Uprkos tome što su fascinirali jedno drugo još pri upoznavanju i verili se posle dva meseca veze, emotivni partneri Miranda Viđak (35) i Stefan Kapičić (32)ni posle pet godina zajedništva ne planiraju brak. Svoju energiju i vreme usmerili su ka poslovnim projektima, što im se isplatilo budući da su oboje ostvarili značajne uspehe. Miranda kao blogerka ima armiju čitalaca na Internetu, dizajnira majice koje će uskoro moći da se kupuju i u Srbiji, dok je Stefan nedavno završio snimanje filma Everybody Loves Whales u kome je glumio sa Dru Barimor, a čija će premijera biti u Los Anđelesu 24. novembra 2011. godine. Miranda, inače poreklom iz Splita, i njen partner zbog posla retko dolaze u rodne gradove, ali ne kriju kako povremeno osećaju nostalgiju. Upravo zbog toga Stefan je u Beogradu nedavno oformio producentsku kuću, dok Miranda planira da otvori louge bar, po uzoru na one u Los Anđelesu sa dobrom muzikom, hranom i poznatim ličnostima koji će biti domaćini određenih večeri. U zajedničkom intervjuu za Story partneri evociraju uspomene na početak veze, objašnjavaju da li su ljubomorni i otkrivaju kako neguju svoju vezu.
Story: Verili ste se pre nego što ste otišli da živite u Ameriku pre tri godine. Planirate li venčanje?
Miranda: Ne, zadovoljni smo odnosom koji je identičan braku, ali bez papira. Svuda oko nas su razvodi i birokratske zavrzlame, tako da nas to uopšte ne privlači.
Stefan: Iskreno ne verujem u brak kao instituciju.
Story: Da li je vaš odnos drugačiji otkako ste se verili?
Stefan: Verili smo se nakon dva meseca poznanstva, tako da se puno toga promenilo. Od poznanika smo postali životni saputnici i ne verujem da bi brak promenio naš odnos. Živimo kao da smo u braku, pa i mnogo kvalitetnije.
Story: Priželjkujete li da se postanete roditelji?
Miranda: Trenutno smo zaokupljeni poslom i ne razmišljamo o potomstvu. Sinovi moje sestre ispunjavaju mi svaku potrebu za malim slatkim i ponekad vrlo napornim bićima.
Stefan: Još ne. Kad se desi naslednik, dobrodošao.
Story: Da li se strast među vama sa godinama povećava ili jenjava baš kao što i zaljubljenost prerasta u ljubav?
Miranda: Zaljubljenost definitivno prerasta u ljubav, a strast je čudna biljka. Od telesne i fizičke strasti ona prerasta u onu mentalnu strast.
Stefan: Ako se veza pravilno neguje, svaki dan može da bude kao prvi. Ništa se ne sme prihvatiti kao bogom dano tako da se mora konstantno raditi na osvežavanju strasti i buđenju leptirića u stomaku.
Story: Utiče li to što živite daleko od svojih porodica da budete više vezani jedno za drugo?
Miranda: Naravno. Biti usmeren jedno na drugo kada si sam u svetu stvori ogromnu povezanost, pa čak i zavisnost od osobe sa kojom prolazite kroz tu avanturu.
Stefan: Apsolutno, naročito u gradu kao što je Los Anđeles u kome su ljudi usamljeni. Iskreno ne znam koliko bih uspeo u stvarima koje sam uradio da nisam imao Mirandu, a sa druge strane prekookeansku podršku majke i oca za koje sam vezan.
Story: Da li je ljubomora u vezi potrebna i zdrava?
Miranda: Oboje smo specifični u vezi toga kakvi nam se muškarci ili žene sviđaju, čak i po fizičkom izgledu, da ne ulazimo u mentalni deo njihovih ličnosti. Pošto takvih ima malo na planeti i nemamo razloga za ljubomoru.
