79 godina. Jeste li starenje prihvatili sa lakoćom ili ste se trudili da ignorišete godine?
- Ne treba to primati tragično i lično. Izgleda da se to svakome dešava. Sama činjenica da još radim pokazuje da ignorišem krštenicu.
Story: Jeste li očekivali takav uspeh filma Šešir profesora Koste Vujića?
- Dugi niz godina nastojao sam da snimim ovu priču, jer sam verovao da je vredna pažnje. Zato sam sa velikom tremom čekao da vidim kako će publika prihvatiti film. Kao da sam mladi debitant. I sad, kad vidim ozarena lica publike koja izlazi sa projekcije, osetim zadovoljstvo to upornost i sav trud nisu bili uzaludni.
Story: Šta mislite, koja je tajna vašeg rada, imajući u vidu da vaša adaptacija domaćih književnih dela uvek nailazi na odličan prijem kod publike?
- U adaptaciji poznatih književnih dela postoje dva pristupa. Postoji pristup u kome adaptator želi da modernim postupkom delo iz prošlosti učini bliskim današnjem gleadoci. Tu obično dolazi do izražaja njegova želja da istakne svoju kreativnost, tako da vrednosti samog dela odlaze u drugi plan. Ja adaptaciji prilazim sa respektom prema piscu i njegovom delu, te nastojim da ga dosegnem, da ga što tačnije pročitam. Mislim da zato publika, koja to delo zna, uspeva da ga prepozna u mojoj adaptaciji.
Story: Da li još uvek želite da snimite film o Kosovu gde ste živeli za vreme Drugog svetskog rata?
- Svakako. Mislim da ta priča ne zastareva, bez obzira šta se dešava sa Kosovom. Izt nje će se uvek videti za nas vrlo relevantne činjenice. Na primer, danas zapadne slike Kosovo daju Šiptarima isto onako kako je to Hitler uradio 1941. godine. Najbitnije je da se u priči vidi neverovatna indolentnost Srba, koji su pedeset godina mirno posmatrali kako gube Kosovo. Ta istina je strašna poduka za nas.
Story: Kada se osvrnete unazad, jeste li zadovoljni svime što ste postigli u životu i karijeri? Po čemu biste najviše voleli da budete upamćeni?
- Zadovoljan sam što mi je život bio ispunjen radom u kojem sam se mučio, ali i uživao. Ne znam šta bi u mojoj ličnosti i delu bilo vredno pamćenja. Vreme će uvek biti najbolji sudija.
Jelena Kulović
