Prošlo je tačno devet godina otkako je 24. marta 2006. godine iznenada od posledica infarkta, u pedeset petoj godini, preminuo glumac Danilo Lazović, ali sećanje na njega i dalje ne jenjava. Jedan od najoriginalnijih dramskih umetnika domaćeg glumišta ostavio je iza sebe pečat kako svojim nezaboravnim rolama, tako i tradicionalnim životnim načelima koje je za života isticao. Prijatelji ga pamte kao požrtvovanog, vrednog, odanog, ali i druželjubivog boema i dobrog sagovornika, a porodica kao velikog uzora, veselog i privrženog porodičnom ognjištu. Ovaj poznati poeta nikada se nije stideo svog porekla, već ga je uvek ponosno isticao i na najbolji način predstavljao podneblje iz kojeg dolazi.
Danilo Lazović rođen je 25. novembra 1951. godine u Brodarevu, na granici Srbije i Crne Gore, kao prvo dete Milice i Adama Lazovića. Odrastao je u radničkoj porodici uz mlađu sestru Vesnu, a Lazovići su se 1958. godine preselili u Priboj na Limu, gde je poznati glumac završio gimnaziju. Tokom odrastanja, Dane kako su ga zvali u porodici, važio je za živahno i nemirno dete vedrog duha. Vreme će pokazati da je dinarski mentalitet u kojem je odrastao i te kako definisao njegov temperament i karakter, a porodične vrednosti koje su mu usađene u najranijoj mladosti, oblikovale su ga na najbolji način. U svojoj porodici pronalazio je inspiraciju i za brojne glumačke minijature koje su obeležile njegovu karijeru.
Nakon završetka Gimnazije u Priboju, Danilo odlučuje da svoje obrazovanje nastavi u Beogradu i to na Akademiji za pozorište, film, radio i televiziju, na kojoj je diplomirao 1974. godine. U to vreme ostvario je i svoju prvu zapaženu ulogu u kultnoj seriji Otpisani. Od tog trenutka ređale su se značajne role na filmu, ali i u teatru gde je sa samo dvadeset četiri godine briljirao u ulozi vladike Danila u Gorskom vijencu, a u adaptaciji Matije Bećkovića i Borislava Mihailovića Mihiza. Lazović je bio dugogodišnji član Narodnog pozorišta u Beogradu, a igrao je i u Ateljeu 212 i Zvezdara teatru u kojem je i stekao afirmaciju na pozorišnim daskama odigravši preko 600 predstava, od kojih su najzapaženije Klaustrofobična komedija, Mala i Srpska drama.
Filmski debi imao je u ostvarenju Vrhovi zelengore, a onda su se samo nizale brojne uloge u značajnim delima jugoslovenske kinematografije, kao što su Laf u srcu, Poslednji krug u Monci, Tri karte za Holivud... Jedna od najupečatljivijih uloga jeste ona u TV drami Portret Ilije Pevca, gde je glumio i sa Ljiljanom Dragutinović koja bila jedan od njegovih najvećih porodičnih prijatelja.
Publiku širom regiona osvojio je kroz svoje role na televiziji, od kojih su najznačajnije one u serijama Siniše Pavića, kao što su uloge Čerčila u Porodičnom blagu i Šćepana Šćekića u Srećnim ljudima.
- Lik Šćepana Šćekića zabava je na zadatu temu mog strica Dušana, svojevrsni omaž njemu. On to apsolutno zaslužuje jer je duhovitiji od mene i veći zabavljač od svega što sam prikazao na malom ekranu. To je više od mentaliteta. U liku Šćepana je dokaz da narod ima neodoljivu potrebu za zabavom - govorio je svojevremeno Lazović, dobitnik Sterijine nagrade i statuete Ćuran. Važio je za patrijarhalnog i strogo konzervativnog čoveka koji neguje porodične vrednosti. Bio je religiozan i verovao je da spas našeg naroda leži u većoj posvećenosti crkvi i postavljanju srpskog kralja na presto.
Presudnu ulogu na Danilov život imala je jedna poseta Zlataru, gde je učestvovao na radničkim igrama u organizaciji FAP-a. Tada su na ovu planinu sa Cetinja došli i članovi kulturno-umetničkog društva iz ovog kraja. Kada je iz autobusa izlazila lepa Cetinjanka Branka Milošević, Danilo je šaleći se sa svojim drugarima prokomentarisao: E nju ću da oženim! Nije ni slutio da će nakon upoznavanja sa Brankom početkom osamdesetih godina prošlog veka to i učiniti. Nije bilo potrebno mnogo vremena da se između ovo dvoje mladih ljudi rodi ljubav koju su i krunisali venčanjem u Beogradu. Srećni mladenci zajedno su delili san o velikoj porodici, koji su i ostvarili uz ćerke Jelenu (29) i Milenu (21) i sinove Vuka (25) i Miloša (18). Danilo se oduvek trudio da svojoj deci bude uzor i usadi im moralna načela kojima će se voditi u životu. Nije im dozvoljavao da žive nauštrb njegovog imena i slave, već ih je učio da se sami izbore za svoj dinar i parče hleba. Najlepši porodični rituali bili su mu kad kraj ognjišta okupi svoju porodicu, a njihova druženja uvek su započinjala ili se završavala recitovanjem stihova poznatih srpskih narodnih pesama.
- Moj otac je bio patrijarhalan i konzervativan, želeo je da od nas napravi dobre ljude. Nadam se da je u tome i uspeo. Vaspitavao nas je u duhu prave srpske porodice, gde se zna ko je ko i šta ko radi, kao i da je ljubav prema Bogu osnov svega. On nam je bio uzor u svemu – otkrila je pre nekoliko godina Danilova najstarija ćerka Jelena.
