Legendarni umetnik Zvonko Bogdan (69) već godinama važi za jednog od retkih muzičara koji sa velikom strašću i posvećenošću neguje i čuva od zaborava našu starogradsku muziku. Otkako je pre više od četrdeset godina počeo karijeru saradnjom sa čuvenim Janikom Balažom, nikada se nije isticao kroz šokantne novinske naslove, već isključivo nezaboravnim nastupima i numerama koje se i danas rado pevaju. Veliku podršku i savetodavca Zvonko već trideset osam godina nalazi u svojoj supruzi Mirjani (55) sa kojom ima sina Sigmunda (36) i ćerku Evelin (34), a poslednju deceniju uživa i u ulozi ponosnog deke troje unučića. U razgovoru za Story muzičar govori o čestom poređenju sa Frenkom Sinatrom, otkriva zbog čega tokom devedesetih godina nije nastupao, ali i čime je obradovao poklonike svoje muzike na velikom koncertu u Sava centru 25. novembra. Iako retko govori o privatnom životu, ovoga puta otkriva čime ga je osvojila supruga i koje njene osobine najviše ceni.
Story: Retko govorite o vašoj supruzi Mirjani. Kakav ste odnos izgradili sa njom tokom trideset osam godina dugog braka?
- Moja supruga je jedna od retko pametnih žena koja me nikad nije opterećivala svojim prisustvom. Ona je osoba koja mi nikad nije dozvoljavala da se zaletim u visine i da pokušam da fantaziram, već je uvek bila tu da me drži čvrsto na zemlji.
Story: Kako biste opisali svoju izabranicu?
- Kao veoma realnu i prizemnu osobu. Ona mirno ćuti i kaže šta joj odgovara, a šta ne.
Story: Koliko vremena provodite sa svojim unucima?
- Moja najstarija unuka Nina, koja ima devet godina, i tri godine mlađi unuk Aleksandar, žive sa svojom mamom, mojom ćerkom Evelin, u Sjedinjenim Američkim Državama. Najmlađa dvogodišnja unuka Sofija, naslednica mog sina takođe je daleko, u Rio de Žaneiru. S obzirom na to da je moja porodica rasuta na različitim krajevima sveta, trudim se da svaki zajednički trenutak što kvalitetnije iskoristimo.
Story: Jesu li vaši unuci svesni činjenice da im je deda legendarni pevač?
- Ne znam kako će to izgledati kada porastu jer su još mali pa nisu baš u toku svih dešavanja. Biće mi zanimljivo da od njih, kada porastu, čujem kako me doživljavaju.
Story: Primećujete li kod Nine, Aleksandra i Sofije talenat za muziku?
- Kod najstarije Nine, koja je veoma emotivna, volim da kažem da je nalik na ljude iz moje branše. Ona, iako je mala, jednostavno živi mojim načinom života. Voli konje, muziku i sve što ide uz ambijent salaša.
Story: Da li je već savetujete u kom pravcu bi mogla da razvije svoj talenat?
- Probao sam da je savetujem, ali nije išlo. Moj sin joj je kupio klavir po kojem je ona nemilosrdno lupala. Hteo sam da je zainteresujem za muziku i rekao joj da ćemo je obavezno poslati na časove gde će naučiti lepo da svira. Jednom sam joj se obratio rečima: Znaš, kad sam ja počeo da učim i da se bavim muzikom, moja profesorka iz Sombora bila je stara žena koja je završila akademiju u Budimpešti, a njena profesorica je završila akademiju kod Franca Lista. Dok sam joj ja u zanosu pričao, ona je gleda u mene i u jednom trenutku rekla: Dida, meni se kaki. Tada sam shvatio da je iluzorno misliti da nekome možete da popujete, ma koliko mlad bio. Onaj koga to interesuje zalepi se za vas i vi ga gurate onoliko koliko može.
Story: Koji savet s početka karijere još pamtite?
- Tamburaš, čuveni čika Balog, jednom mi je rekao: Sine, kad budeš mator, moći ćeš da sviraš klavir, ali kako ćeš da pevaš? U tome sam ostao svoj i slušao sebe. Jer, nije isto naučiti tekst i pevati ga, što mnogi rade. Bitna je interpretacija i donošenje atmosfere, pa dok slušate mene možete stvoriti sliku o onome o čemu pevam.
Story: Za umetnike važi da su veliki boemi. Da li je to tačno?