Stefan: Potrebna jeste, ali u maloj količini. Doduše nisam odavno sreo nekog na koga bih bio ljubomoran, a i ljubomorni ljudi imaju problem sa nesigurnošću.
Story: U kakvom sećanju vam je ostao početak romanse?
Miranda: Sećam se raznih detalja, od toga kako smo snimali jedno drugo u novinama i pre nego što smo se upoznali, do toga ko je šta prvi rekao ili uradio. Stefan često prepričava da je, ne verujući da ćemo se opet sresti, nakon upoznavanja pokazivao moje slike prijateljima i roditeljima.
Stefan: Moje najdraže sećanje jeste sećanje na prvo veče našeg poznanstva kada smo pet sati pričali u automobilu. Samo smo razgovarali i uživali u tome, a nismo se ni poljubili. Toliko nam je bilo lepo što smo našli nekog ko nas razume da je razgovor bio ispunjenje.
Story: Čime ste osvojili jedno drugo?
Miranda: Nismo se zavodili već smo se samo ugledali i to je bilo to. Sedam dana kasnije smo već živeli zajedno.
Stefan: To je bio samo klik. Nije bilo zavođenja, taktike i ostalih gluposti i od kada smo se sreli sve je išlo svojim tokom.
Story: Da li vaša veza zapadala u krizu?
Miranda: Naravno. Iako tu teatralnost pripisujem više sebi nego Stefanu, volim da, kada se svađuckamo, kažem: Ti si idiot i od sada više nismo zajedno. Ali toliko sam puta to rekla bezveze da me više ne doživljava ozbiljno, pa mi najčešće kaže: Raskid? Aha, važi, idem da napravim sendvič.
Stefan: Negde sam pročitao da se prosečan par posvađa 312 puta godišnje i to je sasvim normalno. Veze u kojima se dvoje nikada ne svađaju nisu normalne, ali kod nas se sve smiri posle desetak minuta.
Story: Ko u vašem odnosu daje poslednju reč?
Miranda: U našoj vezi nema vođe, mi smo saputnici. Poslednju reč daje onaj koji je u pravu u tom trenutku.
Stefan: Život.
Story: Ko uvek prvi popusti u svađama?
Miranda: Onaj ko je umorniji i kome se prispavalo u datom momentu.
Story: Na koji način odagnavate monotoniju?
Miranda: Imajući u vidu poslove kojima se bavimo, gde živimo i koliko putujemo, naš život je buran i intenzivan, pa teško ima prostora za kolotečinu. Mi pre imamo problem sa tim kako da se malo smirimo, odmorimo i izbalansiramo.
Stefan: Kolotečinu još nisam primetio.
Story: Da li biste jedno drugom oprostili prevaru?
Miranda: Prevaru koja je urađena iz obesti ne praštam, ali onu koja iza sebe ima neko ljudsko objašnjenje, poriv ili lični nedostatak koji se može donekle shvatiti i razumeti, mislim da bih razumela i oprostila. Uvek su me ljudi kritikovali zbog tog stava, posebno ženski rod koji se užasava prevara, ali šta ću kada sam razumna.
Stefan: Ne znam, zavisi od okolnosti.
Story: Šta je najveći kvalitet vaše veze, a šta manjkavost?
Miranda: Zajedništvo je najveći kvalitet, a manjkavost je to što smo oboje slični i bavimo se umetničkim zanimanjima, što je ponekad užasno neorganizovano i haotično. Osobama kao što smo nas dvoje možda bi više odgovarao staloženiji partner.
Stefan: Podrška i bezuslovna ljubav, a manjkavost je kreativni haos.
Story: Verujete li da ste jedno u drugom našli idealne partnere?
Miranda: Ništa nije idealno, ali smo najbliži tome.
Stefan: Koliko je moguće naći, mi smo našli.
Story: Mislite li da je moguće voleti jednu osobu ceo život?
