Iako živi potpuno drugačije u odnosu na tipičnog srpskog fudbalera, igrač FK Partizan Stefan Babović (25) nije uspeo da u javnosti stekne imidž momka kojeg prati samo pozitivan publicitet. Povremene negativne medijske insinuacije pripisuje svojoj impulsivnosti, a često i novinarskoj mašti uzrokovanoj njegovim izbegavanjem da odgovara na pitanja iz privatnog života. U obuzdavanju svog temperamenta, ovaj atraktivni sportista ističe veliki doprinos pojedinih sportskih stručnjaka koji mu kroz plodonosnu karijeru pomažu da napreduje na terenu. Van njega i daleko od pozornice domaćeg džet–seta, Stefan je samo običan predstavnik svoje generacije, ušuškan u okrilje porodične svakodnevice čiji ga skriveni talenti značajno odvajaju od ostalih saigrača iz crno–belog tima. Još u ranim tinejdžerskim danima počeo je da piše pesme, prvu je posvetio mami Anki, a svojim lirskim darom i danas zabavlja saigrače u karantinu. Ipak, njegovi bezbrižni momački dani prekinuti su, kada mu je bilo petnaest godina i tada je naglo morao da odraste zbog traumatičnog iskustva koje je preživeo. Otmica njegovog oca Milije, bivšeg suvlasnika Verano motorsa, a sada vlasnika ugledne firme Fashion Company i agro giganta Victoria Group – zauvek mu je promenila život i poglede na svet. Svaki problem s kojim se kasnije upustio u koštac, bio je bezazlen naspram iščekivanja pozitivnih vesti o tati. Zato sada, kada je i sam otac, veštije nego bilo koji njegov vršnjak stvara čvrstu nit očinske ljubavi, uprkos činjenici da se, kako saznajemo, prošle godine rastao od Naike Bokan (29), majke njegovog sina Milije (1,5) s kojom je sada u savršenim odnosima. U intervjuu za Story Stefan, između ostalog, govori i o sreći koju mu je priuštilo rođenje prvog naslednika.
Story: Jeste li bili spremni za očinstvo koje vam se dogodilo u dvadeset trećoj godini?
- To je sudbina i ne žalim jer mi je dete najveći motor, motivacija i ogromna sreća u životu. Sin se rodio istog dana kada i moj otac, pa je zato po njemu i dobio ime. Rekao bih da sam i genetski bio spreman za očinstvo, a nema veće sreće za Crnogorca nego da mu se prvo rodi muško dete. Sada više volim da sa sinom legnem i gledam Pepa Prase nego da izađem u diskoteku. Taj manir sam nasledio.
Story: Koliko ste kao muško dete bili privilegovani pored sestara Manje i Ive?
- Imam i mlađeg brata Lazara koga su tata i mama kasno dobili i on sada ima trinaest godina. Moj otac uvek govori da voli svu decu jednako i ja mu verujem, ali sa mnom ima najspecifičniji odnos. Izuzetno smo emocionalno povezani i mnogo puta nas okruženje kritikuje jer smo priviše subjektivni kada sudimo jedan o drugom. Ogromna je ljubav, poštovanje i drugarstvo među nama i o svim svojim problemima najradije pričam s njim. On je moj najbolji prijatelj i nisam upoznao nikoga ko ima toliko otvoren odnos sa svojim roditeljem kao ja. Životna snaga mi je i to što je on uvek uz mene.
Story: Da li je prelomni trenutak da shvatite koliko vam je bitna očinska ljubav bio taj kada je on 2002. godine kidnapovan?
- Tada sam imao petnaest godina. Pobožan sam i smatram da nas je Bog tada stavio na iskušenje da vidi koliko smo jaki. Pokazali smo da jesmo i to smo prebrodili. U toj situaciji koju ne želim nikome, videlo se da je najbitnije zdravlje nas i naših porodica, o čemu inače ne razmišljamo dok nam je sve potaman. Sve drugo u životu dođe i prođe.
Story: Kako ste kao petnaestogodišnjak uspeli da ostanete psihički jaki?
- Porodica mi je ispred svega i mnogo puta su me zbog toga kritikovali drugovi, prijatelji i devojke s kojima sam bio. U kući smo oduvek crpeli snagu jedni od drugih i tako smo prebrodili i tu tešku situaciju zbog koje sam sazreo pre vremena.
Story: Da li vam je zvučno prezime pomoglo ili odmoglo u karijeri?
- Samo mi je odmoglo i to mnogo. Dok nisam sakupio 150 nastupa za Partizan, dao trideset golova, igrao u Ligi šampiona i uzeo duplu krunu, pričali su svašta. Najteže mi je bilo kada sam počinjao jer su mi iza leđa govorili kako ne znam da igram fudbal, čak i oni koji me nisu videli na terenu. Takve predrasude ubijaju srpski narod jer mi se samo bavimo manama, nikad vrlinama. Ali, nisam dao da me komentari slome. Imao sam mnogo samopouzdanja. Danas sam drugi ili treći igrač u klubu koji je najviše puta pobedio Crvenu zvezdu i cilj mi je da neki moji učinci ostanu zacrtani u istorijatu kluba. Uz ovakav CV više me ništa ne dotiče.
