Svetski priznata violončelistkinja otkriva za Glossy kako je zaradila novac za svoj instrument, koliko se obradovala kada je dobila stepenik na zemunskoj Kalvariji i zašto muzičari moraju da budu radoznali
Zemunka sa adresom u Parizu ističe kako je ključ uspeha u svemu posvećenost i upornost, a pored toga i da muzičar mora poseduje i radoznalost. Maja će ove godine objaviti svoj prvi solo album, a za Glossy otkriva detalje svog muzičkog puta ka uspehu.
Kada se kod vas pojavila ljubav prema violončelu?
- Od malena, roditelji su me odveli u muzičku školu i kad sam upoznala profesorku Nadu Jovanović koja mi je pokazala instrument iz blizine i to je bilo to - ljubav na prvi pogled.
Šta vas je inspirisalo da odaberete baš taj instrument?
- Rođak koji je otkrivao muzičke talente. Rano je primetio da imam odličan sluh i ritam i upoznao me sa čelom. Sa 5 godina sam išla na balet i učila pomalo da sviram klavir, koji mi se nije svideo. Onda sam čula Šumanov koncert za čelo, snimak čuvenog Rostropoviča koji me je oduševio.
Rođeni ste u našoj prestonici sa adresom u Zemunu, a danas ste, zahvaljujući talentu, stigli do Pariza. Sa 16 godina ste primljeni kao najmlađi kandidat na Visoki nacionalni konzervatorijum u Parizu. Otkrijte nam kako je tekao vaš muzički put?
- Provela sam 10 predivnih godina u nižoj i srednjoj zemunskoj muzičkoj školi „Kosta Manojlović“ sa profesorkom Nadom Jovanović. Išli smo zajedno na takmičenja, mala i velika, dobijali nagrade u zemlji, ali i po Evropi (Češka, Italija, Austrija, Slovačka,…). Cela klasa na čelu sa profesorkom bila je kao pravi mali tim. Imala sam sreće da putujem od malena i upoznajem muzički svet, kao i moje vršnjake kolege iz cele Evrope, a sa nekima se i dan danas družim. Moj san je oduvek bio da studiram na čuvenom pariskom Nacionalnom konzervatorijumu jer su me francuski čelisti i njihova specifična tehnika, jako inspirisali (Pjer Furnije, Moris Žandron, Pol Tortelje i drugi). Ukazala mi se prilika da polažem prijemni ispit u februaru 1999. godine. Ispit je bio izuzetno zahtevan i trajao je tri nedelje, kroz razne eliminatorne etape, od 88. kandidata primili su desetak – devet Francuza i mene. Velika je čast i odgovornost biti student ovakve legendarne institucije, međutim našu zemlju su zadesila teška vremena po mom povratku sa prijemnog. Put do Pariza je bio izuzetno otežan na svim mogućim nivoima, administrativnim a pogotovo finansijskim. Ja sam svakim danom zahvalna mojoj porodici što me je podržala da sanjam pariski san na javi.
Studiranje na Nacionalnom konzervatorijumu je zaista privilegija. Imala sam fantastičnog profesora Mišela Štrausa sa kojim sam provela dug niz godina, a i danas mi je inspiracija. Nakon Pariza, osnovnih i post diplomskih studija, usavršavala sam se i na Univerzitetu u Berlinu sa profesorom Jensom Peter Maincom. Uporedo sa studijama, išla sam na nekoliko takmičenja koja su mi otvorila mnoga vrata, donela nove koncerte, ali i omogućila da kupim svoj instrument.
Da li vam teško pada razdvojenost od porodice, prijatelja i rodnog grada?
- Naravno da nije bilo lako u početku ali uvek se trudimo da se - vidimo kad god možemo, bilo to u Zemunu, Parizu ili na na nekom od mojih gostovanja. U redovnom sam kontaktu sa svojim prijateljima iz Beograda i ta prijateljstva iz detinjstva mi jako puno znače.
Nastavak na sledećoj strani...
Zanimljivo je da su vam zahvalni Zemunci posvetili jedan stepenik na čuvenim stepenicama na Kalvariji u Zemunu. Kako gledate na to?
- To je bilo za mene ogromno iznenadjenje i osećam se zaista počastvovana što su mi Zemunci dali stepenicu u gradu iz kog sam se otisnula i kome se uvek rado vraćam. Nadam se da će biti još puno stepenika sa značajnim imenima, jer imamo puno ljudi kojima možemo da se ponosimo. Svaka čast mladim i kreativnim Zemuncima na ovakvoj prelepoj ideji!