Miranda: Mislim da je moguće biti veran, ali uz veliki napor. Smatram da se za to treba truditi, kontrolisati i da su neverni ljudi oni koji se jednostavno prepuste nekom drugom osećaju, biću. Isto tako mislim da ljudi nisu stvoreni da vole samo jednu osobu ceo život i da je svako u svom životu voleo dvoje, troje ljudi.
Stefan: Ja sam do sad voleo ili bar mislio da volim nekoliko žena, a sada volim i obožavam Mirandu. Konačni odgovor mogu da vam dam za jedno pedeset godina.
Story: Šta najviše volite jedno kod drugog, a šta vas iritira?
Miranda: Oboje smo teških i zapaljivih temperamenata. U svakoj vezi ima jedan jak i glasan i jedan miran i staložen, a mi smo oboje jaki, glasni i niko ne da na sebe. Kod Stefana najviše volim odanost, najmanje manjak koncentracije. Toliko se mentalno istroši na poslu da mu se u privatnom životu sve mora ponavljati po dvadeset puta.
Stefan: Upornost i perfekcionizam obožavam kod Mirande, a njena tvrdoglavost me često dovede do ludila.
Story: Miranda, završili ste tekstilno-tehnološki fakultet u Zagrebu, ali retko ste u javnosti govorili o svojim poslovnim planovima. Zbog čega?
Miranda: Moja medijska putanja promenila se nakon objavljivanja članka o meni i Brusu Vilisu u Newyorskom Daily Newsu. Tada su domaći mediji bili zainteresovaniji za to sa kim sam u vezi, nego za posao kojim se bavim. Moje kolekcije majica mogu se pogledati na Internetu, a poslednja će biti u prodaji i na našim prostorima za mesec dana. One se već prodaju u Americi, a majice koje smo nosila na snimanju za Story su promo majice mog brenda MoodyTwin by Miranda Vidak.
Story: Vaša prva linija garderobe obuhvatala je odela koja su napravljena od materijala za košarkaške dresove. Na koji način je ta ideja prihvaćena u svetu mode?
Miranda: Moja prva kolekcija nakon fakulteta bila je muška linija, sa klasičnim siluetama i formom, što meni nije svojstveno, ali sam tu klasičnu formu začinila neobičnim materijalima. Koristila sam materijal na rupice od kojeg se prave košarkaški dresovi i od njih izradila košulje, koje su bile i najprodavaniji komadi iz kolekcije. Cela kolekcija bila je privatno kupljena od direktnih klijenata, tako da nikada nije ni stigla do radnji. Većinu stvari kupovali su košarkaši NBA lige, a Stefon Marberi, tadašnji igrač Niksa kupio je dvanaest košulja.
Story: Stefane, nedavno ste završili snimanje filma Whales u kome glumite sa Dru Barimor. Kako je proteklo snimanje?
Stefan: Raditi za Universal pictures i Working Title definitivno je jedan od najlepših projekata u mojoj karijeri, ali i najuspešniji. Biti deo takve ekipe i dobiti bonus da snimaš na Aljasci stvara poseban utisak. Ali ono što bi izdvojio kao najdraže jeste saradnja sa rediteljem Kenom Kvapisom na čije insistiranje sam i dobio ulogu, koja je za film od velikog značaja. Pošto je scenario baziran na istinitom događaju iz 1988. koji je opisan u knjizi Oslobađanje kitova; Kako su mediji stvorili najveći svetski ne-događaj bila mi je čast da učestvujem u igranoj verziji istog. Film u sebi prepliće nekoliko priča koje su žanrovski vrlo interesantne.
Story: Kakav je utisak Dru ostavila na vas?
Stefan: Ona je veliki profesionalac i neverovatno darovita glumica. Privatno je dosta povučena i slobodno vreme provodila je sa psićem ili pričajući telefonom sa svojim dečkom Džastinom Longom.
Story: Stefane, koliko ste naporno radili i čime ste se bavili dok niste počeli da dobijate velike uloge?
