Čovek se prvo iznenadi, mada je iznenađenje blaga reč, zatim počinje da se smeje, što je dobar odbrambeni mehanizam jer pomisli kako je takva vest šala pošto je kod nas sve dovedeno do apsurda. Onda to prestaje da biva smešno, a želju da nekoga tučete ili izvređate nadvlada ogromna tuga zbog osećanja opšteg besmisla
Mislim da ovde nije reč o mom ocu, već o prepucavanju gradske uprave sa opštinom koja je opoziciona. Eto, toliko je to jednostavno i gadno. Politika će nas sve pojesti. Ime Petra Kralja koga svi vole i poštuju bilo je najzgodnije da posluži kako bi se reklo da opoziciona opština nelegalno posluje. Povlačiti njegovo ime uz nešto nelegalno je vrhunac. Svako ko je znao mog oca, mogao bi ovde i sam da upiše reč. Sigurno da je bilo još stvari za prepucavanje, ali Pera je bio idealan jer je njegovo ime čestito. U današnje vreme čestitost služi kao sredstvo za potkusurivanje ili sprdanje. Ovo nije moja privatna stvar i zato ako Beogradu i Beograđanima više odgovara jedna zapuštena i prljava zelena površina, neka uklanjaju spomen-obeležje jednom glumcu koje je ruži. Da sam u ovom sporu samo građanka, moje emocije bile bi svakako zdravije. Ovako, osećanja me donekle hendikepiraju, a i ne želim da iko pomisli kako je ovde reč o nečemu privatnom. Ko je ovo smislio, obezvredio je pre svega samog sebe i lično se izvrgao ruglu
Svakodnevno sam se čula telefonom sa gospodinom Milanom Cacijem Mihailovićem, idejnim tvorcem ovog obeležja. Da nema njega, mnogi sjajni glumci i umetnici potonuli bi u zaborav. Sad ćemo u inat početi da pravimo jedan umetnički parkić
Ne bi ništa komentarisao, on bi zubima iščupao svoju spomen-ploču
Nedostaje mi u svim situacijama, a najviše u nekim lepim, kada bismo mogli zajedno da se radujemo. I danas se sećam njegovih saveta i reči. Govorio bi mi: Raduj se malim stvarima. Život je kratak da bismo ga mi sami dodatno komplikovali. Uvek je insistirao na tome da mi pre svega bude prijatelj, a ja sam očigledno primer da su ćerke vezane za očeve i da na njih liče. Ko je radio s njim mogao je i da se uči zanatu. I jednom divnom ljudskom odnosu sa svima koji sarađuju. I da danas bude tužan jer toga je sve manje i veštine i jednostavnog druženja, priča Milica koja se dvomuni da li da sprovede svoj nekadašnji plan i osnuje Putujuće pozorište Pere Kralja.
S obzirom na sve, u dilemi sam kada da se upustim u to, ali sigurna sam da tata nije zaboravljen. Oni naizgled obični ljudi koje je svakodnevno sretao nisu ga zaboravili, a zahvaljujući njima spomen-obeležje u Mileševskoj nije jedino podignuto u Perinu čast. Teško će se sve to srušiti, a i neka ruše, dizaćemo ponovo Tri klase i gospođa Nušić,
Posle nekoliko godina, ponovo idem u Banjaluku koju mnogo volim i tamo ću raditi predstavu po tekstu Dušana Kovačevića Urnebesna tragedija
Bio bi ljut što nisam iščupala spomenik, da ne smeta. Takav je on bio –
