Poslednje dve decenije Vlatko Stefanovski (54) nalazi se na listi sto najboljih gitarista na svetu, a mnogi čije mišljenje u ovoj oblasti ima težinu, svrstavaju ga među top deset. Način na koji svira gitaru opisuje se kao jedinstven i neponovljiv, a dominantne emocije na sceni i među publikom predstavljaju savršen prikaz i doživljaj umetnosti. Upravo takvom performansu 17. marta prisustvovaće i posetioci Sava centra kada će Vlatko prvi put nastupiti zajedno sa Tomijem Emanuelom i Stokelom Rozenbergom na koncertu The Kings of strings u okviru Guitar Art festivala. Zbog velikog interesovanja zakazan je i drugi koncert za 25. mart u Domu sindikata. Inače, ovaj muzičar koji je još kao član grupe Leb i sol nastupao u Central parku, ukrstio instrumente s najistaknutijim muzičarima sveta i smatra se doktorom oblasti kojom se bavi, ne može da kaže da je savladao sve izazove jer smatra da još nije siguran zašto je i da li je uopšte odabrao pravi put.
Story: Kako biste opisali sebe u nekoliko reči?
- Znatiželjan, intuitivan, uporan.
Story: U čemu je tajna muzičara pa su žene njima neretko fascinirane?
- Pretpostavljam da žene gaje iluzije o tananosti, osećajnosti i nežnosti umetnika. Razočarenja mogu biti velika jer ne treba mešati delo sa ličnostima. Ali, ipak mislim da su muzičari ili umetnici za nijansu šarmantniji i duhovitiji od ostalog sveta.
Story: Jeste li ikada pokušali da muzikom zavedete neku devojku?
- Da, u mladosti kada sam svirao na plaži kampujući u Ohridu. To su bila dobra vremena...
Story: Gde ste upoznali suprugu Gordanu i čime vas je osvojila?
- U Skoplju. Osvojila me je lepotom, prozračnim tenom, šarmom i inteligencijom. Da ne pominjem njenu kolekciju ploča velikih svetskih gitarista.
Story: Šta je tajna dugoročnog braka?
- All you need is love, love is all you need!
Story: Da li se dobro snalazite i u kućnim poslovima?
- Kao haus majstor odlično, ali kao kuvarica ne previše uspešno. Zameraju mi što osim kafe i omleta ne umem ništa da skuvam. Svoj ulazak u kulinarstvo ostavljam za kasnije.
Story: S obzirom na to da često putujete i radite na sve četiri strane sveta, kako se vaša porodica nosi s tim i koliko vam nedostaju kada niste zajedno?
- U poslednje vreme me, naravno kada je to moguće, prate na putovanjima. Inače, ona nisu toliko duga, taman da se uželimo jedni drugih.
Story: Koja je prva stvar koju uradite kada dođete kući s puta?
- Poljubim familiju, podelim poklone deci i supruzi, popijem i pojedem nešto.
Story: Da li i vaša deca nameravaju da krenu vašim stopama?
- Moja ćerka Ana je već profesorka italijanskog i španskog jezika, a sin Jan pokazuje afinitete prema muzici. Nije obavezno, ali nije ni isključeno da će se njom baviti.
Story: Jeste li popularni među njihovim prijateljima?
- Nemam takav osećaj.
Story: Interesantno je da nemate muzičko obrazovanje. Da li ste ikada razmišljali da se školujete u tom smislu i da li vam je iko zamerao što ste samouki?
- Ljudi nauče ono do čega im je stalo. Formalno muzičko obrazovanje ne garantuje vam da ćete nešto i naučiti. Meni je samo žao što ne mogu da pročitam lepotu Bahovih, Mocartovih ili Betovenovih partitura. Ta muzika je zasigurno i u grafičkom smislu prelepa.
Story: Kako se osećate kada čujete da vas zovu doktorom muzike?
- Dobio sam titulu počasnog doktora umetnosti Univerziteta Kiril i Metodij u Skoplju, ali me još ne zovu - doktore. Možda treba da napišem na ulaznim vratima dr Vlatko Stefanovski. Ozbiljnije deluje.
Story: Koji muzičari su vas inspirisali u mladosti?
- Mnogi su me inspirisali, a to čine i danas. Ono što se u muzici dešavalo šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka može se podvesti pod revoluciju. Uvek kada čujem zvuk Hendriksove gitare, ili kada pogledam frenetični zanos izvođača sa festivala u Vudstoku, doživim isto uzbuđenje kao kada sam imao deset godina.
Story: Da li su vaši roditelji podržavali vašu muzičku karijeru?
- Nisu se bunili protiv mojih mladalačkih afiniteta. Kasnije su podržali prve uspehe i putovanja. Zahvalan sam im na liberalnom odnosu i na umetničkom senzibilitetu koji sam od njih nasledio. Moram priznati da još nisam siguran šta to radim i gde to idem.
Story: Kako pamtite rodni Prilep?
- Prilep smo napustili kada sam imao tri godine i sećanja su mi maglovita, ali zapamtio sam neke detalje, pogled sa terase, dvorište gde sam se igrao. Inače, verujem u energiju određenih mesta, a Prilep ima snažnu energiju jer su tamo rođeni mnogi makedonski umetnici.