Stefan: Na samom početku nisam mogao ništa da radim jer sam bio u procesu čekanja američkih papira. Na moju veliku sreću zvezde su mi se rasporedile na lep način tako da sam nakon nekoliko nedelja od dobijanja radne dozvole otišao u Fox studio na audiciju i dobio ulogu u The Unit. Nakon toga dosta stvari se povezalo i samim tim sam bio pošteđen dodatnog rada dok čekam uloge. Ali u svakom slučaju konstantno sam radio na akcentu, fizičkom izgledu kao i na usavršavanju kod profesorki glume Ivane Čabuk i Stele Adler.
Story: Glumci u Holivudu čekaju godinama prvu ulogu, a vama se ona brzo dogodila. Jeste li to i očekivali?
Stefan: Neki nikad i ne dočekaju, a meni se to desilo posle deset meseci. Život i građenje karijere u Los Anđelesu je težak i stresan proces. Nisam očekivao, ali se nadao jesam. U svakom slučaju dobiti svoju prvu audiciju u SAD-u u seriji The Unit i to još od Dejvida Mameta samo po sebi je ostvarenje snova.
Story: Miranda, u Americi ste napisali scenario i vodili TV šou The Catwalk. Kakve uspomene nosite sa tog projekta?
Miranda: Catwalk je bio svojevrsna prekretnica u mom životu jer sam tada shvatila što zapravo želim da radim u životu. Na kasting me poslala moja modna agencija, kao kandidata koji će se takmičiti, a koji ima nekakvu dizajnersku pozadinu. Kada sam došla tamo, završila svoj deo, krenula i videla sve te bezvezne ljude koji bi sve uradili, okrenula sam se, ponovo zakucala na vrata i rekla: Izvinite, ja sam školovani modni dizajner, da li bih mogla da uradim kasting za člana žirija i voditelja? Gledali su me u čudu nekoliko minuta i rekli da mogu. Odradila sam kasting, sama sebi napisala tekst i toliko sam bila sigurna u sebe da sam jednostavno znala da ću dobiti posao. I zvali su me istog popodneva.
Story: Stefane, oformili ste svoju producentsku kuću u Beogradu. Kakvi su vam planovi na tom polju?
Stefan: Za sada su u pripremi tri filma, dva američka i jedan naš na kojima intezivno radim. Kristijan Krodela je moj koproducent i čovek koji je na scenariju za film Taranto radio sedam godina dok se sa druge strane radujem saradnji sa Milanom Konjevićem, Milanom Todorovićem koji imaju sjajan scenario, a takođe i sa Aleksandrom Radivojevićem jednim od naših najtalentovanijih pisaca.
Story: Miranda, vaši blogovi na Internetu izuzetno su čitani. Kako ste došli na ideju da ih sve objedinite na sopstvenom sajtu?
Miranda: Sa Catwalkom je krenulo i pisanje, a ljudi su počeli da cene ono što imam da kažem. Počela sam da istražujem i pišem članke o američkoj pop kulturi, ali nisam znala kako to da naplatim. Menjala sam imena blogova, izgled, tematiku, dugo se tražila, dok mi nije devojka Stefanovog agenta, koja je publicista po zanimanju, rekla da sada i blogeri imaju agente i pitala me da me zastupa. Sve to je bilo smešno na početku, ali sam znala da neki američki blogeri zarađuju i po 40. 000 dolara mesečno. Do tada sam pokušavala da razdvojim svoje tekstove od vizuelnog identiteta, ali mi je ona savetovala da pokažem ljudima kako izgleda neko ko tako piše, da gradim vlastiti brend i da pišem na svom sajtu pod svojim punim imenom i prezimenom, pa je tako nastao www.mirandavidak.com.
Story: U seriji 24 sata igrali ste sa Kiferom Saterlendom. Čega se najradije sećate sa tog snimanja?
