Od kada se prvi put pojavio na domaćoj sceni, Džej Ramadanovski (47) osvojio je publiku svojom nepresušnom energijom, nesebičnim davanjem na sceni, ali i zbog činjenice da je bez ustezanja pričao o svom uzbudljivom životu. Rođen je 29. aprila 1964. godine u Beogradu, a odrastanje na vrelom asfaltu Dorćola nakon razvoda roditelja odvelo ga je u svet šibicarenja i džeparenja, zbog čega je šest godina proveo i u Zavodu za vaspitanje omladine na Voždovcu. U susret koncertima koje će 12. i 13. novembra u održati u Sava centru povodom 25 godina karijere, popularni folk pevač prisetio se svog nestašnog detinjstva i života na ulici, upoznavanja sa bivšom suprugom Nadom koja mu je podarila ćerke Anu (24) i Mariju (15), prijateljstva sa Lepom Brenom i Cecom Ražnatović, a otkrio je i da je prestao da se kocka, kao i da jedva čeka da postane deda.
Story: Nedavno ste posetili Zavod za vaspitanje omladine na Voždovcu gde ste kao dete proveli šest godina. Kakva sećanja su se probudila u vama?
- Bilo je uzbudljivo, a kada sam video svoju sliku sa leptir mašnom koju čuvaju u domu, kunem se, samo što nisam zaplakao. Tada sam imao deset godina i znam da sam voleo da crtam kraljice sa iskrivljenom glavom, a deca koja su bila sa mnom pravila su šou. Mada, moram da kažem da su ova deca sada mnogo bolja nego što smo mi bili. Mi smo krali, obijali trafike, a ja sam se redovno provlačio kroz neke rešetke i bežao napolje.
Story: Završili ste u domu pošto ste se kao dečak okrenuli delinkvenciji. Je li razvod vaših roditelja doprineo da se još više okrenuli ulici?
- Ja sam u prvom razredu osnovne škole bio odličan đak, imao sve petice, bio doteran i stalno nosio pantalone na crtu. Kada je ćale zapalio u Austriju, oni su se razveli, a ja sam ostao sa babom Danicom Pekić, koja je još živa, u Skenderbegovoj 15, dok su sestre sa majkom živele u Skenderbegovoj 21. I tada sam počeo da bežim od kuće. Dorćol je to, klikeri, Kalemegdan, džeparenje... Nisam ja bio neki mangup, već je to bilo snalaženje. Mene su zbog toga što sam bio sklon bekstvu stavili da služim vojsku na ostrvu Vis, gde sam bio šest meseci sa sada pokojnim žestokim momkom Mišom Nikšićem. I tamo smo često bili u zatvoru jer smo bili šibadžije. Kada smo zbog prekomande otišli u Split, dobio sam građevinski vod gde je trebalo da vučem neke cigle. I odmah sam rekao zastavniku: Nemojte da se ljutite, ali bolje da me stavite odmah u ćeliju nego da nosim lopate. Posle su mi dali da čuvam puške dok oni rade, ali ja sam šmeker plaćao druge za to dok sam džepario po gradu. Nisam znao gde ću s parama, pa sam čak poslao ćaletu novac za veš mašinu i pločice. To je bila velika stvar.
Story: A kakvi su zapravo bili vaši roditelji?
- Moji roditelji su se upoznali u KUD Nikola Tesla na Dorćolu, ćale Mazlam je svirao klarinet, a keva Barija je igrala. Otac je inače bio obućar, dobar majstor i imao je svoju radnju. Mislim da ga je taj lepak i ubio jer je radio s njim po ceo dan, ali doduše, voleo je i da popije rakijicu. Stalno je govorio: Pere mi ovaj lepak. Majka je radila u Gradskom zelenilu i sadila je cveće, sećam se da bi mi, kada me nađe da šibicarim u nekom klubu, samo zalepila šamar posle koga sam stajao mirno.
Story: Da li biste s ove distance promenili taj deo života?
- Ne stidim se svoje prošlosti jer ne bi bio Džej i to što jesam da se stidim nečega što sam radio. Takav je život... Bilo bi me sramota jedino da sam napravio neka odvratna, neljudska dela, ali nikada nisam bio taj tip.
Story: Kako ste se upoznali sa suprugom Nadom?
- Kada sam se vratio iz vojske, ona je radila u kafiću, a inače je bila sestra od mog druga, tako da sam imao veliki respekt prema njoj od starta, a i ja sam se njoj dopao jer se raspitivala za mene. To je bila zabranjena ljubav jer je Nada mogla da izađe samo sa bratom ili starijim društvom i morali smo da sedimo u različitim uglovima prostorije. Tako smo preko drugara Ciske i Žike tajno izlazili dve godine. Nekoliko puta je zbog mene dobila batine od ćaleta i burazera. Ali, kad je ostala u drugom stanju morali su da me prihvate. Tako se rodila Ana, a posle i Marija. Živeli smo zajedno dvadest i pet godina, svašta je pored mene preživela, ali smo se na kraju razveli.
Story: Poželite li nekada da se pomirite?
