Nakon što se pre tačno tri godine venčala sa svojim dugogodišnjim emotivnim partnerom Urošem Markovićem (34), a potom rodila danas dvadesetomesečnu ćerkicu Unu, pop pevačica i kompozitor Marija Marić Marković (33) svoj privatni život dovela je do perfekcije. Poslovne obaveze usmerila je na rad sa decom u svojoj Muzičkoj radionici, a nedavno je ljubav prema mališanima iskazala i kroz pesmu Srce u srcu koju je posvetila deci sa posebnim potrebama. Ipak, nepisane životne pravilnosti po kojim sklad ne može večno da traje uredile su da Marija pre jedanaest meseci prođe kroz pravu agoniju. Tokom kućne posete prijateljima, njena Una je pala sa visokog kreveta na pod, a kao posledica je zabeležena fraktura lobanje. U emotivnoj ispovesti za Story, pevačica poznatija pod pseudonimom Mari Mari otkriva kako se osećala tada i kroz šta su ona i njena porodica prošli u tim treškim trenucima.
Story: Šta se tačno dogodilo tog kobnog dana?
- Bili smo u gostima kod prijatelja. U trenutku naše nepažnje, Una je pala sa kreveta. Svi oni koji su roditelji znaju da koliko god je dete pored vas i koliko god gledate u njega, postoji mogućnost da se desi taj sekund nepažnje u kojem ne stigneš da regauješ. Krevet sa kojeg je pala bio je veoma visok, pa je udarac o pod napravio udubljenje na kosti glave. Zapravo, imala je frakturu lobanje, takozvani ping pong efekat, kako kažu lekari. Mada su me tešili činjenicom da deca često padaju dok uče da hodaju, Una se nije povredila učeći da hoda. Do sada nisam želela da pričam o tome jer sam doživela veliki stres. Mnogim roditeljima dešavalo se da im deca padnu i povrede se. Ali, naša Una je pala tako da je njena povreda zahtevala hiruršku intervenciju.
Story: Koja je bila vaša prva reakcija?
- Uzela sam je u naručje kad je počela da plače. Toliko je jecala da se zacenila. Nije izgubila svest, ali kada sam opipala glavicu osetila sam udubljenje pod prstima. Majčinski instinkt mi je govorio da odmah pozovemo Hitnu pomoć. Sećam se kako su me dugo držali na vezi ispitujući me o tome šta se tačno desilo, dok sam vikala u slušalicu ponavljajući da odmah dođu. Od straha sam postajala histerična. Ipak, i u takvom stanju nastojala sam da umirim ćerku. Ponašala sam se kao da je u pitanju život ili smrt.
Story: Šta vam je te večeri u bolnici prolazilo kroz glavu?
- Hitna pomoć nas je odvezla u Urgentni centar, gde je Uni urađen skener glave. Trenuci dok sam čekala rezultate, i razmišljala da li joj je mozak oštećen, bili su teški. To su strašne stvari. Neprestano sam se molila, i tek tada shvatila koliko zapravo verujem u Boga. To je jedan od onih trenutaka kada nemaš izbora. Ostajete Bog i ti. I hvala Bogu da nije bilo oštećenja na mozgu. Operacija je bila neizbežna zbog razvoja mozga jer ne bi bilo dobro da to udubljenje pravi kompresiju zbog čega mozak ne bi mogao pravilno da se razvija. Pristali smo da se obavi hirurška intervencija, a ti sati bili su veoma mučni. Ne umem da opišem koliko mi je bilo teško dok sam gledala kako je odvoze u operacionu salu. Uz sve to, čekanje da se operacija završi donelo je novi stres.
Story: Kako je prošla operacija?
- Srećom sve je prošlo kako treba. Bila sam zadovoljna, ali nisam prestajala da krivim sebe. Bila sam kraj nje, a nisam uspela da sprečim nemili događaj. Suprug i ja smo zaista doživeli veliki šok. Dugo sam to sebi prebacivala i krivica me je proganjala. Čini mi se da sam u jednom trenutku bol potisnula duboko u sebi, i možda je on još zakopan. Bila sam svesna kako moram da shvatim i prihvatim da se takve stvari dešavaju, a potom bi me opet obuzimalo osećanje kako taj propust sebi nisam smela da dozvolim.