Stefan: Apsolutno svega. Igrati u svojoj omiljenoj seriji je neopisivo. Ali ako bih nešto izdvajao to je snimanje scena u kojoj me Kifer ubija sekirom. Iako su me upozoravali da, kada uđe u lik Džek Bauera, postane malko nagao, nisam verovao dok me na probi nije slučajno drmnuo sekirom posred glave. Srećom sekira je bila gumena tako da je sve prošlo sa smehom, a i Kifer i ja smo od tog trenutka uspostavili odličan odnos.
Story: Imate li želju da ostvarite američki san ili je odlazak u Sjedinjene Države samo jedna stepenica u vašoj karijeri?
Stefan: Nemam želju da ostvarim američki, već svoj san, a on je lagano počeo da se ostvaruje. Ponosan sam na dosadašnje projekte i jedva čekam one koje ću raditi sledeće godine. Nekoliko stepenica ka pravom ostvarenju sam prešao, ali ima tu još mnogo da se penje. Svi mi koji se nalazimo sa one strane bare i pokušavamo da napravimo nešto prolazimo kroz velike izazove, jake stresove i neprospavane noći da bismo uspeli da predstavimo sebe i zemlju odakle dolazimo na što bolji način. Ne verujem da bih mogao da vam opišem koliko je bilo teško da i pored rezimea koji sam doneo i stvari koje sam snimao u životu dobijem agente i da uđem u američku glumačku uniju. Tek nakon što sam dobio prve dve audicije za The Unit i Numb3rs agenti su počeli da reaguju na mene i da me zovu na sastanke.
Story: Koliko vam je značila Mirandina podrška?
Stefan: Mnogo. Posao glumca je težak i neizvestan, a posebno u centru svetske industrije gde svakodnevno izlazite na megdan sa konkurencijom iz celog sveta i u tome vam je najviše potrebna podrška najbližih da bi ste istrajali. Neverovatno lep osećaj jeste kada vas agent pozove da vam javi da ste dobili posao, ali vam ne mogu opisati kakav je osećaj kada se desi suprotno. Veselimo se zajedno kada dobijem ulogu, ali kada neku ne dobijem, ona je ta koja mora da živi sa mojom trenutnom frustracijom, koja obično potraje nekoliko dana i ona je ta koja me vraća u život i uverava kako je sve ok. Znam da joj to nije lako, posebno što se ona bavi vremenski vrlo zahtevnim poslom pisanja i kreiranja i vodi sama nekoliko vebstranica. Trudim se da što manje uzimam k srcu kada neku ulogu koju sam želeo ne dobijem i u poslednje vreme mi to sve više uspeva. Uspeh dolazi jedino kada se navikneš i oguglaš na odbijanje i kritike i guraš dalje. Takođe moram da pomenem da mi je uz Mirandu strašno puno značila podrška mojih roditelja.
Story: Miranda odavno živi u Americi. Da li ste se vi Stefane navikli na tamošnji način života i planirate li da se vraćate u Srbiju?
Stefan: Već tri godine živimo u Los Anđelesu gde nam je stan i baza i potpuno smo se navikli na tamošnji način života i rada, ali to ne znači da ne bismo otputovali ili živeli neko vreme na nekim drugim prostorima koji nude zanimljive projekte i dobru zaradu. Mirandi je u tome lakše jer se ona bavi stvarima koje ne zahtevaju određen prostor. Meni je malo teže, pa iako je moja želja bila da provodim pola godine u Los Anđelesu, a pola u Beogradu, moji agenti u tome nalaze zamerke i žele da sam im stalno na raspolaganju i uvek spreman za audicije i sastanke s producentima. Iako me nekad puca nostalgija, ipak sam im zahvalan jer u meni vide veliki potencijal i veruju u moju holivudsku karijeru. Ukoliko bi mi vreme dopuštalo, rado bih ponovo nešto radio kod nas najviše zbog toga da bih radio na svom jeziku.
Ksenija Konić
