Čiča, spusti glavu, bijela ti je, zviznuće te snajper.
Borom Draškovićem
U Kinoteku su svako veče navraćali Žika Pavlović, Makavejev, pokojni Kokan Rakonjac, Dragoš Kalajić... Na Kolarcu je bila ekipa iz Mediale, s kojima sam se takođe družio: Olja Ivanjicki, Leonid Šejka... Kada sam završio Akademiju, sedeo sam u holu i pio kafu pored mojih deset ogromnih slika, s kojima nisam znao šta da radim. Izlaz je bio odlazak u vojsku, mada su me, kao i mog prijatelja Boru Draškovića, poslali u kazneni puk u Vinkovce. Tu su služili robijaši, najčešće Šiptari koji su bežali preko granice. Ipak, godinu dana imao sam gde da spavam i uredno da jedem, a naučili su me i da pucam iz svakog oružja – od pištolja do trocevnog protivavionskog topa od dvadeset milimetara.
Story
Prva supruga i ja razišli smo se nakon dvadeset četiri godine zajedničkog života. Moje ćerke sada su odrasle žene. Ana ima četrdeset dve godine i jedna je od vodećih slikarki u Italiji. Živi u Rimu već dvadeset pet godina i vođa je grupe anahronista ili neorenesanse, koji pokušavaju da uzvrate udarac američkom uticaju novog ekspresionizma koji je preplavio Italiju. Od nje imam unuka Luku, koji ima dvanaest godina. Moja mlađa ćerka Jelena ima trideset devet godina, pijanista je i profesor u Mokranjcu
Davne 1982. godine zbog straha od letenja držao sam za ruku jednu stjuardesu, naravno Ljiljanu, i nisam je pustio do današnjeg dana. Onda sam je zamolio da mi donosi srpske novine u Njujork i tako se rodila ljubav. U našem braku ja sam na vrlo dobrom drugom mestu, a na prvom je Arči, pas rase haski, koga već jedanaest godina, osim kada sam na putu, šetam svakog jutra. Ljiljana je od mene mlađa dvadeset godina, ali kada ja budem imao sto godina, ona će imati osamdeset, pa se razlika neće primetiti. Ona je, u stvari, starija od mene, jer me sprečava da pravim gluposti, čemu sam sklon.
Story
Kada sam operisao rak na grlu, bio sam na samoj ivici smrti. Anestezija je smrt u malom, ali nisam osetio da sam ušao u nešto tamno, ništavilo bez kraja i početka. Prvo što sam video iznad postelje bio je moj prijatelj, čuveni kardiohirurg Paolo Valenti, koji je kontrolisao rad mog srca. Smejao se kao lud zbog toga što sam rekao u pi..ku materinu kada sam otvorio oči. Bio je srećan što psujem i govorim – spasao mi je glas. Smrt je lepa, samo ne u krevetu, voleo bih da umrem za stolom. Mi Kapori živimo otprilike sedamdeset pet godina. Umiremo od srca ili metka, a najbolji od nas od metka u srce
Piše: Ksenija Konić