Tokom burnih devedesetih godina, proslavljeni glumac bio je instruktor dobrovoljcimа u bаzi u Bubаnj Potoku, kao i člаn Međunаrodnog odborа zа istinu o Rаdovаnu Kаrаdžiću. Poznat kao veliki šaljivdžija, odgovarajući na pitanja novinara kada se poslednji put video sa Radovanom Karadžićem, često je znao da odgovori: Baš juče smo se videli i popili kafu!
Zаlаgаo se dа se u škole umesto građanskog uvede seljаčko-hajdučko vаspitаnje, а veronаukа postаne obаvezаn predmet.
- Ceo svet nas Srbe uverava u istinu naše posebnosti. Zato Srbi treba malo da se podiče svojom posebnošću, a ne da se postide. Mi smo živeli 50 godina u jednom monstruoznom, satanističkom sistemu koji je prosto zahtevao kooperativnost i odustajanje od svega što je autentično, zahtevao je od vas da nikad ne nastupite s onim što je najbolje u vama, već s onim što je najpoltronskije. Moramo napraviti iskorak iz tog satanističkog sistema i okrenuti se Bogu ako želimo dobra sebi i svojoj deci. Imamo veliku moralnu i duhovnu odgovornost prema svojoj deci – govorio je Danilo u intervjuu za list Pogledi, a u želji da svojim naslednicima obezbedi zdravije okruženje za stasavanje, 1996. godine sa svojom porodicom iz strogog centra grada preselio se na Avalu.
- Živeli smo u potkrovlju, u centru Beograda, odakle se vidi samo nebo i ništa više. Moj sin koji je učio da hoda, napravio je prvi korak: onako u hodalici izašao je na vrata i stepeništem krenuo prema izlazu. Jedva smo ga stigli. To je bio instinkt koji ga je vodio ka samoodržanju - bekstvo iz grada – pričao je Lazović.
Jedan od poslednjih projekata koje je uradio bio je CD sa stihovima Petra Petrovića Njegoša u pratnji guslara Milomira Miljanića, koji je objavljen 2003. godine.
- Ovo je odličan trenutak za Njegoša, on je danas kao Dejan Stanković ili Predrag Mijatović – sada će ponovo zabiti dva gola. Sve što je on govorio i pisao, ne razlikuje se od današnjice. U njegovim stihovima zabeležen je sav srpski hod. On je naš suvremenik jer pokazuje u čemu smo sve različiti od ostalog sveta. Kao što Englezi slave Šekspira, tako i mi moramo da slavimo Njegoša – govorio je glumac, osnivač Srpskog kulturnog centra u Banjaluci, koji je poslednjih godina uspešno organizovao Banjalučke letnje igre. Zbog otvorenih iznošenja svojih nacionalističkih stavova i želje za očuvanjem srpske tradicije i kulture, poznatog glumca tada su povezivali sa političkim strankama. Februаrа 2006. godine govorio je nа mitingu Srpske rаdikаlne strаnke, iаko nije bio njen člаn.
- Ne daj bože da sam u nekoj partiji! Eto, čak i ne pratim situaciju u glumačkoj branši. Nemam kad. Ne može se biti u nekoj partiji ako nemamo pravnu državu. To je neučtivo. Ja sam za Srbiju – jednu i nedeljivu – komentarisao je Danilo svoju pripadnost političkim strankama, ali i ovakvo angažovanje svojih kolega.
Spаs svog nаrodа video je u jedinstvenoj političkoj sceni, većoj posvećenosti crkvi i postаvljаnju srpskog krаljа nа presto. Svoj san o uspravnoj i stamenoj Srbiji nije dosanjao, ali je uspeo u želji da mlade naraštaje upozna sa istorijom srpskog naroda i duha.
Veliko srce cenjenog umetnika i rodoljuba prestalo je da kuca 24. marta 2006. godine usled posledica infarkta. Komemorаtivni skup održаn je nа Velikoj sceni Nаrodnog pozorištа u Beogrаdu. Po želji porodice, niko nije držаo govor, već je preko rаzglаsа pušten Lаzovićev monolog u poemi svetog Nikolаjа Velimirovićа Kosovski zаvet cаrа Lаzаrа. Sаhrаnjen je nа Topčiderskom groblju, uz prisustvo člаnovа porodice, prijаteljа, kolegа i velikog brojа poštovаlаcа njegovog rаdа. Ispred hrаmа Svetog Trifunа opelo je služio mitropolit crnogorsko-primorski Amfilohije, uz sveštenstvo i monаštvo rаško-prizrenske i mileševske epаrhije. U ime guslаrskog društvа Rаdovаn Bećirović Trebješki, čiji je Lаzović bio člаn, od njega su se oprostili Slаvko Aleksić i Boško Vujаčić.
Sećanje na Danila Lazovića i dalje živi kroz njegove uloge, ali i ideje koje je za života propagirao. Ostao je upamćen i kao jedan od naših najboljih besednika. Posedovao je neospornu harizmu, a nije se libio ni da stvari u životu nazove pravim imenima, iako je to često umelo da ga košta u životu. Čuvar časti otišao je tiho, kao što je za života bio skroman i nenametljiv, a niko nikada nije mogao da mu ospori radosti s kojom je dočekivao svaki dan i često znao da istakne: Lepota je u različitostima, lepota je u susretima sa neviđenim ljudima svakog novog lepog dana...
Danilo Mašojević