- Nas dvoje se čujemo redovno, sve funkcioniše normalno. Stalno joj govorim: Alo bre, nađi nekoga, prolupaćeš sama. Ali, ona nema nikoga. Izgleda da čeka mene, da se Lesi vrati kući. Ja sam budala, a ona je kraljica, majke mi. Uvek je bila lepotica i sada veoma lepo izgleda. Ipak, izgleda da nije vreme da joj se vratim jer sam još lud.
Story: Postoji li sada u vašem život neka žena vredna pomena?
- Ne. Pre četiri godine bio sam u vezi s jednom devojkom, baš sam je gotivio, ali posle dve godine nismo mogli dalje.
Story: Da li je tačno da su vam slaba tačka bele žene?
- Ima istine u tome. Sećam se da smo u domu zbog vaški svi bili ošišani do glave, a kada izađemo ćelavi u grad, bilo je teško doći do belih žena. Kako ja kažem, u ono vreme ribe su nam bile Dara dvocevka i Nada žvala. Volim visoke plavuše, ali nisam gadljiv ni na kratke. (Smeh)
Story: Pričalo se da ste narkoman, alkoholičar i kockar. Jeste li se stideli pred ćerkama zbog toga?
- Jesam kada su napisali da sam narkoman jer su to gluposti. Ja jesam neozbiljan i živahan, ali da sam narkoman, to bi se na meni i videlo. Volim da popijem rakiju i to ne krijem. Ali, protivnik sam hemija i droga i savetujem deci da ih nikada ne probaju. Kocka je najveći porok jer te kroz nju vuče noćni život, cigara, nespavanje, alkohol... Ali i s time sam prestao, kunem se da to više ne radim.
Story: Da li je vaša starija ćerka Ana ozvaničila vezu sa folk pevačem Adilom Maksutovićem?
- Još se nisu venčali jer ona završava fakultet pa se nadam da će se to desiti dogodine kada se zaposli. Doduše, Adil hoće odmah da se ženi, ali ona neće. Inače se ne mešam u te stvari, pričam o svemu sa ćerkama, ali same donose odluke. Ja im želim da ta njihova veza potraje jer je Adil sjajan momak i odličan pevač, a privodi kraju i mašinski fakultet.
Story: Možete li da se zamislite u ulozi dede?
- Jedva čekam da postanem deda. Često i na ulici zastanem da pomazim neko dete. To što se ponašam kao da imam sedmnaest godina, nema nikakve veze jer jedva čekam unuče.
Story: Važite za jednog od najgalantnijih pevača. Jeste li oduvek takvi?
- Jesam i nema to veze s tim što sam nekada bio sirotinja a sadaviše nisam. To je moj način života. Jednom sam na nekoj svadbi u Hajatu ušao u kuhinju i sve kuvare i čistačice okitio kao božićne jelke. Kod mene je to tako. To mi je sevap. Daj da bi ti Bog dao.
Story: Kada je vama bilo najteže u karijeri?
- Kada sam snimio prvu pesmu Zar ja da ti brišem suze nije vladalo neko interesovanje za mene jer je u Jugoslaviji bilo mnogo velikih pevača. Ali Lepa Brena, Raka Đokić i Saša Popovića dosta su mi pomogli. Sećam se da sam sedeo u kancelariji kod pokojnog Rake i udarao pečate na karte za Brenine koncerte u Domu sindikata. Onda sam se pojavio u filmu Hajde da se volimo 2 i ispao ljudima simpatičan jer sam uz narodnu muziku počeo da đuskam u stilu Džejmsa Brauna. A pošto je Brena već tada bila legenda, mnogo ljudi je gledalo taj film i tako je sve krenulo. Usledio je veliki koncert na Tašmajdanu 1990, posle koga sam naredne četiri godine imao dva nastupa dnevno.
Story: Sa Cecom Ražnatović i Brenom ste snimili duete. Koja vam je više pomogla u karijeri?
- Ceca mi u tom smislu nije ništa pomogla jer je ona u to vreme bila klinka. Tada nismo imali neki kontakt, ali smo posle puno radili zajedno i postali pravi prijatelji. Nedavno sam išao na TV Pink, prolazio pored njene kuće i setio se da joj se javim. Pozovem je i kažem: Ej, jesi kući da svratim, a ona mi odgovara: Pa, budalo, gde bih drugo bila! (Smeh) Ona se dobro drži, a kako je mogla da prođe, mislim da je super. Sigurno joj nije lako, ali sve ima svoje. Odslužiće svoju kaznu i posle je mirna.
Story: Osećate li uzbuđenje pred koncerte u Sava centru?
- Drago mi je što ću dvadeset i pet godina rada proslaviti u tako velikoj kući, a sa mnom na sceni biće Magla bend i balerine, dok će kao gosti nastupiti moj dugogodišnji prijatelj Zoran Jagodić Rule i Adil Maksutović. Sećam se da sam tamo prvi put pevao 1987. godine kada mi se tresla noga, a pokojni Toma Zdravković je svima rekao: Ovaj mali će da vam je.. kevu, a ja sam kao debitant osvojio treću nagradu publike. Nadam se da ću moći da pevam dok sam živ jer i kada ne pevam ja zviždim.
Jelena Kulović