Story: Da li Milija Babović Junior liči na vas?
- Karakterno liči na mene iz tog perioda. Ima previše energije, stalno jurca, ne da nikog drugog da zagrlim, ljubomoran je i hoće samo njemu da sam posvećen. Fizički je sve pokupio na majku: belu put, plavu kosicu... Temperamentan je i ne može da ga sačuva četvoro ljudi. Kad ga čuvam celog dana, uveče padnem u krevet kao pokošen.
Story: Da li je tolika ljubav prema prvom detetu ubila u vama želju da se opet ostvarite kao otac?
- Ne koči me to. Teško da ljubav prema sinu mogu da uporedim sa bilo čim na ovom svetu jer mi je prvo dete, muško je i još je rođen na očev rođendan. On mi zna žicu, zove me tatica i ume da me otopi. Ne kaže se za džabe da se deca rađaju sa fakultetom i od mene dobija šta hoće. Prvo je izgovorio reč tata.
Story: Da li dete, zbog vaše trenutne nerešene emotivne situacije, živi s vama ili sa svojom majkom?
- Dete podjednako uživa i u ljubavi majke i oca. Boravi i kod mene i kod nje. Svaki dan ga viđam i nemam problema sa Naike kada je o tome reč. U fenomenalnim smo odnosima i videćemo šta će nam dalje život doneti.
Story: Je li istina da je u početku sin živeo samo kod vas?
- Bio je i kod mene i kod svoje majke. Nikada nije bilo problema u našoj komunikaciji jer dete mora da ima oba roditelja. To je najbitnije. Život je dvosmerna ulica.
Story: Da li zakonski dete pripada vama ili majci?
- Sin nije rođen u bračnoj zajednici, tako da nema nikakvih zakonskih poteškoća. U suprotnom, kada je dete rođeno u braku, može da dođe do problema između partnera, što kod nas nije slučaj. Savršeno usklađujemo obaveze oko sina, a Naike i ja smo u super odnosima.
Story: Jeste li protivnik braka?
- Da, brak je za mene papir koji bi sve pokvario. Ne verujem u njega. Imam svoj stav iako se moj tata, koji je trideset godina srećno oženjen, ne slaže sa mnom.
Story: Nikada niste bili ni u iskušenju da se venčate?
- Ne, što nikako ne znači da je bilo nedostatka ljubavi prema majci mog deteta. Naprotiv. Jednostavno taj bračni papir ne smatram vrednim.
Story: Da li je drugačija ljubav prema ženi koja vam rodi dete od one početne u kojoj ste uživali na startu veze?
- To je poseban respekt, večno poštovanje i zavet da voliš tu osobu na određeni način do kraja života, naročito ako je reč o ženi koja vam je podarila prvo dete, kao meni Naike.
Story: Kakav vam je trenutni emotivni status? Piše se da ste u vezi sa bivšom misicom Milicom Jelić?
- Milicu poznajem, izuzetno je dobra, lepa i kvalitetna devojka koja zaista vredi i krivo mi je što su je povezali sa mnom u tabloidima jer stvarno nije istina da smo zajedno. Ne volim kada neke ljude dovode u vezu sa mnom, a da me ne pitaju ni da li je to tačno i tako prave problem i meni i drugim osobama. Zato je odgovor o mom emotivnom statusu, kojeg se trudim da držim daleko od javnosti. kratak: No comment. (Smeh).
Story: Kakve devojke vas privlače: neki određeni fizički tip, mlađe ili starije?
- Nema pravila. Majka mog deteta je četiri godine starija od mene, a pre toga bio sam i sa mlađim devojkama od sebe. Najbitniji mi je fluid koji se sa nekom osobom rodi ili ne rodi: i u emotivnom odnosu, komunikaciji, u krevetu... Lepota je bitna, ali nije presudna. Mnogo puta sam video prelepe devojke i ništa nisam osetio. Važna je unutrašnja energija.
Story: Fudbalere proganjaju silikonske lepotice, sponzoruše, plavuše... Kako se branite od tog trenda?
- Verujte da mene zaobilaze. Retko s njima uopšte dolazim u kontakt. Glasam za prirodu, ne privlači me plastika. Jednostavno nemam telesne aspiracije prema takvim devojkama. Ne napadaju me za broj mobilnog jer možda autoritativno delujem pri svakom izlasku.
Story: Koliko se, osim po vizuelnom identitetu, pre svega frizuri, istinski uklapate u imidž domaćih fudbalera?
- Ako uzmem u obzir samo imidž fudbalera u Srbiji, njegove karakteristike su, po mišljenju većine, sledeće: prepotentan, bahat, voli da izlazi, obožava devojke niskog morala, često pije... Ne mislim da su fudbaleri takvi, ali to je opšte mišljenje uvreženo u narodu. U odnosu na takav imidž, ja sam deseta priča. U šest meseci izađem svega tri puta, ne volim da pijem, obožavam da čitam knjige, gledam filmove, dosta pišem, čak i neke scenarije koje ću jednog dana objaviti, ali i pesme. Te stvari me smiruju, a čovek bez mira je čovek nemira. Najgori su unutrašnji nemiri, a ja ih na sreću nemam.
