Prerani odlazak večitog dečaka: Još čekamo da se odnekud pojaviš

Glumac koji će osim po maestralnim ulogama, ostati zapamćen i po tome što je bespoštedno širio sreću na sve ljude koji bi se našli u njegovoj blizini, ispraćen je poslednji put sa suzama i smehom, koji je bio neodvojiv deo svake pomisli na njega

Marinku Madžgalju Marinko

Ovo mi je sigurno nešto najteže u životu Ognjen Amidžić
On bi sada od mene tražio da pričam neke gluposti, da lupetam i bilo šta govorim da bismo se smejali. Nisam sposoban da to uradim. Nas dvojica slučajno smo se upoznali i postali istinski prijatelji. S njim sam se na početku družio kroz posao jer smo zajedno radili na televiziji. To je preraslo u nešto više, onda smo sasvim slučajno ušli u muziku da bismo se smejali, pa nam se desilo opet nešto što nismo očekivali. Onda je on mene malo uvukao u glumu, naravno, neuspešno. Nas dvojica smo, sve u svemu, proveli neverovatnih trinaest godina i za to vreme proživeli smo toliko koliko ljudi ne mogu za nekoliko života. Nikad nisam video tako talentovanog čoveka. A bio je lenj, ništa nije hteo da radi, sve ga je mrzelo, to znate. Jezivo me nervirao, kasnio je na sve i svašta. I zato mi ovo sve danas miriše na to kako treba da se pojavi svakog trenutka. Ceo život je kasnio i mislim da će se on sada opet pojaviti Amidžić

Marinko Madžgalj Marinkovih

Dušanom Kovačevićem Dušan

Juče popodne gledam u svoj telefon i broj iznad koga piše Maki pokušavajući da shvatim da taj broj više nikada neću pozvati Marinkov Aleksandar Srećković Kubura

Da taj broj, iza koga je uvek stajao Marinkov glas, više nikad neće zazvoniti. Pokušavam da shvatim da pretplatnik više nije dostupan. I onda se pojavi zastrašujuća misao u glavi koja me je uplašila više nego išta u životu, misao da bi taj broj sada trebalo izbrisati. Naravno, nisam ga izbrisao juče. Nisam ga obrisao danas niti ću ga izbrisati sutra. Ne mogu da se lišim ni najmanjeg delića njegovog postojanja koje sam iskusio. Umeli smo da provedemo sate i sate zajedno, nekada dnevne, a mnogo češće noćne, i uvek je bilo tema za razgovor. Uvek bismo o nečemu pričali i jedino što je moglo da prekine tu priču bio je smeh ili njegova svirka i pesma. A sad, evo, reči više nema. Sad ne govorim s njim, već govorim o njemu koga više nema. Sada nijednu moju niti vašu reč neće pratiti njegov osmeh, dosetka, šala, pesma, zagrljaj, ruka na ramenu. Zato ću ja sa mojim Marinkom sada ćutati. Dugo, svakog dana, do kraja mojih dana, tamo negde u noćne sate, pred zoru, ćutaćemo moj Maki i ja.

Marinko Madžgalj Dubravkom Mijatović Saru Marinko

Marinko Lanom Sekulić

Razmišljao sam šta bih mogao da kažem, ali nema tih reči Andrija Milošević Madžgaljem

A onda, setio sam se kako sam ga jednom nagovorio da spremimo predstavu za desetak, petnaest dana i izađemo na premijeru, bez ikakvog plana šta treba da radimo. Zamislite koliko bi ga silno razočaralo da sam sad došao spreman? U skladu s tim, s nekim našim dogodovštinama i budalaštinama koje smo radili igrajući zajedno, želeo bih da kažem nešto: mnogo sam ga voleo, njegov talenat i njega kao čoveka, toliko da sam izmislio predstavu samo da bih igrao s njim. Napravili smo predstavu i putovali, a on je bio toliko srećan što tim ljudima po nekim malim mestima može da donese radost. Dobijam toliko mnogo stotina i hiljada poruka upravo od tih ljudi kojima Marinko nedostaje. Da, on ne fali samo nama ovde, nego i hiljadama drugih osoba kojima je doneo trenutke radosti. U tome je njegova veličina. Imam osećaj kao da ga je neko iščupao iz života, sve sa korenjem, odjednom vidim da ga nema, vidim rupu koja je ostala, ali želim da poručim da ja neću više gledati u tu rupu, da će on za mene živeti zauvek. Njemu želim da poručim, ako me čuje, da sam mu ukrao mnogo fora. Dok smo radili zajedno, stalno sam ga zvao telefonom da mu javim kako sam mu ukrao još jednu i još jednu i još jednu, što ću nastaviti da radim. On će tako za mene nastaviti na živi.
Madžgaljev Gordan Kičić

Pikali smo fuce u školskom i smejali se. Išli na FDU i smejali se. Igrali u Jugodrpu, u Ateljeu, i smejali se. Putovali i smejali se. Bili smo cimeri i smejali se. Cirkali i smejali se. Igrali briškule i smejali se. Igrali basket i smejali se. Bato, batanko, batice, milijen, direktore, govorili smo jedan drugom. Bio si duhovit, šarmantan, neodoljiv i talentovan za sve. Mogao si sve. Imao si neviđen ulaz ispod koša sa neviđenim levim i desnim felšom. Bio si car i šmeker. Voleo si da te vole i obožavali su te. Pevao si najbolje od svih nas, znao si sve pesme ovog sveta, a one koje nisi znao, skinuo bi za sekund. Pevao si razoružavajuće. Tugu i bes pokazivao si samo na sceni, a u životu samo radost i sreću. Nikad nisam čuo da si za bilo koga rekao loše niti da si se ikada posvađao. Puno toga si držao u sebi, bio si starog kova, nikome nisi pripadao, bio si svoj i držao si do sebe. Na sceni sve žanrove igrao si maestralno. U predstavi Skup koju smo odigrali oko 200 puta, uvek sam te gledao u poslednjem monologu. Uvek si bio nadahnut i tako istinit. Divio sam ti se, mili moj. I zavideo ti. Do samog kraja bio si snažan, sa dubokom verom da će sve biti dobro i da mi koji te zovemo i koji ti pišemo, ne treba da se sekiramo. Neviđeno ćeš mi nedostajati. Mnogo toga je trebalo da nam daš, a ovo je samo bio početak. Mili moj batice, ljubi te i voli tvoj brat.

Mira Trailović Ateljea 212 Svadbarskim sokakom Marinkovom

Marinka Madžgalja