- Veoma retko sedim u kafanama jer me ljudi opterećuju svojim prisustvom, i toga sam prezasićen. Bolje mi je da sedim s društvom koje me dobro poznaje i znam da me neće vući za rukav, što mi nikad nije ni prijalo. Bio sam obuzet svojim poslom i nikada nisam imao želju da se družim s ljudima koji ne znaju šta će sa sobom i svojim vremenom. Moja velika sreća i luksuz jesu to da mogu kad poželim da se osamim i ne pojavljujem se u javnosti.
Story: Kakve vas uspomene vežu za čuvene nastupe u prestoničkom hotelu Union od pre tri decenije i mislite li da i danas postoje mesta u kojima vlada takva atmosfera?
- To je bila najsvetlija tačka moje karijere. Union je bio mesto na kojem su svi muzičari sticali renome. Puniti gotovo svako veče dvoranu koja je imala beogradski i jugoslovenski nivo velika je stvar, a ovo govorim bez namere da se pravim važan. Tamo nije bilo lumperajki, nije bilo bakšiša, tuča, tamo nije bilo pijanki... Moj orkestar je u Unionu od dvadeset do dvadeset dva časa svirao animir program koji danas retko gde možete da čujete, a od dvadeset dva do ponoći, sa jednom cigaret pauzom, nastupao sam ja. Tačno u ponoć bio bih slobodan. Niko me nije vukao za rukav, niti tražio da se vratim na bis, i tako sam radio punih deset godina. Priprema za program bila je moj najveći alat, a moje glumačko iskustvo pomoglo mi je da nastup bude i interesantan.
Story: Često vas upoređuju sa čuvenim muzičarem Frenkom Sinatrom?
- Gde god sam gostovao uglavnom su me ljudi poredili sa Frenkom Sinatrom. Za to postoji mnogo razloga, a odlično ih znaju ljudi koji se profesionalno bave muzikom. Frenk Sinatra je na sceni u svakom trenutku znao gde se nalazi, a važno je da izvođač mora da ima isprogramiran nastup kako mu ništa ne bi omelo koncentraciju.
Story: Za koga od uspešnih muzičara možete reći da vam je bio uzor?
- Jedan od mojih uzora je Net King Kol koji je izvrstan interpretator. Od njega sam naučio kako svaka reč i svaki slog mora imati svoje mesto. Imao sam nekoliko ljudi iz svog podneblja od kojih sam učio tehnike koje ne možete naučiti u školi i na akademiji, nego samo od ljudi s kojima živite.
Story: Kakva vas sećanja vežu na period devedesetih godina prošlog veka, s obzirom na to da ste se tada povukli iz javnosti?
- Atmosfera koja je zadesila moje vršnjake i mene bila je nešto strašno za nas koji smo u opoziciji. Bavio sam se nekim drugim stvarima da ne bih bio suviše napet. Nova vremena nose svoje, a mi smo imali sreće da se za deset godina stvari promene nabolje.
Story: Koga cenite od mlađih kolega?
- Od mlađe ekipe cenim Đorđa Balaševića, Boru Čorbu i Bajagu jer su neponovljivi u muzici koju stvaraju. Što se tiče narodne muzike ona je izgubila svoj značaj, pa smo u situaciji da se sve od turbo folka i drugih vrsta muzike trpa u tu jednu reč narodna, a u stvari ona to nije.
Story: Na vašem poslednjem albumu našla se i kompozicija Vratiće se rode koju ste pre nekoliko meseci prepevali.
- Neko od izdavača koji su radili na tom projektu čuli su melodiju koju su napravili Bajaga i Loša i predložili da napravim pesmu koja će se slušati po kafanama. Učinio sam onoliko koliko sam znao i uz tamburaše joj dao jedan novi prizvuk , ali je ona u osnovi ostala ista. S obzirom na to da je to bila naslovna numera istoimene serije, neko je predložio da se tako zove i ovaj album. Štampan je u znak budućeg otvaranja vinarije Zvonko Bogdan, ali neće se naći u prodaji.
Story: Po čemu se vaš koncert u Sava centru razlikovati od prethodnih?
- Zove se Jesen stiže dunjo moja. To je i poruka da ću pevati fine romantične pesme, pisme i pjesme koje sam sakupio na teritoriji Panonije. Nastupaće orkestar RTV Vojvodina, jedini profesionalni tamburaški ansambl na teritoriji naše države, a prisustvovaće i pet spoljnih saradnika iz Subotice. Moja želja bila je da muzički dočaramo jedno vreme koje je vladalo pre pedesetak godina i numere koje su se davno izvodile, danas se retko čuju, a imaju veliku umetničku vrednost.
Danilo Mašojević
