Novinarka i književnica Vesna Dedić opisuje jedan svoj dan, priča od čega strahuje i čemu se nada, ali i opisuje svoj odnos sa ćerkom, za koju kaže da će možda krenuti maminim stopama.
Novinarka, voditeljka i književnica Vesna Dedić (46) proslavila je na ovogodišnjem Sajmu knjiga prvu godišnjicu svoje izdavačke kuće Dedić čime je, kako kaže, ispunila svoja očekivanja u tom segmentu karijere. U taj projekat ušla je sa idejom da bude ili pukovnik ili pokojnik, a sada ističe kako planira da zadrži čin.
Šarmantna voditeljka smatra da su njene najbolje i u isto vreme najgore osobine to što nikada ne gleda šta je u tanjiru onog do nje, što ne sanja cipele druge žene, već nosi samo one koje su joj udobne i to je upravo razlog što do cilja stiže težim putem, ali uvek prva. Iako je veoma uspešna u poslu, Vesni su majčinske obaveze uvek prioritet, jer joj je odnos sa ćerkom Lenkom (13) najvažniji u životu.
Story: Šta vas trenutno najviše ispunjava?
- Nezahvalan sam sagovornik na tu temu. Da li sam samu sebe razmazila ili sam surova prema sebi, ne znam, ali istina je da se nikada nisam osećala sasvim ispunjenom. Ne želim preko hleba pogače, ali da bih imala taj, izgleda nedostižni osećaj apsolutne ispunjenosti uvek mi nešto nedostaje. Trenutno sam zadovoljna time što imam energije da budem dobra svima, i detetu i prijateljima i čitaocima i gledaocima, ali sve više me plaši more tužnih, očajnih i depresivnih lica na beogradskim ulicama. Volela bih da se osećaj bezbrižnosti vrati među ljude i tek onda bih i ja bila u potpunosti ispunjena.
Story: Kako izgledaju vaši dani kada imate mnogo obaveza?
- Izgledaju tako da ne znam da vam kažem šta sam radila juče. Budim se rano, idem u krevet kasno, u isto vreme vodim poslovne razgovore i kuvam ručak, prostirem veš i smišljam koga da pozovem u narednu Balkansku ulicu. Bukvalno i metaforički, kroz ovaj život hodam u patikama za trening, a štikle izvučem iz torbe po potrebi. Živim kao svaka zaposlena majka školskog deteta koja se oseća kao fabrička radnica za trakom. Ali, kada pogledam krajnji proizvod, tragovi umora nestaju. Na podočnjake stavim malo korektora i to zadovoljstvo učini da skupim snagu i guram dalje. Naravno, postoje i dani kada mi ništa ne ide od ruke i tada krivim sebe, ali sve te situacije dobre su za nekog ko piše, tako da nemam prava da se žalim.
Story: Koliko vaš odnos sa ćerkom trpi zbog brojnih obaveza, ili uspevate sve da uskladite?
- Moje obaveze ponekad trpe zbog Lenke, a ona zbog obaveza nikada. To nije njen zahtev, već moja odluka od pre 13 godina kada sam postala majka. Ukoliko snimim lošu emisiju ili napišem nešto što i nije baš dobro, pojavim se bez šminke na javnom događaju ili preskočim neku premijeru, niko neće stradati. Ako propustim nešto u njenom vaspitanju, posledice će biti pogubne i po njenu budućnost i po moju savest u starosti. Dešava se sve češće da ne provodimo dovoljno vremena zajedno zbog njenih školskih obaveza i vannastavnih aktivnosti, ali to naš odnos, koji je meni sve lepši jer ona sve više postaje svoja ličnost, ne narušava, već ga upotpunjuje.
Story: U poslednjem intervjuu za naš magazin rekli ste da je konkurs za prosce odavno zatvoren. Uživate li u svom privatnom životu i dozvoljavate li emocijama da prevladaju?
- Od kada sam to izjavila za magazin Story, nijedan novinar ne propušta to pitanje. Još malo pa ću uspeti sebe da ubedim kako me sve ove godine silni prosci čekaju na vratima, a ja se mlada premišljam. Moja intima uvek je bila samo moja, čak ni najbolja drugarica nema potpunu sliku mog emotivnog života. Kažu da kome novinari sede na svadbi, sedeće mu i na razvodu. Pošto ja volim da se zaljubljujem i odljubljujem uz čašu vina i svetlost sveća, a ne uz bliceve i svetlost reflektora, i dalje neću pričati o najiskrenijim emocijama. Odgovor je da više uživam u privatnom životu nego što sam ikada uživala u javnom.
Story: Kakvi su vam poslovni planovi do kraja godine, a kakvi u privatnom životu?
- Do kraja 2014. imam plan kao većina Srba i Crnogoraca – da dočekam Novu godinu bez minusa na tekućem računu, uspem da isplatim sve obaveze prema državi, da dete ima dobre ocene na kraju prvog polugodišta i da me zdravlje služi toliko da ne moram ni kod popa ni kod lekara. Nije vreme za velike planove ni u privatnom ni u poslovnom životu, a ja, u četrdeset šestoj godini, želim samo da budem spokojna. Velike ambicije, uzbuđenja i planove ostavljam mlađima.
Story: Mnogi su prokomentarisali da ste na Story partiju blistali. U čemu je tajna vašeg izgleda?
- Svaka žena izgleda lepo kada je zadovoljna, zaljubljena, ima čistu kožu i kosu i kad od sebe ne pravi novogodišnju jelku, već uspeva da ona nosi haljinu, a ne haljina nju. Od pomagala tu su teretana, šetnja, mezoterapija kod dr Nevenke Dokmanović i autosugestija u formi ponavljanja rečenice jedne moje junakinje: Još mi se sve lepe i važne stvari nisu desile u životu.
Story: Rekli ste da je vaša ćerka Lenka talentovana za pisanje. Hoće li možda i ona objaviti knjigu u vašoj izdavačkoj kući ili to nije njena sfera interesovanja?
- Nedavno je izašla sa odlukom da upiše Filološku gimnaziju, što me vrlo raduje. Mislim da će, ako uspe da položi prijemni, sa svojim talentom za pisanje i jezike imati lepu budućnost. O svemu ostalom zabranila mi je da pričam za novine, ali znajući njene ambicije pre će njen roman objaviti neka strana izdavačka kuća nego ja. Možda moje romane jednog dana prevede na japanski ili engleski. Ali, hajmo prvo da položimo ovu strašnu malu maturu.
Razgovarala: Ksenija Konić
