Prenosimo blog u kome je Bojana Maljević opisala napad:
- Godinu dana, a možda i više, nisam pisala na ovom blogu. Razlozi su meni bitni ali verovatno ne i vama koji ćete možda ovo pročitati. A razlog zašto sada, posle toliko vremena, pišem na ovom mestu - nalazi se u sasvim malom i sasvim ličnom događaju.
Danas sam se, kao i svakog dana, parkirala u ulici u kojoj živim. Na Vračaru. Peške sam, po kiši i vetru prelazila svega stotinak metara. I baš tu, kuda svakodnevno prolazim, pored Kalenić pijace, na skveru, desilo mi se sledeće... Prišla su mi dva momka, sa pitanjem: Je l' si ti Brankicina drugarica? U prvom trenutku nisam ni shvatila da se obraćaju meni. Bila sam prilično rasejana, sa mislima lepim i okrenutim od te kiše i uopšte nisam to pitanje čula kao lično. Pomislila sam da nešto nekome dobacuju, ne meni. Kad, priđe jedan i udari po mom kišobranu, uz ponovljeno pitanje. I dok sam u trenutku pokušavala da shvatim šta se to uopšte dešava i zašto neko udara po mom kišobranu, uz jasnu nameru da mi ga oduzme, ovaj drugi kaže K...ćemo i tebe i Brankicu. Hm...Zbunih se u sekundi. Potpuno neoprezno i uz nedostatak shvatanja poruke u trenutku počeh da vičem na njih. Onako glasno, kako to već umem, naročito kad mi neko izgovara pretnje banalnog karaktera (iskustvo iz devedestih se vratilo, takođe uz moj rečnik koji je ostao negde tamo u prošloj deceniji). To su one situacije u kojima posle ne možete da objasnite drugima (a ni sebi) zašto ste i kako izgovorili to što ste izgovorili. Elem, shvatih da je reč o Brankici Stanković, razumeh da se tu radi o Insajderu, pretpostavih da su predamnom neki obožavaoci onih skupljača krivičnih prijava čije smo slike videli na malim ekranima... ali ostade mi nejasno kakve ja veze imam sa tim. Brankicu ne poznajem. Insajder gledala jesam, ali.... ? I dok sam spuštala kišobran da ispravim iskrivljenu žicu, uz svu moju viku i njihovo arlaukanje, shvatila sam: ja nosim kišobran na kojem stoji znak B92. Crni kišobran sa crveno-belim znakom B92. Dakle, to je razlog.
To je jedini razlog zašto su me juče spopala dva bilmeza u 17h, pored moje rođene pijace, u mojoj rođenoj ulici, kojom prolaze moja rođena deca, koja takođe ponekad nose moj rođeni kišobran B92 (inače, kišobran je prilično lošeg kvaliteta, jedan udarac navijača i ostade neupotrebljiv). Nisu me udarili, nisu uradili više ništa. Mislim da su se zbunili mojoj drekom, mislim da me je jedan u nekom trenutku prepoznao, jer je počeo ovom drugom da govori Tebra, stipu. Ja sam se okrenula i otišla. I priznajem, tresla sam se. Naknadno.
I jeza me je uhvatila. Ne od straha, malo čega se ja bojim. Nego baš jeza, jer to nisu bili ozbiljni neki tipovi, nego obožavaoci tih ozbiljnih. Klinci. Možda im je bilo 17, 18... svega par godina stariji od mog sina. Jezivo mi je kad vidim klince kojima su uzori ti što su zaštićeni, ti što demonstracijom sile žele da promene svet, bez ikakve ideje kako bi taj svet uopšte trebalo da izgleda. Ja sam o takvima devedestih snimila film. Ako se meni, koja nemam ama baš nikakve veze sa celom ovom pričom desila ovakva stvar, šta li se onda dešava Brankici Stanković, ljudima koji rade sa njom ili nekome ko je zaista poznaje? Ili šta se može desiti bilo kome od nas, dok čekamo reformu pravosuđa? Do tada, pobacajte sve stvarčice koje imaju logo B92... Ja sam već krenula da se preslišavam, imam li još nešto osim kišobrana? ....Šta reče onaj u Insajderu - nije sve u pravosuđu, ima nešto i u porodici... pa nisam mogla da verujem.
P. S.
Nedavno sam upoznala Ivicu Dačića. Izgleda kao neko ko ozbiljno radi ili bar pokušava ozbiljno da radi svoj posao. Ne dopada mi se što mu često poručuju džabe si krečio. Sad kad se vrati iz Kine, zamoliću ga da mi da jedan MUP kišobran. Da ga imam za svaki slučaj, ako mi ološ (koju on uhapsi a onda je neko drugi pusti da ponovo vršlja ulicama) ponovo priđe. Možda budem bolje sreće, pa me upitaju da li sam Ivicina drugarica :)