Story: Koliko dugo pišete poeziju?
- Od trinaeste godine, kada sam prvi put napisao mami pesmu za rođendan. Nekada se fudbaleri šale na moj račun kada im rimujem u karantinu, a to često radim jer me opušta.
Story: Da li zapadate u melanholična stanja i samo tako stvarate poeziju?
- Zapadao sam u takva stanja, ali pišem i kada sam raspoložen. Ne mislim da bez tuge nema dobrog umetničkog dela, osim možda kod Bodlera.
Story: Jeste li konfliktna ličnost, kao što pišu tabloidi?
- Nisam. Temperamentan sam i to je opštepoznato. To znaju i svi u mom timu i kao takvog su me prihvatili. Tablodi, međutim, često pišu neistine o meni zarad povećanja tiraža i ja na to ne reagujem.
Story: Kako obuzdavate svoj temperament na terenu, recimo u komunikaciji sa sudijama?
- Trener Stanojević me je, recimo, previše motivisao na utakmici protiv Genka, pa sam dobio crveni karton. Šalu na stranu, Sale je recimo znao da mi nađe granicu, ali je bio i maksimalno tolerantan prema meni na terenu. Znao je i da me kritikuje i kako da me kontroliše.
Story: Znači li to da imate ishitrene reakcije na terenu?
- Kada gubim, znam da se iznerviram pa da, recimo, demonstrativno šutnem loptu u vazduh, što možda neki drugi treneri ne bi tolerisali.
Story: Kažu da Lola Smiljanić voli da psuje na terenu...
- To možda radi kad izađe u grad. Na terenu je dobar, ćuti i bije. On je igrač koji bije. (Smeh)
Story: Lola, Vladimir Stojković i vi ste najeksponiraniji kada je reč o šou-biznis strani popularnosti fudbalera Partizana. Kako se s tim nosite?
- Mislim da su Stojke i Lola znatno eksponiraniji od mene, kada je reč o privatnom životu. Lolu, koji je od mene mlađi tri meseca, znam od njegove pete godine i ja sam mu sigurno najveći autoritet u životu. Neka vam on objasni zašto. Znam mu sve tajne i mene ne može ni u čemu da prevari. Stojketa znam od njegove dvanaeste godine, vrhunski je golman i dobar momak koji nije srećan što mu je privatni život ispraćen na način na koji se prati u medijima.
Story: Kako gledate na aktuelne promene u Partizanu?
- Drago mi je što ću raditi sa stručnjakom svetskog ranga kakav je Grant koji može da mi prenese nova iskustva, ali iz sveg srca mi je žao i što je otišao Sale Stanojević s kojim sam imao dve izuzetno uspešne poslovne godine. Pozdravljam ga i zahvaljujem mu ovom prilikom za dve divne godine tokom kojih smo odlično radili. Igrači se ne mešaju u politiku kluba, ali kao profesionalcu nije mi drago što je Partizan u jednom trenutku bio uzdrman. Ali, idemo dalje.
Story: U trenutku kada ste došli u Partizan, delovalo je kao da više pomažete klubu jer ste se odrekli inostranog ugovora. Jeste li zadovoljni svojim učinkom u tom timu u poslednje dve godine?
- Jesam, jer kada sam dolazio, to zaista jeste bila pomoć klubu. Letos sam, međutim, potpisao novi, prilično jak ugovor za naše uslove i ostvario svoj cilj, a to je da zauzmem rolu značajnu i za mene i za klub. Posle narednih šest meseci, kad osvojimo duplu krunu, opet ću najverovatnije ići u inostranstvo. Možda ponovo u Francusku koju obožavam ili recimo Španiju.
Story: Šta je sa vašim angažmanom u nacionalnom timu?
- Nisam dobijao pozive u poslednjoj sezoni i ne znam zašto je to tako. Pred poslednje Svetsko prvenstvo, odbio sam čak pet poziva Radomira Antića zbog povrede i zdravstvenih problema, prvo sa sinusima, a potom i sa zadnjom ložom. Pukla mi je zadnja desna loža i to mi je pravilo dosta problema. To mi je najozbiljnija povreda ako izumem lomljenje nosa, što mi se desilo čak nekoliko puta. Zato mi je sada ovako kriv, a bio je lep i prav. (Smeh)
Story: Koliko se teorijski bavite fudbalom?
- Izuzetno mnogo. Želim da na određeni način ostanem u fudbalu i nakon igračke karijere. Studiozno i taktički gledam utakmice, učim od velikih trenera i mnogo vremena provodim sa ocem ispred televizora i hvatam novine u igri. Mnogo sam naučio od Ljubiše Tumbakovića, prijatelja mog odličnog prijatelja Bate Mirkovića. Čika Tumba zaista ima mnogo fudbalskog znanja i vidi igru na način na koji se meni dopada.
Nikola Rumenić
