Marina Tucaković nedavno je opisala svog sina Milana Radulovića Laću kao "dete budućnosti koje ima ideje koje su futurističke". On je momak koji je bezuslovna majčina podrška, prijatelj, saradnik, a mnogi bi rekli i da je zasigurno njen verodostojan naslednik.
Međutim, pre svega, on smatra da dok je ona živa i dok piše - teško da će iko u tome uspeti.
- Ne (niko je ne može nadmašiti). I ne treba. Još je živa i piše, i samo nek pokušavaju da je nadmaše. Ali neka pokušavaju. Biće bolji tekstovi - rekao je on u intervjuu u kom je, između ostalog, progovorio i o smrti brata i bolesti majke.
Laća nikad nije voleo da se javno eksponira, a to je i danas slučaj.
- Ne volim javno eksponiranje ne samo što za sobom povlači veliku odgovornost i veliki rizik, već pre svega užasno smara. Dođi na televiziju, topi se pod reflektorima, odgovaraj na pitanja polupismenih novinara... To bi užasno negativno uticalo i na moj život i na moj rad. Došao je trenutak kad ne mogu da budem toliko sebičan i medijski autističan, upravo zbog tih hitova koji ne bi bili hitovi da ih nisu komponovali moji saradnici i otpevali izvođači bez kojih moji tekstovi ne bi imali nikakav značaj. Bilo bi samoživo. Većina tih ljudi su mi privatno i prijatelji i znam da im nije pravo kad se ne odazovem nekom novinarskom pozivu ili ne pojavim na promociji. Neću da budem loš saradnik, a kamoli loš prijatelj.
Štaviše, sebe nikada nije smatrao poznatom ličnošću.
- Ne smatram se zbog toga što se moj život ne odigrava u sferi javnosti. Okej, ljudi verovatno tu i tamo znaju više za mene nego za, na primer, nekog dobrog obućara, dolazim iz kuće poznatih... Cela ta priča ima neki 'glamur' koji je uglavnom lažan, mistifikacija obična. Ja dobro pišem, kao što taj obućar dobro popravlja đonove. I ne želim da me ljudi traže da sarađujemo zbog samoreklame. Mene moj rad reklamira.
Pričali su da liči na Džonija Depa, a on smatra da između njega i slavnog glumca ne postoji fizička sličnost.
- Uh... Svojevremeno dok sam furao dugu kosu, ljudi su me poredili s njim. Mislim da fizički nemamo veze. Stil nam je možda sličan. A malo sam se i ugojio, pa sad više ličim na sadašnjeg Džonija. Samo što se trudim da ne pijem i na ženu nikad ruku ne bih digao.
Vest koja mu je najteže pala svakako je bila vest o smrti njegovog brata, ali ujedno i lažna vest da je zapravo on preminuo.
Nastavak na sledećoj strani..
- Vest da je umro mlađi sin moje majke, a ne stariji. Mnogo ljudi se već oprostilo od mene. A umro je moj stariji brat. Ne znam šta je tad bilo gore, laž da sam mrtav, ili istina da on više nije živ - ispričao je on, koji je svojevremeno priznao da je priveden zbog posedovanja heroina.
- Pa ispao sam majmun. Iskreno. Glup kao noć. Nikad nisam bio cvećka, nisu moji roditelji sad ođednom bili razočarani saznavši kako se njihov anđeo od deteta tako promangupirao. I njima i meni je bilo krajnje ponižavajuće. Ne zbog droge, već zbog načina na koji se to sve izdešavalo.
Smrt brata i bolest majke, kako kaže, doživeo je na potpuno različite načine.
- Hm... Dve različite stvari, dve različite reakcije. Jedna je gubitak, druga mogućnost skorog gubitka. Kad mi je umro brat, odmah sam se bacio na ispitni film kao student. Kad sam saznao da mi je majka bolesna, obrazovao sam se i pokušao da razumem sve koliko sam mogao o njenoj bolesti, kako drugi ne bi uprskali stvar. Od lekara do ulja Svetog Nektarija. Iako, sigurno, i jedno i drugo pomaže.
Na pitanje koji je najbolji savet koji mu je majka ikada dala, odgovara:
- Da u životu samo na sebe i na nju mogu da se oslonim.
NE PROPUSTITE
