Talentovana glumica Andrea Jankovič u jednom trenutku zaželela je više od slobode koju scena znači zbog čega je otišla iz pozorišta. Vraća mu se ovih dana i to na sceni nekad matičnog Novosadskog pozorištam kao Izabela Francuska u predstavi “Edvard II” koju režira Robert Lenard, a biće premijerno igrana15. decembra.
Svi oni koji je se sećaju iz predstava “Kosa”, “Roki horor šou”, “Portugal”, “San letnje noći”, “Čikago”, “Pomorandžina kora”... pamte njenu scensku harizmu, talenat, izuzetan glas… Tim pre bili su potpuno zbunjeni njenom odlukom da na vrhuncu karijere napusti pozorište, baš nakon što je dobila Sterijinu nagradu za ulogu Žene u predstavi “Pomorandžina kora”. O tom vremenu velikih dilema za nju, šta je radila u međuvremenu, kako se vratila Novom Sadu i pozorištu, i šta joj budi nadu i veru u sebe I teatar, kolege govorila je ovih dana glumica Andrea Jankovič, baš između proba predstave “Edvard II”…
Kako se sada sećaš tih dana, svoje odluke, svega onoga što se u međuvremenu desilo, da li ti je koristilo, zbog čega ti je to bilo važno, da li u glumačkom smislu žališ za nečim?
- Posle sedam godina, sve mi se čini pomalo kao san. Zaista mi neopisivo puno znači ta pozitivna energija koja me je dočekala kod kuće. A najviše mi znači to što sam ponovo okružena predivnim starim - novim kolegama i veoma dobrim prijateljima. Vredelo je vratiti se i zbog njih. Sa nepunih 16 godina, kao član Đačke scene prvi put sam zaigrala u mjuziklu “Tavan” Novosadskog pozorišta. Od te 1995. godine praktično nisam izlazila iz mog pozorišta. Čak i kada sam dve godine igrala u pozorištu “Petefi” u Vespremu/Mađarska, češće sam bila u Novom Sadu nego tamo. Prolazile su godine, uloga za ulogom... Onda sam 2006. dobila kćer Katu, a već šest meseci posle porođaja igrala sam glavnu žensku ulogu u predstavi "Na dnu" u režiji Ljuboslava Majere. Nisam prestajala. Nisam htela da prestanem. Istinu govoreći, ni uprava pozorišta mi nije dala da predahnem. A onda odjednom, posle "Pomorandžine kore" u režiji Kokana Mladenovića, osetila sam da ne mogu više, da nemam snage. Dala sam sve od sebe - a znala sam da bih mogla mnogo vise i bolje, samo da sam odmorna. Da, dobila sam za Sterijinu nagradu, ali morala sam malo prestati.
Šta si radila u međuvremenu, je li ti nedostajalo pozorište? Kako si se uopšte vratila ponovo u Novi Sad?
- Otišla sam za Budimpeštu. Kćerka je tamo krenula u vrtić, pa u prvi razred a ja sam se zaposlila kao urednik u izdavačkoj kući dečjih knjiga. Zavolela sam i taj posao, i dan danas radim za istu firmu, i još jednu belgijsku izdavačku kuću. Mnogo toga sam naučila, videla svet iz sasvim drugog ugla, odmorila sam se od sveta glume, upila neke nove energije. Koristilo je otići ali gostovanja Novosadskog pozorišta u Budimpešti doprinela su da shvatim da ja ne mogu da živim bez mog grada, porodice, prijatelja i bez mog Ujvidekija. Počela sam ceniti sve ono što sam ovde uzimala zdravo za gotovo. Uspela sam da postignem dogovor u uredništvu da počnem da radim od kuće pa tako više nije bilo bitno gde je ta kuća - u Budimu ili u Novom Sadu. Meni je ipak puno značilo da to bude moj Novi Sad, i tako, u dogovoru sa kćerkom, preselile smo se ovde. Ona je uz časove srpskog i nemačkog jezika – u Budimpešti je učila engleski – ovde krenula u peti razred.
