Tridesetog septembra navršava se 27 godina od smrti čuvenog pesnika, kantautora i boema, koji je napisao neke od najlepših hitova narodne muzike koji su popularni i danas. Trećeg oktobra u 12 časova na Centralnom groblju biće održan pomen u znak sećanja legendu narodne muzike.
Verovatno se mnogima dogodilo da ih prijatelji i poznanici iz inostranstva pitaju koja je to naša, srpska muzika i da li imamo nekog svog, autentičnog pevača. Kakvi god da su nam afiniteti, nema greške u tvrdnji da je simbol srpske narodne muzike neponovljivi Toma Zdravković. Jedinstven je po mnogo čemu, a najviše po tome što je živeo za kafanu i u njoj, dok su na pločnicima gradova kroz koje je prolazio ostajale mrlje njegove ispevane sudbine, ljubavi i prijateljstva.
U kući Toma je bio muž, otac, šaljivdžija, sedeo je s komšijama i običnim ljudima. Više se družio sa onima koji nisu bili sa estrade. Za nju je jedino poslom bio vezan i među kolegama imao je svega nekoliko prijatelja, a jedan od njih bio je i Zoran Kalezić. Inače, voleo je književnike, psihologe, slikare i njegov život nije imao veze s pesmama koje je pevao, bio je normalan čovek kao i svi drugi. Kada je bio kod kuće, igrao se sa sinom, išli su u park, kao da nije bio javna ličnost. Umeo je da odvoji poslovno i privatno. Kada uđe u kuću, bio je otac i muž, ono što treba da bude," govori njegova poslednja supruga Gordana Zdravković za naš magazin.
SIROMAŠNI DADO
Toma Zdravković rođen je 20. novembra 1938. u selu Pečenjevce, u blizini Leskovca. Njegov otac Dušan bio je mesar, a majka Kosara domaćica koja je rodila petoro dece. Najstarijeg sina Aleksandra, potom Ivana, Tomu koga su zvali Dado, ćerku Mirjanu i najmlađeg naslednika Novicu. U to vreme, mnogočlana domaćinstva bila su nešto što se podrazumevalo. Baš zbog toga, novca nije bilo mnogo i Toma je odrastao u nemaštini. Tražio je prečicu iz sela do grada, tačnije put do nekog posla koji će ga izbaviti iz siromaštva. Već sa petnaest godina počeo je da peva, a oni koji su ga slušali, klimali su glavom i tvrdili da tu ima nečega, iako im mršavi i neugledni Toma nikako nije ličio na budućeg pevača, a ponajmanje na muzičku zvezdu. Ipak, on je svoje zanimanje vrlo ozbiljno shvatio i prva stanica bio mu je Leskovac.
BEZISTAN
U gradu roštilja i paprike, sasvim slučajno, gladan i promrzao, 1956. godine upoznao je pevačicu Silvanu Barjaktarević, kasnije Armenulić, koja ga je odvela u kafanu Radan, gde je pevala sa svojim orkestrom. Tamo je naučio narodne, zabavne, starogradske pesme, francuske šansone i italijanske kancone, a u muzičkim krugovima ubrzo se pročulo da u Leskovcu ima neki Toma. S takvom reputacijom uputio se u tuzlanski hotel Bristol gde je pet godina iz večeri u veče punio salu.
U ono vreme moj dobar prijatelj bio je Dragan Toković koji je pevao u kafe-baru Terazije. Obratio sam mu se za pomoć i zamolio ga da me preporuči u nekom lokalu. Pošto je on već bio popularan i više nije hteo da peva u Bezistanu, upoznao me je sa šefom bara, koji mi je ponudio posao. Sutradan je održana proba. Uhvatila me je grdna trema jer su tada tamo svirali najbolji muzičari, a da sve bude gore, na probi su se obreli i slavni fudbaleri Dragoslav Šekularac i Zoran Miladinović. Ta velika imena podsmevala su mi se dok sam pevao", ispričao je u jednom intervjuu.
Nastavak životne priče i fotografije pogledajte na sledećoj strani...