Story: Koliko vas je inače rođenje ćerkice promenilo?
- U suštini ćerka me je dosta promenila. Nekada sam mislila da ću biti mnogo stroža mama, ali sam u principu mekana. Postoji granica koju je u roditeljstvu izuzetno bitno imati jer bi u suprotnom cela porodična priča prerasla u anarhiju. Una mi je pokazala da sam mnogo osetljivija nego što sam mislila da jesam. Razvila je kod mene taj osećaj da treba da se borim da i meni i njoj bude bolje, dala mi je snagu.
Story: Na koga devojčica liči?
- Mišljenja su podeljena. Neki kažu da je bukvalno ista ja, dok drugi tvrde da liči na Uroša. Suštinski, rekla bih da ima ponešto i od mene i od oca, ali da možda malo više liči na Uroša. Drago mi je što je vesela i non-stop traži da joj se peva i igra. Veoma voli društvo. Želela bih da postane pravi kosmopolita i odmanelna je navikavam da se igra sa svom decom kako jednog dana ne bi pravila razliku među ljudima, već ih procenjivala na osnovu toga ko je kakav čovek.
Stroy: Priželjkuje li Una brata ili sestru? Želite li vi i vaš suprug da se ponovo ostvaite u ulozi roditelja?
- Una je još mala da bi umela tako nešto da poželi. Sigurna sam da bi obožavala bebu jer voli i ljubi svu decu. Uroš i ja planiramo da se po drugi put ostvarimo u ulozi roditelja, a smatram da je najbolja razlika između dece dve godine.
Story: Uroš i vi delujete kao skladan par. Šta je tajna uspešne veze?
- Prava veza je ona veza u kojoj se i muškarac i žena osećaju svojima. Mislim da mnoge osobe greše kada misle da treba da postanu iste kao njihov partner jer tada gube sebe. Naravno, vremenom postajete na neki način slični. Mene bi naljutilo kada bi Uroš insistitao da se previše menjam. Imala sam sreću da se nas dovje pronađemo u svakom smislu.
Story: Da li je prednost ili mana to što se i vaš suprug kao muzički producent i kompozitor bavi sličnim zanimanjem?
- Meni je to veoma bitno. Muzika je veliki deo mene i ne bih mogla da zamislim da tu svoju ljubav ne mogu da podelim sa partnerom.
Story: Kažu da mali znaci paženje osvežavaju ljubav. Na koji način to činite vas dvoje?
- Nama je naša Una najveća satisfakcija i atrakcija, a primetili smo kako se naša ljubav kroz nju učvršćuje. Drugačiji je odnos koji smo imali pre njenog rođenja i sada s njom. Kad se dete rodi, supružnici treba da obrate pažnju na svoj odnos i da ne zapostave svoju ljubav.
Story: Svoju ljubav prema deci uneli ste i u svoju profesiju. Uskoro u sportskom centru Šumice organizujete celodnevnu manifestaciju za decu. O čemu se zapravo radi?
- Reč je o muzičkom maksenbalu za decu koji je zakazan za 17. decembar. Zamišljen je kao druženje sa decom koja će moći da učestvuju u petočasovnom programu. Biće to muzička zabava gde će mališani moći da se takmiče u pevanju, potom, ćemo birati najbolju masku, ali će tu nastupati i mnoge moje kolege i pozorišni kabare Peđolina. Pored programa na bini, u sali će se predstaviti brojni izlagači i dečje firme sa svojim proizvodima. Jednom rečju, dobar prednovogodišnji provod za decu i roditelje.
Story: Šta se dešava sa vašom pevačkom karijerom? Jeste li odustali od estrade?
- Priznajem da sam to zapostavila jer sam se posvetila radu sa decom. Konačno privodimo kraju dečji CD, a pored obaveza koje mi je donelo majčinstvo, za sada ne mogu da nađem vremena za svoj album. Imam već jednu pesmu, ali nikako da napišem i tekst za nju. Selektovala sam estradne obaveze, pa je zato svako moje pojavljivanje u medijima značajnije.
Ksenija Konić