Prošlogodišnje Dramsko takmičenje mađarskih vojvođanskih pisaca bio je zapravo tvoj prvi glumački "trening" uoči povratka na scenu Novosadskog pozorišta?
- Zaista je to bio trening. U januaru sam imala prilike prisetiti se kako je to biti na sceni. Za dva dana naučiti tekst, mizanscen, ući u neki lik a već sledećeg dana premijera... I, naravno, trema. Ali srećom, upala sam u grupu u kojoj su moji klasići Dodo i Čaba, reditelj je bio Zoltan Puškaš, moj dugogodišnji partner na sceni koji sada igra Edvarda II, mog supruga u istoimenoj predstavi. Da ne pričam o koleginicama, kolegama sa kojima sam se uklopila začas, kao da vreme u međuvremenu nije proletelo. Nismo prestajali da se smejemo. Imala sam osećaj da sam napokon stigla kući i znala sam da sam donela pravu odluku.
Kakva su ti sada očekivanja, nade, strahovi, vera u sebe - a, sve to u odnosu na tebe samu i scenu? Tim pre što žene uvek imaju dodatne ženske dileme i preispitivanja, nežnosti i tuge.
Tugu ne priznajem. To je stanje. Treba je odmah primetiti, shvatiti i eliminisati. Mora nestati. Idemo dalje, život je predivan, sa svim bolovima. Fascinira me koliko nam se otvaraju nova vrata kada smo primorani zatvoriti neka, a i kada smo puni radosti, ljubavi, nade, htenja. A na veri u sebe svakodnevno radim. Ponekad me obuzme strah od svega - počev od toga: “Jao, šta će ko reći?” preko: '”Šta je neko rekao?” do: “Nisam dovoljno dobra”... Ali za ovih 38 godina života imam razrađene svoje lične tehnike kako prevazići ove misli koje donekle obuzimaju svakog čoveka. Beskrajno sam zahvalna prijateljima, porodici i partneru što mi daju ono potrebno samopouzdanje koje ponekad izgubim. Oni su tu da me podsete šta je najvažnije u životu, šta istinski čini sreću.
Ko je žena koju igraš u Edvardu, koliko ju je u tebi? Je li ti bliska, otima li ti se, kako je tražiš, nalaziš li je već?
- Izabela Francuska, poznata u istoriji kao "žena-vuk", kćerka francuskog kralja Filipa IV. (Lepog), supruga engleskog kralja Edvarda II i majka prestolonaslednika Edvarda III. Shvatam je, vidim je, osećam je. Toliko tragedije, toliko uvreda i beskrajni niz poniženja… a ipak sve to iskorištava, diže bunu protiv Edvarda II, postaje nakratko kraljica Engleske, do punoletstva sina. Niz događaja kroz veoma kratko vreme na sceni a u stvarnosti dugi niz godina. Nije jednostavno prikazati sve. Shvati čovek u jednom trenutku da se u ljudima I politici ništa ne menja kroz vekove. Sve se samo vrti u krug. Pokušavam polako da uđem u njenu glavu, osećanja, životne stanice, istražujem, čitam. Dosta njenog nalazim i u sebi - moram, drugačije ne mogu, ne znam. Uvek krećem od sebe, od svojih saznanja, od svog iskustva... Dosta toga sam preživela. Uvek sam živela život punim plućima, imam od čega da gradim. Izabela, kao ja, nikad ne odustaje. Gurnu je, a ona kao Feniks ponovo se rađa. Izazov je zaista nesvakidašnji i daću sve od sebe da pokažem njenu ljudsku stranu ali i to zbog čega je dobila nadimak "žena-vuk". Zahvalna sam reditelju Robertu Lenardu što je imao poverenja u mene i video me kao Izabelu. Do sada su probe sjajne, teraju na razmišljanje a verujem da će i predstava biti takva - nesvakidašnja, sa sjajnom glumačkom ekipom i saradnicima. Čast je ponovo biti deo ovog tima.