NE PROPUSTITE
Da li ste se navikli na popularnost i da li postoji momenat kada vam ona tesko pada?
- Nikad ne gledam na popularnost i iskreno ni ne razmišljam o tome. Ako moje sviranje dotiče i inspiriše ljude, ja sam presrećna. U današnje vreme i u svetu koji se sve više cepa jako je teško napraviti svoj put jer vlada neko čudno vreme mediokriteta. Zato se moramo boriti svim snagama da promovišemo kulturu. Meni je toliko drago, da kad sviram u Beogradu, vidim jako puno mladih na koncertima - to je nešto što nas narod čini posebnim, radoznalost i želja za učenjem.
Šta je najvažnije što jedan violončelista mora da poseduje?
- Radoznalost.
Sa svojim instrumentom obišli ste čitav svet. Gde vas je publika najbolje prihvatila i gde ste se najlepše osećali?
- Uvek sam imala tople reakcije publike gde god sam nastupala. Na sceni se osećam kao kod kuće i srećna sam da upoznajem različite kulture sveta. Ali moram da pomenem da najviše volim da se vratim u moj Beograd.
Ko vam je omiljeni kompozitor?
- Onaj koga sviram u tom momentu.
NE PROPUSTITE
S kim se najviše slažete kad je muzika u pitanju?
- Naravno da postoje ljudi s kojima se više slažete u životu kao i u muzici, sa nekim osnujete i kamerni sastav i nastupate redovno. Ali, u momentu kad spremamo koncert ili snimanje, zajednički jezik mora da se nađe sa svima, pa makar to bile i zaraćene strane. Svi smo tu zbog istog cilja, a to je da najbolje što možemo priredimo vrhunski doživljaj publici. Radujem se svakoj novoj i staroj saradnji, uvek učim od svojih kolega i nadam se da je slično i sa njima kad sviraju sa mnom.
Dobitnica ste mnogih nagrada, koja vam je najdraža?
- Sve su mi podjednako drage, ali bih izdvojila moje poslednje takmičenje “Aldo Parisot“ u Koreji jer je bilo dosta specifično. Postojala je samo jedna jedina velika nagrada, novčana ali i puno koncerata, turneja i “Debi resital“ u njujorškom Karnegi Holu. Ta nagrada je pripala upravo meni i omogućila mi je da kupim instrument, koji je bio napravljen specijalno za mene 2012. godine, a graditelj je čuveni francuski majstor Frank Ravatin.
Nastavak na sledećoj strani...
Koliko je potrebno napornog truda, rada i odricanja da biste postigli ovakav uspeh?
- Mnogo. Često zaboravljamo da su muzičari kao vrhunski sportisti. Potrebno je jako puno vremena posvećeno vežbanju na instrumentu, što nije uvek moguće pogotovo kad puno putujete. Ako ne vežbate nedelju-dve, osećaj u rukama nije isti. Zato je potrebna disciplina i puno strpljenja. Naravno, nije sve u vežbanju i kroz muziku možete naučiti sve i svašta, od istorije, kroz fiziku i matematiku pa nazad do svih oblika umetnosti.
Da li ste oduvek znali da je muzika vaš poziv u životu?
- Da, pitanje se nije ni postavljalo.
NE PROPUSTITE
Šta savetujete mladim violončelistima početnicima?
- Da budu uporni i da slede svoje snove. Uz muziku život će vam biti lepši.
Vaš recept za uspeh je...?
- Posvećen rad i upornost.
Vaš prvi solo album je posvećen ruskim kompozitorima, izaći će u februaru za etiketu "Orchid Classics". Šta nam možete reći o ovom projektu?
- Ovaj projekat je rezultat dugogodišnje saradnje i prijateljstva sa fenomenalnom ruskom pijanistkinjom Mašom Belausovom. Nas dve se poznajemo od kad sam došla u Pariz i zajednička radoznalost otkrivanja repertoara za cello nas je navela da sviramo manje poznata dela Reinholda Gliera, kompozitor o kome se malo zna, a koji je živeo u istoj epohi kao i Rahmanjinov. Iz tog razloga se na disku nalaze ova dela, 12 listova Albuma Glijera i Balada, kao i brilijantna sonata Rahmanjinova, program koji smo svirale na raznim scenama u svetu. Disk se zove „Vetar s istoka“ i izaći će u februaru 2018.