Story: Šta je značilo biti popularan muzičar osamdesetih i da li vas je išta u vezi sa popularnošću promenilo?
- Sama popularnost mi nije bila toliko važna jer život koji smo nekada živeli nije bio toliko opterećen celebrity fenomenom.
Danas je najvažnije biti viđen, popularan, dobijati lajkove na Facebooku, prošetati crvenim tepihom u skupim toaletama i, nažalost, često glumiti nekog drugog. Po Kitu Ričardsu, slava je opasnija od heroina.
Story: Zašto ste osnovali grupu Leb i sol?
- Napustio sam grupu Breg, gde sam svirao sa starijim i iskusnijim muzičarima da bih oformio Leb i sol, i svirao svoju muziku. Imali smo talenat, upornost i sreću, i brzo smo postali popularni.
Story: Koji je razlog zbog koga ste se upustili u solo karijeru?
- Ona je značila izazov, rizik i novostečenu slobodu. Da radiš sa novim ljudima, da se oprobaš u kategorijama u kojima nisi ranije radio, i da mirno spavaš. Bendovski problemi znaju da budu opasni po zdravlje. I trio je deo solo karijere i u istoj postavi traje više od deset godina. Imam dobre saradnike i duhovite saputnike. Dino i Đole su moja ritam sekcija.
Story: Kako ste počeli saradnju sa gitaristom Miroslavom Tadićem?
- Upoznao nas je pokojni džez muzičar Vojin Draškoci na jednom džez koncertu u Beogradu 1995. godine. Nakon toga je počela naša saradnja, dopisivanje, planiranje i veliki broj koncerata posle prvog CD-a Krushevo.
Story: U kakvom sećanju vam je ostala saradnja sa Janom Akermanom?
- Jan je bio moj uzor iz mladosti, i saradnja sa njim je ostvarenje mladalačkih snova. On je jedan od najvećih evropskih gitarista, čovek snažnog karaktera, velikog duha i karijere. Ono što je uradila grupa Focis i dan-danas je škola za mnoge.
Story: A sa violinistom Stefanom Milenkovićem?
- Stefan je neverovatan muzičar, čovek ogromne energije, znanja i avanturističkog duha. Sa njim je veoma zabavno svirati i družiti se. Planiramo nastavak naše saradnje u većoj formaciji.
Story: Vašu karijeru obeležili su i vrsni umetnici Manu Kače, Pino Paladino i Toni Levin. Da li vam imponuje što vas svrstavaju u sam vrh svetskih muzičara?
- Jao, jao... Imamo još dosta posla oko osvajanja tog sveta. Prija mi saradnja sa ljudima od kojih mogu nešto da naučim i kojima mogu nešto da pokažem. Takva saradnja se ne može kupiti ni u jednoj muzičkoj školi na svetu.
Story: Kako je izgledao susret sa Alanom Holdsvortom i Džonom Meklahlanom?
- Imao sam tremu pre ulaska kod Meklahlana u garderobu. Volim da pokažem respekt majstorima od kojih sam učio. Družili smo se dva dana u Skoplju i Kumanovu i bilo je neponovljivo. Bio je kod mene u studiju, svirao sam mu i imam osećaj da mu se mnogo dopao moj stil i način sviranja. I Holdsvorta sam upoznao u Skoplju za vreme džez festivala 1997. godine. Najavio sam njegov koncert, a sledeće godine sa Miroslavom sam ga posetio u njegovoj kući u San Dijegu. Bili smo u njegovom studiju, pili pivo koje sam proizvodi i lepo smo se družili. Ne voli da priča o gitarama, ali o Nikoli Tesli, koji je njegov idol, u stanju je da razgovara satima. Izjavio je da današnja civilizacija duguje mnogo tom naučniku. On je najveće gitarsko čudo na svetu. Zanimljivo je da je njegov manadžer Leonardo Pavković Bosanac koji živi u Njujorku.
Story: Kakvo iznenađenje pripremate za beogradsku publiku sa Tomijem Emanuelom i Stokelom Rozenbergom?
- Sam trio i sve što ćemo svirati biće veliko iznenađenje. Sviraćemo manje, ili poznatije stvari iz naših repertoara i, naravno, neke stvari iz svetske lektire. Beogradska publika gledaće premijeru, ili prvi zvanični koncert The Kings of strings.
Story: Zbog čega uvek svirate zatvorenih očiju i jeste li ikada probali da gledate?
- Bolje konsultujem maštu i intuiciju kada sviram zatvorenih očiju. Bolje čujem nijanse u zvuku, tempu, dinamici, boji.
Story: Vaša velika ljubav je i fotografija. Jeste li i dalje aktivni na tom polju?
- Veoma. Ne izlazim bez aparata nigde jer ne znate kada će se pojaviti neponovljiv motiv. Kada sam bio mlad, imao sam kod kuće i foto laboratoriju. Čuvam svoje crno-bele fotografije, analogne fotoaparate, i stalno kupujem nove digitalne igračke. Sad svi slikaju, ali samo retki prave dobre fotografije.
Story: Koliko su vam emocije važne u životu i važi li to i za umetnost?
- U životu je često važniji razum od emocija. Ali, za umetnost su emocije najbitnije. Umetnost je nešto što podstiče emocionalnu reakciju kod onoga koji je konzumira.
Moni Marković
