Golman rukometne reprezentacije Darko Stanić (33) tokom Evropskog prvenstva u rukometu na kome je i zvanično proglašen za najboljeg golmana, od publike je dobio i nadimak Ministar odbrane. Ipak, razvojni put ovog sportiste ima obrise prave holivudske priče. Proslavio se svojim partijama u Crvenoj zvezdi i reprezentaciji Srbije i Crne Gore, ali maj 2007. godine pamtiće kao najmračniji period u svom životu. Kao golmanu Grashopersa iz Ciriha, nakon utakmice sa Sen Galenom u krvi Stanića pronađen je kokain, nakon čega je na dve godine suspendovan iz rukometa. Greška koju je napravio mogla je da ga košta karijere, ali najteži životni period prebrodio je sa verom u sebe, pa je karijeru nastavio u Sloveniji, a od prošle godine brani boje dresa rukometnog kluba Metalurg iz Skoplja. U intervjuu za Story Darko se priseća rukometnih početaka u rodnom Mojkovcu u Crnoj Gori, ali i otkriva čime se vodio u trenutku kada su ga svi otpisali.
Story: Kako sada gledate na period kad ste bili suspendovani zbog kokaina koji vam je prilikom testiranja pronađen u krvi?
- Taj period koji sam prebrodio shvatio sam kao jedan veliki životni ispit. Naučio sam da uprkos svemu treba da se borim, da pokažem samom sebi, a ne drugima, da mogu sve da prevaziđem.
Story: Koju pouku ste izvukli iz svega što vam se dogodilo?
- Ako bi moj životni put gledao ili pratio neki sportista, mnogo bi pogrešio jer to nije put koji treba da sledi sportista. Ipak, ja sam u tim trenucima naučio mnogo toga o životu. Svi ljudi koji se trenutno bore sa svojim ličnim problemima treba da shvate da su loše stvari, kao i dobre, sastavni deo života i jedno bez drugog ne može. Shvatio sam da, kada mi se dogodi nešto loše, život treba da posmatram pozitivno jer mi se odmah nakon toga možda desi nešto neočekivano lepo. Čudni su putevi gospodnji, a svi mi učimo na svojim greškama.
Story: Kako ste uspeli da se nakon što su vas svi otpisali kao igrača ponovo vratite sportu?
- U tom trenutku nisam mogao ni da razmišljam da ću jednog dana doživeti popularnost kakvu sada uživam. Vodio sam se idejom da je čovek u stanju da uradi sve kad nešto iskreno želi. Čitav svoj život, šta god da sam radio, sam sebe sam dokazivao koliko sam mogao u datoj situaciji. Iz svih životnih poraza izlazio sam jači.
Story: Da li ste razmišljali o tome da napustite rukomet?
- A čime bih se drugim bavio? Rukomet nije plaćen kao drugi sportovi, ali opet to nisu loši finansijski uslovi. Bez nekog velikog luksuza, kao što to rade fudbaleri i košarkaši, može lepo da se živi. Poslednje dve godine razmišljam o nekom privatnom biznisu, iako je meni kao profesionalnom sportisti teško da se ozbiljnije posvetim tome, jer nisam vezan za jednu sredinu. Imao sam sreću da upoznam prijatelja koji će mi pomoći. Ne želim da budem samo u rukometu, već da budem uspešan na više strana.
Story: Šta biste savetovali mladim rukometašima koji su na početku karijere?
- Kao i u životu, tako se i u sportu boriš sa raznim preprekama, ali kroz sport možeš da se izgradiš u pravog čoveka. Svi imaju svoj put, susreću se sa različitim preprekama, važno je pokušati ih preskočiti, biti istrajan i ne odustajati.
Story: Često ste menjali mesto stanovanja. Kako je to uticalo na vas?
- I u sportskom životu, iako znatno teže, ipak mogu da se steknu pravi prijatelji. Rađaju se prijateljstva, ali kao i svugde, nema mnogo pravih prijatelja. Nikada se nisam odrekao onih prijateljstava koje sam počeo da gradim još u detinjstvu jer me oni znaju još pre nego što sam počeo da se bavim sportom i u druženju sa njima crpem pozitivnu energiju.
Story: Gde su uspešni sportisti, tu su i pripadnice nežnijeg pola. Primećujete li ih?
- Kako smo od početka turnira počeli da pobeđujemo, na svakoj utakmici su se pojavljivale sve lepše i slađe devojke. (Smeh)
Story: Zbog grube igre na terenu stiče se utisak da su rukometaši nezgodne naravi. Je li to tačno?
- Nije. Baš zbog toga što u rukometu nema velikog novca, ljudi se teško pokvare. (Smeh)
Story: Kako ste uopšte ušli u svet rukometa?
- U mom rodnom gradu rukomet je bio jedan od najpopularnijih sportova. Ja sam se najpre okušao u fudbalu, ali tereni su bili loši i prljavi, pa sam se opredelio za rukomet. (Smeh)
Story: Da li ste imali uzore na početku karijere?
- Nisam imao neku konkretnu ličnost, ali uglavnom sam pratio rad naših vrhunskih domaćih golmana. Trudio sam se da od svakoga uzmem ono najbolje što bi odgovaralo mom stilu branjenja.
Story: Nakon završenog prvenstva bili ste i u kratkoj poseti rodnom Mojkovcu. Kako ste se proveli?
- Imao sam samo tri sata slobodnog vremena koje sam proveo u kafiću koji, kada sam u Mojkovcu, stalno posećujem. Mali broj ljudi je znao da dolazim, tako da sam sa desetak prijatelja priredio slavlje.
Story: Na koji način sada organizujete svoj život s obzirom na to da igrate u klubu iz Makedonije?
- Trenutno nemam nikakvu organizaciju. Funkcionišem iz sata u sat, iz minuta u minut. Vrlo malo vremena imam za svoj privatni život. Nisam ni dovoljno uživao u slavlju jer su već počele klupske obaveze. Mislim da sam se najduže od svih reprezentativaca zadržao u Beogradu, zahvaljujući tome što moj matični klub ima razumevanja za sve što mi se trenutno dešava. Ali sam sve rokove već probio…
Story: Da li vas opterećuje ili vam prija popularnost koju ste stekli preko noći nakon trijumfa na Evropskom prvenstvu u rukometu?
- Mada smo se potajno nadali, niko od nas nije ni sanjao da ćemo postići uspeh koji smo ostvarili. Svako ko kaže da mu ne prija popularnost koju trenutno uživamo, laže. Svi smo mi pomalo egoisti, ali ipak sebi ne dozvoljavam da podlegnem euforiji, već sve posmatram iz profesionalnog ugla.
Story: S obzirom na to da ste na takmičenje otišli sa minimumom očekivanja, da li je tokom prvenstva kod vas proradio srpski inat?
- Možda u nekoj meri, kako bismo dokazali drugima da nismo za bacanje i da vredimo više nego što su ljudi mislili. Kad bilo koju životinju sateraš u ugao, kada je napadnuta, ume da uzvrati kao da je najopasnija. Tako je i nas javnost saterala u ćošak, a pošto igramo pred našom publikom, osećali smo veliku odgovornost, ali i uvideli da je ovo prvenstvo bilo pod parolom biti ili ne biti za naš sport jer smo mi kao pojedinci koliko-toliko ostvareni u klubovima u kojima igramo. Iskoristili smo šansu koja nam je pružena, a najveće bogatstvo koje može da proistekne iz svega jeste popularizacija rukometa i poboljšanje uslova za rukometne radnike kod nas.
Danilo Mašojević
